Kraj rata ili kraj sveta

Na jednom od poslednjih sastanaka kabineta rekao je da je većina iranskih vojnih kapaciteta uništena, što bi trebalo da implicira visok stepen uspeha. A pošto je dva puta napuštao pregovarački sto sa režimom u Teheranu tokom protekle godine, sada je izgleda spreman da postigne neku vrstu dogovora koji će omogućiti američkim i izraelskim snagama da se povuku. To bi, kako se verovatno nada, trebalo da dovede do otvaranja Ormuskog moreuza kroz koji prolazi petina svetske nafte koja se transportuje tankerima. A to bi, dakle, trebalo da omogući porast akcija na berzama, ali i sniženje cene nafte, koja je u SAD preskočila cenu od četiri dolara po galonu, prvi put od 2022. godine i ruske invazije na Ukrajinu.

Da li će do toga i da dođe?

Razni izveštaji i analize relevantnih međunarodnih instituta s početka aprila ukazuju da bi produženi sukob u Iranu, koji bi trajao do maja, pretvorio ono što je za sada regionalni sukob u strukturnu globalnu ekonomsku krizu, koja ne bi bila ograničena samo na privremeni skok cena.

Ukoliko bi rat potrajao do maja, analitičari predviđaju da će cene energenata i dalje rasti, što bi potencijalno moglo dovesti do toga da cena sirove nafte tipa brent ostane na nivou iznad 120–150 dolara po barelu.

Istovremeno bi došlo i do nestašice đubriva, pošto skoro 30 odsto globalnog izvoza đubriva prolazi kroz Ormuski moreuz. Kontinuirana blokada verovatno bi stvorila akutnu globalnu nestašicu đubriva, što bi vodilo do znatno viših cena hrane do leta, odnosno do potencijalnog povećanja cena hrane od 15 do 20 odsto na globalnom nivou u prvoj polovini 2026. godine.

Veliki poremećaji desili bi se i u transportu jer bi preusmeravanje globalne logistike oko Rta dobre nade "dodalo“ otprilike 15 dana tranzitu robe, što bi opet dramatično povećavalo troškove transporta i podstaklo globalnu inflaciju.

Na političkom nivou, kontinuirani, dugotrajni sukob mogao da produbi razdor između SAD i njihovih evropskih i regionalnih saveznika koji nisu učestvovali u sukobu, a koji snose najveći teret nestašice energenata.

Sa druge strane, Kina bi se, kao najveći uvoznik sirove nafte, suočila sa znatnim pritiskom na njen proizvodni sektor, što bi primoralo Peking da preuzme aktivniju ulogu u pokušaju posredovanja u postizanju mira, ili da se na neki drugi način nosi sa povećanim troškovima proizvodnje.

A sa stanovišta bezbednosti produženi rat u Zalivu mogao bi da dovede i do eskalacija na Kavkazu, povećavajući rizik od pograničnih sukoba, naročito ako bi došlo do urušavanja iranskog bezbednosnog sistema.

Nastavak rata bi, takođe, verovatno doveo do toga da pokret Huta u Jemenu blokira moreuz Bab el Mandeb, čime bi praktično zatvorio Crveno more i Suecki kanal, što bi dodatno opteretilo globalne trgovinske puteve.

Ukratko, rat koji bi se produžio do maja značio bi da svet proživljava najveći šok u snabdevanju energentima u istoriji, što bi dovelo do znatnih strukturnih promena na energetskim tržištima, prisilnog ubrzanja energetske tranzicije i trajnih inflatornih pritisaka na globalne robe.

SAD su, kako u svojoj analizi ocenjuje agencija Tomson Rojters, postigle konvencionalnu vojnu dominaciju, ali nisu rešile suštinu problema. Sva tri puta ka brzom rešenju su blokirana, a trajanje sukoba će se, verovatno, meriti kvartalima, a ne nedeljama.

Agencija ocenjuje i da je dominantna pretpostavka, vidljiva na tržištima akcija koja su se zaljuljala, ali se nisu srušila – da je ovo akutni šok sa definisanim datumom završetka.

Međutim, vrlo malo o vojnoj, političkoj ili strateškoj slici potkrepljuje tu pretpostavku.

Površno gledano, operacija "Epski bes“, kako je nazvana intervencija SAD i Izraela u Iranu, bila je upravo onakva jednostrana pobeda kakva bi se očekivala od globalne supersile koja se suočava sa regionalnim igračem. Iranski vrhovni vođa ubijen je u početnim udarima, iranska konvencionalna mornarica potopljena je "na sidru“ pre nego što su mogli da isplove, a čini se da je uspostavljena potpuna vazdušna nadmoć SAD. Ako bi se ovo ocenjivalo na osnovu parametara koji su donosili pobede u ratovima u 20. veku, moglo bi se pomisliti da je skoro gotovo.

Ipak, nije ni blizu kraja, ocenjuje analitičar Brajs Ingland iz Tomson Rojtersa. Ormuski moreuz je i dalje zatvoren. Dnevni tranzit pao je sa 138 brodova na manje od pet. Približno 2000 brodova i 20.000 pomoraca nasukano je u regionu i nemaju gde da odu. Brent nafta je 108 dolara po barelu od 26. marta, što je povećanje od oko 50 odsto od početka rata. Međunarodna agencija za energiju nazvala je trenutnu situaciju najvećim poremećajem globalnog snabdevanja energijom u istoriji.

Nepovezanost između vojnih rezultata i strateške realnosti svodi se na jednu potcenjenu činjenicu da su SAD uništile pogrešnu mornaricu. Nije, doduše, kao da su imali mnogo izbora. Iranska konvencionalna flota morala je da ode – i otišla je; međutim, to je kretanje linijom manjeg otpora. Iranska konvencionalna flota, njene fregate, korvete i podmornice, bila je prestižna sila izgrađena za projektovanje moći u Indijskom okeanu.

Međutim, snaga koja je zapravo dizajnirana da se bori protiv Amerike jeste Mornarica Korpusa islamske revolucionarne garde (IRGCN), i to je nešto sasvim drugo: raspršena mreža stotina naoružanih glisera, obalskih raketnih baterija, hiljade morskih mina, sistema dronova i malih podmornica raspoređenih po desetinama malih baza duž stotina kilometara obale Persijskog zaliva. Čitava doktrina, obuka i nabavka opreme IRGCN-a bili su optimizovani za tačno jedan scenario, a to je uskraćivanje Ormuskog moreuza tehnološki superiornijem protivniku. To je rat koji Iran sada vodi, ocenjuje se u analizi Tomson Rojtersa.

Iako je IRGCN izgubio svoje najnaprednije platforme, to nisu bili "radni konji“ njihove flote. IRGCN je zadržao oko 80 odsto svoje flote malih čamaca – brzih plovila koja se kriju među ribarskim jedrilicama i posada koje se mogu rasuti po obali, a zatim vratiti na preživela plovila. SAD imaju zadatak da love male čamce koji se kriju među civilnim brodovima u borbi u kojoj je Iran spreman da gubi desetine njih dnevno kako bi moreuz ostao zatvoren. Ovo nije operacija čišćenja; pre je to rat iscrpljivanja u kojem SAD nisu strukturirane da brzo pobede, i rat u kojem Iran može da nadoknadi svoje gubitke na načine na koje konvencionalna mornarica ne može. Za SAD, to je kao pokušaj da se isprazni kada dok je slavina još otvorena.

Dalje, matematika samog moreuza je neumoljiva. Iran je imao procenjenih 5000 podvodnih mina pre rata i počeo je da ih postavlja. Američka mornarica izbacila je iz upotrebe svoje poslednje minolovce sa sedištem u Zalivu 2025. godine – što, gledajući unazad, izgleda katastrofalno.

Zaista, SAD mogu potopiti svaki veći iranski ratni brod, a da i dalje ne otvore plovni put. To je, u stvari, otprilike ono što se i dogodilo.

Ako konvencionalna vojna pobeda nije rešila problem, postoje još tri načina da se ovaj rat brzo završi. Međutim, od kraja marta, sva tri su blokirana.

Procena američkih obaveštajnih službi, urađena pre rata, bila je da je malo verovatno da će vojna akcija dovesti do promene režima, čak i ako iransko rukovodstvo bude ubijeno. Ta procena pokazala se tačnom. Iranski mehanizam ustavne sukcesije aktiviran je kako je zamišljeno, a novi vrhovni vođa, tvrdokorniji sin prethodnog, postavljen je u roku od nekoliko dana. Takođe, protesti ne preplavljuju ulice. Ideološki režimi pod spoljnom pretnjom imaju tendenciju da ojačaju, a ne da se raspadnu. Zaista, i talibani i Hamas preživeli su gore situacije. Iranska Islamska Republika, šta god drugo da kažete o njoj, izgleda da preživljava i ovaj sukob.

Iran je odbacio plan od 15 tačaka koji su ponudile SAD i objavio pet kontrazahteva, uključujući priznavanje iranskog suvereniteta nad Ormuskim moreuzom, što je za SAD neprihvatljivo. Iranski ministar spoljnih poslova kaže da Teheran nema nameru da pregovara, čak i dok predsednik Donald Tramp insistira da se razgovori nastavljaju.

I Iran ima dobar razlog da veruje da je vreme na njegovoj strani. Rat je veoma nepopularan u SAD i ona ista protivratna anksioznost koja je dovela republikance na vlast sada preti da ih zbriše na midterm izborima u novembru. Teheran zna da svakim danom trajanja rata rastu šanse da će Tramp da se povuče.

Kopnene trupe, uključujući padobrance iz 82. vazdušno-desantne divizije, na putu su ka Zalivu ili su dobile naređenja za raspoređivanje. Izveštaji ukazuju da Bela kuća razmatra zauzimanje ostrva Harg, glavnog iranskog naftnog terminala, operaciju koja bi prvi put stavila američku čizmu na iransko tlo. Sedam savezničkih zemalja potpisalo je izjavu kojom podržava bezbednost moreuza, ali to je "savez na papiru“, kome nedostaje dodatna oprema potrebna za pronalaženje rešenja i otvaranje moreuza.

Tramp odložio ultimatum Iranu

Utorak u 20 časova

Utorak u 20 časova

Svet 05.04.2026. 23:06

Tramp odložio ultimatum Iranu