Svet
07.08.2019. 09:00
Rade Jerinić/Foto:AP/EPA
NEPRIRODAN ZAGRLJAJ: Kako je Rusija postala zavisna od Kine
Da li je to ljubavni trougao svetske politike. Još od Drugog svetskog rata Kina, Rusija i Sjedinjene Američke Države su konstantno menjali svoje odnose. Sačuvaj bože, kao da se radi o svingerima a ne o supersilama. Ili je politika tek slična rabota.
Krah Sovjetsko-kineskog pakta, sklopljenog 1949. godine, nakon smrti Josifa Visarjonoviča Staljina, bio je dočekan blagonaklono u Vašingtonu. Stare vatre nisu jos ugasle i igra udvaranja je ponovo otpočela da bi posle blagog petinga, koji je trajao nekoliko godina, klimaks praktično bio upriličen posetom Ričarda Niksona Kini 1972. godine, a onda kao kontramerom svojevrsnim tridesetogodišnjim "detantom" sa Pekingom koji je uveo Mihail Gorbačov. Sadašnji partneri Vladimir Putin i Si Đinping su svoje prijateljstvo cementirali 2014. godine nakon što je Rusija anektirala Krim.
"Poslednjih godina zahvaljujući Vašem direktnom učešću odnosi Rusije i Kine su dostigli najviši nivo koji za sada nema presedan", rekao je Vladimir Putin predsedniku Siju 5. juna ove godine kada je kineska delegacija doputovala na Sanktpeterburški ekonomski forum, čiji je domaćin svake godine lično predsednik Rusije.
Povezane vesti - U zagrljaju ruskog medveda
Ni kineski predsednik nije štedeo komplimente: "Rusija je zemlja koju sam posetio najviše puta, a predsednik Putin je moj najbolji prijatelj i kolega".
Prošetali su se po zoološkom vrtu, pregledali dve pande koje je donirala Kina u znak velikog prijateljstva i poverenja. Usput su ih ruski mališani pozdravljali na mandarinskom jeziku. Niko nije pevao pesmu "Rusija i Kina braća zauvek", koja je napisana pre 70 godina da obeleži prijateljstvo Josifa Staljina i Mao Cedunga.
Refren glasi: "Glas se čuje na reci Jangce i čuje se na Volgi, Kinezi vide svetlosti Kremlja, zajedno se ne plašimo ratnih oluja". Kao što su se ova dvojica u prošlosti slagali, tako je Putina i Sija zbližila zajednička nevolja. Ime joj je Amerika. Ali postoje neke bitne razlike između ovih i onih vremena. U vreme Hladnog rata vodila se borba oko toga čiji će model postati budućnost sveta. Danas niko više nema takve aspiracije.
Ako odnos svedemo na čistu razmeru moći i uticaja, Kina je 1949. godine bila mlađi brat Sovjetskog Saveza, a Staljin je osećao da može da kontroliše Cedunga. Danas gospodin Si u svojim rukama drži većinu karata.
U svakom slučaju, izgleda da je ona zemlja koja je ostavljena na cedilu morala da plati cenu. Sada je izgleda drugačije. Iako je u ovom slučaju Amerika ostala van ljubavnog trougla, izgleda da će najveću cenu ipak platiti Rusija. Kina dominira u svakom aspektu, u partnerstvu ove dve zemlje. Njena ekonomija je šest puta veća (ako ekonomiju merimo po kupovnoj moći stanovništva) i njena moć još više raste, dok sa druge strane ruska polako bledi. A, recimo, 1989. godine BDP Sovjetskog Saveza je bio duplo veći od kineskog. Rusija je na desetom mestu tržišta na koje Kina izvozi svoju robu, tek nešto iznad Filipina, ali mnogo ispod na primer Indije.
Povezane vesti - AUTOGENOCID CRVENIH KMERA: Brutalna ideologija "čišćenja nacije"
Sa druge strane, Kina je drugo najveće tržište na koje Rusija izvozi svoju robu posle Evropske unije. Kina kupuje ruske nafte više nego ijedna druga zemlja na svetu. Ovakva ekonomska asimetrija reflektovala se i na polje spoljne politike kada je jedan zapadni diplomata upitao svog kineskog kolegu da li je kinesko vojno prisustvo u Centralnoj Aziji usaglašeno i odobreno od Rusije, dobio je odgovor: "Mi trgujemo sa Rusijom".
Ovo je rečeno takvim tonom iz kog je bilo jasno da ruska strana ima to na umu u svakom trenutku. Ono što je u jednom trenutku zaličilo na briljantan potez Vladimira Putina koji je okrenuo leđa Zapadu i okrenuo se Kini nadajući se da će ruski uticaj u globalnim razmerama porasti, sada izgleda kao zamka koju je jako teško izbeći. Daleko od toga da je Rusija jednak partner Kini, s vremenom će postati sasvim izvesno da će Moskva biti jedan od satelita kineske globalne moći. Možda će biti najveći, ali satelit je ipak satelit.
Na prvi pogled ovo izgleda kao težak sud. Rusija je još uvek nuklearna sila sa stalnom stolicom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Modernizovala je svoje vojne potencijale i kao što vidimo na primeru Sirije ne usteže se da ih upotrebi. Prošle nedelje ruski i kineski vojni avioni prvi put su izveli zajedničku vežbu patroliranja i kao sasvim slučajno je ruski lovac povredio vazdušni prostor Južne Koreje. Bila je to očita demonstracija vojne nadmoći osovine Peking-Moskva u celoj Aziji. Ali činjenica koja zabrinjava ili bi bar trebalo da zabrinjava ljude koji vode Rusiju je fakt da ruska ekonomija postaje potpuni zavisnik od svog gigantskog suseda na Istoku.
Kina je ključno tržište za ruske sirovine: "Rosneft", ruska nacionalna naftna kompanija, zavisi od kineskog finansiranja i svu svoju proizvodnju polako preusmerava ka Kini. Takođe, u pokušaju da izbegne hegemoniju dolara, kineski juan postao je valuta u kojoj se u najvećem delu čuvaju ruske devizne rezerve. Tako je udeo dolara u deviznim rezervama Rusije pao sa 46 na 23 odsto, a za to vreme udeo juana je skočio sa tri na 14 odsto. Takođe, Kina proizvodi najvitalnije komponente za ruske sisteme naprednog oružja. Naravno, ne čudi ni to što se gospodin Putin oslanja na kinesku ekspertizu na polju sajber-sekjuritija i kontrole društvenih mreža. Sa kakvim tačno namerama još nije poznato, ali prošlog meseca Rusija je potpisala ugovor sa "Huavejem", kineskom telekomunikacionom kompanijom koja nije dobro došla u SAD, sa namerom da razvije 5G mrežu - time postavljajući Rusiju čvrsto u kinesku orbitu uticaja na internetu.
Kini ovo naravno sve odgovara. Ona želi trajno prijateljstvo sa Rusijom, ako ni zbog čega drugog, onda da osigura svoje severne granice, koje su bile poprište sukoba 1969. godine i isto tako izvor velike zabrinutosti tokom devedesetih kada je izgledalo da bi Rusija mogla polako da sklizne u zapadnu orbitu. Rusija je takođe odličan saveznik u kineskoj nakani da ospori zapadnjačku ideju o univerzalnim ljudskim pravima i demokratiji. Peking i Moskva na ovu pojavu gledaju na isti način; kao uvertiru u obojene revolucije.
Gospodin Putin pak može da ukaže na nekoliko argumenata kojima bi opravdao svoje partnerstvo sa Kinom. Naravno, pored zajedničkog neprijateljstva prema liberalnim projektima, tu je i najjači razlog od svih, a to je nužda.
Takođe postoji i kontradiktornost u činjenici da predsednik Putin zagovara restauraciju ruske moći s jedne strane, a sa druge strane imamo realnost da Rusija sve više potpada pod uticaj Kine. Ovo dovodi do tenzija u centralnoj Aziji, jer stabilnost regiona je važna za kinesku unutrašnju bezbednost pošto je cilj Pekinga da se islamski ekstremizam drži pod kontrolom. Kineska armija stacionira trupe u Tadžikistanu i sprovodi vojne vežbe, bez konsultacije s Rusijom. Ovakva situacija bi bila potpuno nezamisliva tek pre nekoliko godina. Moskva je uvek bivše sovjetske republike posmatrala kao svoje dvorište, što znači da je bilo zabranjeno bilo kome da se upliće na tom terenu.
Naravno ruski medved ne može baš da se pravi da o tome ništa ne zna. Ministar odbrane Sergej Šojgu je posetio rusku vojnu jedinicu koja je stacionirana u Tadžikistanu i koja broji skoro 7.000 vojnika. Nije mogao da ne primeti službena vozila vojske i policije na kojima je pisalo pomoć Narodne Republike Kine. Slično je i sa vojnom opremom, u zadnje vreme skoro sva oprema i oružje Tadžika je made in PRC. Zapravo je podigao telefonsku slušalicu u komandi oružanih snaga u Dušanbeu i shvatio bi da mu se automat obraća na kineskom, ako mu već kolege iz vlade nisu dale podatak da je samo 2018. godine Kina donirala Tadžikistanu 1,3 milijarde dolara što iznosi skoro polovinu njihovog državnog duga. Iz nekog razloga, poslovično opasni gospodin Šojgu se pravi da ne vidi slona u porcelanskoj radnji. Odnosno da ne vidi Kineze u Tadžikistanu, i da mu povrh svega to ne smeta.
Naravno, postoji nivo na kome će se ciljevi Rusije i Kine razdvojiti. Postoji granica do koje su obični građani Rusije spremni da se odreknu svojih sloboda. Ukoliko bi vlast pokušala da prekopira kineske modele kontrole, pre svega preko tehnologije, vrlo je verovatno da bi im se takav poduhvat obio o glavu. Ko može da predvidi budućnost odnosa Kine i Rusije? Zamislite da Vladimir Putin odluči da se povuče 2024. godine, što ga postojeći Ustav i obavezuje, i zamislite da njegov naslednik pokuša da se distancira od Kine i ponovo okrene ka Evropi. Tek onda će postati jasno koliko je Kina zapravo duboko penetrirala unutar ruskog sistema i kakav tamo ima uticaj, a takođe otkrićemo i koliko je Peking rešen da taj uticaj zadrži i šta je sve spreman da bi taj cilj ispunio. Možda će taj novi ili stari ruski predsednik shvatiti da je njegova zemlja ostala u jako malom i stisnutom manevarskom prostoru.
Povezane vesti - "UBIJAJU" DOLAR: Rusija, Kina, Iran i Venecuela zajedno rade na kriptovaluti
Šta ovo može značiti za ostatak sveta? Naročito Zapad, i da li Zapad treba po svaku cenu da privoli Rusiju da se otrgne iz kineskog zagrljaja pre nego što bude kasno?
Postoje diplomate i analitičari na Zapadu koji smatraju da je Rusija previše važna da bi se sa njom imali loši odnosi, i njima će ova ideja izgledati primamljivo, ali izgleda da je to malo verovatno, jer Amerika ne oseća preveliku pretnju od alijanse Peking-Moskva kao što bi to osećala u vreme Hladnog rata. Paradoksalno, ali to što Rusija i Kina na svaki način podrivaju zapadne ideje o univerzalnim vrednostima, ljudskim pravima i demokratiji, sada je potpuno irelevantno.
U Beloj kući sedi Donald Tramp. Čak je Kina sa jedne strane i prinuđena da svoj uticaj širi prema Rusiji i istovremeno da potpomaže vlasti u Moskvi. Slaba vlast u Rusiji je opasna čak i za Kinu. Ona bi mogla da pokrene nekakvu novu krizu ili prema Belorusiji ili bi mogla da oživi strahove o kineskoj ekspanziji u Sibir. Kina nema želju da učestvuje u bilo kakvoj međunarodnoj krizi, osim onih koje se tiču njenih granica ili u kojima ima direktan finansijski interes.
Umesto da se konfrontira sa Rusijom, jedina prava strategija Zapada u ovom slučaju bi trebalo da bude da ne urade ništa. Sedeti i čekati. Pre ili kasnije će neki ruski predsednik ponovo okrenuti svoj pogled ka Zapadu. Možda to bude i Vladimir Putin, ali ko god bude predsednik u Vašingtonu, mora da uradi isto što je uradio i Nikson. Da sedne u avion i ode u Moskvu.
Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa...
Komentari
