Svet
14.12.2021. 08:05
Milan Mišić

Istočna provokacija

Sukob Rusije i Ukrajine - ko je prvi počeo?

Vladimir Putin 13.12.2021.
Izvor: EPA-EFE / ALEXEY NIKOLSKY / SPUTNIK / POOL

Da li bi Rusija bila spremna za agresiju na Ukrajinu ili NATO dodatno opkoljava Rusiju? Jedini mogući odgovor na ovo pitanje je "da“: i Rusija gomila vojsku na granici sa Ukrajinom i NATO sitnim koracima (i ponekim krupnim) izlazi na ruske granice. Ukupan rezultat su napetosti između nekadašnjih hladnoratovskih protivnika koje ostavljaju utisak da su veće nego ikad od pada Berlinskog zida.

Pitanje na koje, međutim, uz svu očiglednost onoga što se poslednjih meseci, nedelja i dana događa na evropskom istoku (ili na zapadu "ruskog sveta“), pouzdanog odgovora nema, glasi: ko je prvi počeo? Odnosno, šta je uzrok, a šta posledica i kako se stiglo dotle da je retorika zaoštrena, a pretnje sa obe strane eskalirale.

Jedan od mogućih odgovora mogao bi da glasi da je inicijalna kapisla bila ruska aneksija Krima krajem februara 2014. godine čime je narušeno u možda još težim okolnostima usaglašeno evropsko načelo "nepovredivosti granica“ koje je inače diskreditovano mnogo ranije, baš na primeru traumatičnog raspada SFR Jugoslavije.

Hronologija događanja koji su aktuelizovali još od 2014. tinjajuću krizu na istočnim granicama Ukrajine počinje 13. aprila ove godine, kada ruski ministar odbrane Sergej Šojgu saopštava da je Rusija 15 ratnih brodova iz svoje Kaspijske flotile poslala u vode Crnog mora. Taj potez obrazložen je njihovim učešćem u mornaričkoj vežbi, a kasnije im se pridružilo i pet većih brodova Baltičke flote.

Nedelju dana kasnije, 20. aprila, šef diplomatije Evropske unije Žozep Borelj izneo je da je Rusija više od 100.000 vojnika prekomandovala na granicu sa Ukrajinom, što je opisano kao veća koncentracija ruske vojne sile u tom regionu od one uoči krimske krize.

Tenzije su, zatim, podignute 23. juna, kada je u Crnom moru brod ruske mornarice ispalio dva hica upozorenja ka britanskom razaraču "Difender“ zbog toga što je "plovilo Njenog veličanstva“, po oceni ruskog komandanta, bilo u teritorijalnim vodama Rusije. Velika Britanija, inače, nije priznala aneksiju Krima, pa zbog toga smatra da je formalnopravno njeno plovilo bilo u ukrajinskim vodama.

Novi incident dešava se dan kasnije u priobalju Krima, kada jednu holandsku fregatu nekoliko sati agresivno nadleću ruski avioni. Flotile NATO zemalja manevrisale su u Crnom moru praktično tokom celog leta, a u julu je, u organizaciji Ukrajine i SAD, održana vežba u kojoj je učestvovalo 30 brodova sa pratećom avijacijom iz isto toliko zemalja.

To je Putinu bio povod da NATO aktivnost nadomak svojih obala oceni kao "ozbiljan izazov Rusiji“. Suština spora pritom je NATO neuvažavanje nove geopolitičke činjenice: da je Krim de fakto postao deo Rusije, kao i da je time ona stekla nova teritorijalna prava kad je reč o Crnom moru.

Silazna putanja odnosa NATO-a i Rusije potvrđena je zatim u oktobru kada je iz ruske kancelarije u briselskom sedištu Alijanse proterano osmoro diplomata, s obrazloženjem da su bili "nedeklarisani ruski obaveštajci“. Moskva je, očekivano, uzvratila i konačan rezultat je da je ovaj kanal komunikacije zatvoren.

Novi zamah krizi zatim daje izjava šefa američke diplomatije, državnog sekretara Entonija Blinkena, od 1. decembra da "SAD imaju dokaze da Rusija planira agresiju na Ukrajinu“, uz prateće upozorenje da će "Moskva platiti visoku cenu ako se to dogodi“.

"Ne znamo da li je predsednik Putin doneo odluku o invaziji, ali znamo da je u toku uspostavljanje kapaciteta da se to brzo uradi ako se o tome donese odluka“, rekao je još Blinken.

Nekako u isto vreme, "Vašington post“ objavljuje članak u kojem, pozivajući se na neimenovane izvore i "jedan dokument“ iz obaveštajnog sektora, iznosi da "Rusija planira veliku, multifrontovsku vojnu ofanzivu protiv Ukrajine sa 175.000 vojnika“.

Blinken je sutradan, 2. decembra, u Stokholmu, na marginama ministarskog sastanka OEBS-a, razgovarao sa svojim ruskim kolegom Sergejom Lavrovom, o čemu je saopšteno malo konkretnih detalja, dok je glavni rezultat tog susreta najava da će "u dogledno vreme“ (koje se meri danima) dva predsednika, Bajden i Putin, "imati priliku da razgovaraju direktno“. Ne doduše licem u lice, već virtuelno, posredstvom video-konferencije, dok se "pravi“ američko-ruski samit najavljuje za početak sledeće godine. Dvojica predsednika su se inače već sastajali: bilo je to 16. juna ove godine u Beču.

Najava novih razgovora na najvišem nivou i novog direktnog susreta nagoveštava da bi neposredna kriza mogla da bude donekle umanjena, ali da suprotstavljeni interesi koji je generišu ostaju. To se videlo i na sastanku NATO-a na nivou ministara inostranih poslova održanom 1. decembra u prestonici Letonije, Rigi.

Intonaciju tom skupu, na koji su pozvani i Ukrajina i Gruzija, dao je zahtev Rusije da se NATO obaveže da se neće dalje širiti na istok. Odgovor na to stigao je od generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga. "Ukrajina i Gruzija su važni partneri koji imaju aspiracije da postanu članovi i mi nastavljamo sa podrškom njihovom suverenitetu“, izjavio je Stoltenberg.

Podvučeno je, međutim, da NATO Ukrajinu, ako bi bila izložena ruskoj agresiji, ne bi branio vojnim sredstvima (jer princip solidarnosti važi samo za članice), već pre svega ekonomskim sankcijama (30 članica NATO-a čini polovinu svetske ekonomije) i drugim kaznenim merama koje bi za Rusiju bile "preskupe“.

To ne znači da Ukrajina ne dobije vojnu pomoć, pre svega od Velike Britanije i SAD. Kao opcije, pored slanja vojnih savetnika, pominju se slanje Kijevu protivtenkovskih raketa i minobacača, sistema protivvazdušne odbrane "stinger“, dok Pentagon navodno pritiska da se Ukrajini dostavi i deo opreme prvobitno namenjene Avganistanu, pre nego što je Amerika (ne konsultujući saveznike) odlučila da iz tog dvodecenijskog rata izađe.

Putinov zahtev da se NATO dalje ne širi na istok protumačen je i kao njegovo insistiranje da se ozvaniči "ruska sfera interesa“ u njenom "bliskom inostranstvu“. Odgovor Stoltenberga na ovo bio je da "Rusija nema veto“ niti pravo da uspostavljanjem zone svog interesa "kontroliše svoje susede“.

Ono što je govorio Stoltenberg ne znači međutim da u Alijansi oko svih detalja te politike postoji konsenzus. Ukrajinskom približavanju NATO-u suprotstavlja se Mađarska, koja ima neke primedbe na način kako se tretira oko 150.000 pripadnika mađarske manjine koja živi na zapadu Ukrajine.

Sve navedeno, međutim, podrazumeva prelazak "crvenih linija“ koje je Zapadu povukao Putin, a koje je indirektno, posle sastanka sa Blinkenom, prokomentarisao i Sergej Lavrov, napomenom da "Rusija ne želi bilo kakav konflikt oko Ukrajine“, ali da "zadržava pravo da obezbedi svoje legitimne bezbednosne interese“.

Na sastanku u Rigi, kako je novinarima u svojoj završnoj izjavi preneo NATO gensek Stoltenberg, osim o velikim brigama sa Rusijom, diskutovano je i o "stabilnosti i bezbednosti na Zapadnom Balkanu“, koji je "proputovao dug put od konflikta iz 1990-ih, ali odnedavno vidimo da tenzije tamo rastu“.

Kao probleme regiona sa pet država – Srbija, BiH, Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija – sa Kosovom čije osamostaljenje ne priznaje pet članica EU, Stoltenberg je naveo sve agresivniju retoriku, zastoj u reformama i "strane aktere koji nastoje da potkopaju napredak“. Ponovio je ono što zapadni zvaničnici poput njega izgovaraju u svim prilikama: da će "NATO nastaviti da promoviše stabilnost, bezbednost i saradnju u regionu“, kao i da prisustvo NATO-a, preko misije KFOR-a na Kosovu i NATO kancelarijama u Sarajevu i Beogradu, ostaje.

Stoltenberg je bio nešto konkretniji odgovarajući na pitanje novinarke Al Džazire, iznevši da "postoji zabrinutost zbog zapaljive retorike gospodina Dodika koja podriva Dejtonski sporazum i napore da se izgradi stabilna i multietnička Bosna i Hercegovina“.

Na balkanske probleme osvrnuo se i Žozep Borelj koji je, pored Bosne i Hercegovine, pomenuo i "zategnutosti primetne između Srbije i Kosova“, ali se ni od njega nije čulo nešto novo, što je s jedne strane pojačalo utisak da je Balkan u kontekstu većih kriza na tlu Evrope, sve više njena zanemarena periferija.

Žozep Borelj 13.12.2021.
Izvor: EFE / Joédson Alves

Taj utisak nije promenio ni oktobarski Samit Zapadnog Balkana održan na Brdu kod Kranja, koji, sem uobičajenih fraza o posvećenosti regionu i "evropskim vrednostima“, nije doneo ništa konkretno. Predlog domaćina, Slovenije, da se EU "obaveže“ da će zemlje sa Balkana u članstvo primiti 2030. nedvosmisleno je odbačen.

Praktično zatvaranje takozvane evropske perspektive, odnosno saznanje da ulazak u EU nije nešto što je realno, povod je za ocene geopolitičkih eksperata da je to Balkan učinilo plenom sila kao što su Rusija i Kina (i Turska, koja je posebno zainteresovana za zemlje sa značajnim udelom muslimanskog stanovništva).

Što se Srbije tiče, aktuelno zatezanje između Zapada i Rusije (sa Kinom kao glavnim izazivačem američkoj hegemoniji), uz prema Balkanu ravnodušnu EU (koja u svakoj prilici ističe da je najveći partner, glavni investitor i ključni donator), sužava joj manevarski prostor i njen međunarodni položaj u svakom realističkom scenariju dodatno komplikuje.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Hoće li biti ONOG rata?
Zelenski, Ukrajina 10.12.2021.

Rusija i Ukrajina

13.12.2021. 07:05

Hoće li biti ONOG rata?

Dok je Amerika zabrinuta zbog povećanja broja ruskih vojnika na granici sa Ukrajinom, Rusija brine zbog potencijalnog širenja NATO-a prema istoku, odnosno dolasku Alijanse pred njena vrata. U središtu priče je mala, naspram Rusije i Amerike, Ukrajina čiji bi narod ponovo mogao da bude kolateralna šteta pogrešne politike.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
20°C
22.05.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve