Toliko bitaka niko nije dobio

U međunarodnim odnosima verovatno nema težeg zadatka od analize spoljne politike Turske. Zaokreti spram suseda, najvećim svetskim silama, uplitanje u oružane sukobe van svoje teritorije, migrantska kriza, neskrivene ambicije za povratak nekadašnje imperijalne slave, ozbiljne optužbe zapadnoevropskih zemalja za podršku islamskim teroristima, aspiracije ka međunarodnim vodama u Sredozemnom moru… obeležile su poslednje godine vlasti Redžepa Tajipa Erdogana. Svemu tome bi trebalo dodati pokušaj državnog udara i svrgavanja Erdogana s vlasti 2016, gubitak vlasti na lokalnim izborima u Ankari i Istanbulu, obnavljanje sukoba sa Kurdima u samoj zemlji i susednim državama.

Zbog brojnih frontova koje je Turska poslednjih godina otvorila, izraelski institut za strategiju i bezbednost je u poslednjem izveštaju zaključio:

“Politika koju Turska vodi poslednjih meseci na Balkanu i Bliskom istoku primoraće Sjedinjene Države da povuku nuklearne bombe B-61 iz vojne baze u Indžirliku.” Prema nezvaničnim procenama, SAD na teritoriji Turske imaju raspoređeno između 90 i 100 nuklearnih bombi.

Stručnjaci i politički analitičari koji su učestvovali u sastavljanju izveštaja Instituta iz Jerusalima tvrde da turske akcije otuđuju zemlju od Zapada i NATO, te u veoma oštrom tonu iznose prilično sumorne prognoze o budućnosti zemlje pod vođstvom sadašnjeg predsednika:

“Turska vodi paralelno nekoliko ratova istovremeno, što nisu izdržale ni mnogo spremnije države. Sve ovo će biti poslednja Erdoganova igra. Samoubilački Erdoganov pohod neće se dobro završiti jer se opasno zamerio i Americi i Rusiji, a to jedino može da se završi loše po njega.”

Povezane vesti - ERDOGAN: Srebrenica je crna mrlja u istoriji čovečanstva

Izraelski izveštaj ujedno predviđa ozbiljnu političku krizu u Turskoj, uz uverenje da će Erdoganovi politički protivnici uspeti da sruše njegovu vladu i prevaziđu otpor islamista i drugih snaga koje ga trenutno podržavaju.

Granice trpljenja

U poslednjih nekoliko meseci Turska pokušava da interveniše kao spoljna sila u nekoliko regiona: u Siriji, Azerbejdžanu i Jermeniju, Libiji, pokrenuvši i veoma agresivan gasno-teritorijalni spor sa Grčkom, zbog čega se našla ne samo na meti oštrih kritika Evropske unije, već je dobila i ozbiljna upozorenja da evropske države takvo ponašanje neće tolerisati. Pre nekoliko nedelja su, istakavši podršku Grčkoj i Kipru, lideri EU 27 na sastanku u Briselu drugi put za samo dve nedelje upozorili Ankaru da će “primeniti sve raspoložive opcije ukoliko Turska nastavi da krši međunarodno pravo i suverena prava država članica.”

Osim sa Grčkom i Kiprom, turski predsednik se od zemalja EU posebno zamerio Francuskoj i Austriji. Prvo je austrijski kancelar Sebastijan Kurc izjavio da je politika otvorenih vrata EU za migrante 2015. i 2016. bila pogrešna, jer je velikom broju njih poslat time pogrešan signal, pa su napuštali svoje države i mnogi na putu ka Evropi stradali.

“Problem ilegalnih migracija ni izdaleka nije rešen. Sve je više poteškoća s državama na spoljnim granicama EU, tu mislim pre svega na Tursku”, izjavio je Kurc. “Evropa je tada napravila grešku, ta odluka nije bila pravilna i zadovoljan sam da danas u Evropi imamo drugačiji stav. Danas je cilj Evropske unije da štiti svoje spoljne granice.” Samo nekoliko dana pre ove izjave, obelodanjeno je da je u Beču otkriven turski agent koji je špijunirao dijasporu.

Reakcija Turske je bila očekivana. “Velika pretnja po EU i njene vrednosti predstavlja iskrivljena ideologija koju zastupa Sebastijan Kurc”, napisao je kao odgovor na iznete tvrdnje šef turske diplomatije Mevlut Čavušoglu. On je istakao da se ta politika zasniva na rasizmu, ksenofobiji i islamofobiji, koja je “bolestan način razmišljanje u naše doba”.

Austrijski kancelar našao se na meti Turske zbog poziva EU da ne dozvoli turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu da ucenjuje Brisel, misleći pritom na pretnje koje je Erdogan ponovio u nekoliko navrata, da će potpuno otvoriti tursku granicu za sve migrante koji žele da odu u države EU.

Drugi razlog za spor između Beča i Ankare je sukob Grčke i Turske oko gasa u moru i međusobne morske međe. “Potrebna je puna solidarnost sa Grčkom i prava zaštita spoljne granice EU“, napisao je Kurc.

“Austrija će i dalje govoriti jasnim jezikom kada Turska krši međunarodno pravo, ljudska prava, slobodu medija i principe pravne države, ili izbeglice i migrante instrumentalizuje u sredstvo za vršenje pritiska”, poručio je šef austrijske diplomatije Aleksander Šalenberg.

Nešto kasnije na meti Erdoganovih napada našao se i francuski predsednik Emanuel Makron. Sukob je usledio posle terorističkih napada u nekoliko francuskih gradova, a eskalirao nakon što je 16. oktobra islamista u Parizu odsekao glavu profesoru koji je učenicima pokazao karikaturu Muhameda. Uočljivo je bilo da zvanična Ankara nije osudila ovaj teroristički čin. Francuski predsednik je tada proglasio rat “islamističkom separatizmu” za koji veruje da je zahvatio neke muslimanske zajednice u Francuskoj.

Povezane vesti - Mržnja neprihvaćenih

Usledio je skandalozan odgovor. Turski predsednik je u prvom narednom obraćanju rekao da je Makronu potrebna “mentalna provera” zbog problema koje ima u odnosu prema muslimanima:

„Prvi čovek Francuske se izgubio. Pogledajte prvo sebe i kuda idete. Rekao sam da je on slučaj i da stvarno mora da bude pregledan“.

Pariz je istog trenutka povukao svog ambasadora, izdavši kratko saopštenje:

“Reči predsednika Erdogana neprihvatljive su. Vređanje i grubosti nisu način. Zahtevamo da Erdogan promeni politički smer, jer je njegova politika opasna u svakom smislu. Ne ulazimo u suvišne polemike i ne prihvatamo uvrede”.

Obrušavanje na Evropu

Ankara se nije zaustavila na tome. Portparol turskog predsedništva Fahretin Altun optužio je Evropu za demonizaciju muslimana, uporedivši odnos prema njima sa odnosom prema Jevrejima prvih decenija prošlog veka:

„Podmukla politika uvredljivih karikatura, optužbe po kojima su muslimani odgovorni za separatizam i pretresi džamija nemaju veze sa slobodom govora. Ovde se radi o zastrašivanju muslimana, podseća da su vrlo dobrodošli kada je u pitanju doprinos ekonomiji Evrope, ali da u isto vreme nikada neće postati njen sastavni deo… Takav stav prema muslimanima je vrlo poznat još iz prošlog veka i izgleda kao demonizacija evropskih Jevreja dvadesetih godina prošloga veka.”

Ne odustajući od namere da postane “zaštitnik islama”, prvenstveno zbog unutrašnjih potreba, Erdogan svaki sukob koji inicira, pogotovo prema evropskim državama, predstavlja isključivo kao pitanje opstanka verskog i kulturnog identiteta:

“Rasistički terorizam širi se poput kuge u mnogim zapadnim zemljama, a ponekad je zaštićen na predsedničkom nivou. Evropski muslimani su suočeni sa sistematskom diskriminacijom, a njihova prava i slobode im se oduzimaju. Vreme je da se zaustavi ovaj pogrešni tok koji preti suživotu ljudi različitih kultura i veroispovesti, kao i budućnosti čovečanstva”.

Zbog svojih stavova se na meti direktnih optužbi našao i nakon teroristički napada u Francuskoj. Šef diplomatije Abu Dabija Anvar Gargaš je povodom napada i izjava predsednika Makrona rekao da “muslimani treba da se mnogo bolje uklope u francusko društvo”, ali da je spor oko toga posledica toga što turski predsednik Erdogan “jedno versko pitanje koristi u političke svrhe”.

Međutim, govoreći pre samo desetak dana o globalnim dešavanjima, turski predsednik je u optužbama otišao korak dalje:

“Prethodni vek, uz ratove koji su rezultirali smrću stotina miliona ljudi, obeležile su kolonijalne aktivnosti bez ikakvih moralnih granica i traganje za demokratijom i slobodom. Vidimo da su se u prvoj ozbiljnoj krizi, kod zapadnih zemalja koje se predstavljaju kao kolevka demokratije i slobode, odmah pojavile bolesti poput fašizma, rasizma i ksenofobije... Vrlo je bolno što put ka evropskim vrednostima vodi kroz zagovaranje najtežih uvreda na račun simbola drugih vera i društava”. Erdogan je obraćanje završio ocenom da je “porast islamofobije, naročito u Francuskoj, potvrda nastavka mentaliteta koji je Evropu mnogo puta odvukao u katastrofu”.

Povezane vesti - “SVE MI JE UZEO”: Šukur je imao sve dok nije progovorio protiv Erdogana

Pokušaj državnog udara u julu 2016. dramatično je poremetio odnose Turske sa Zapadom. Taj događaj je Erdogan doživeo kao neprijateljski odnos Zapada prema zemlji i sebi lično, iskoristivši ga da učvrsti svoju političku poziciju unutar zemlje, ali i da u regionalnoj i spoljnoj politici napravi čitav niz radikalnih poteza. Time je spoljna politika zemlje potpala pod dominaciju Erdoganovog populističkog pragmatizma.

Jedan od ključnih ciljeva ere “nove Turske”, kako je i sam Erdogan nazvao sadašnji period svoje vladavine, jeste da se u 2023. godinu, na stogodišnjicu osnivanja Turske Republike, uđe sa što većim brojem pokazatelja da je zemlja u svom najsjajnijem momentu u istoriji. To bi ga promovisalo u najuspešnijeg lidera Turske, prevazilazeći i Mustafu Kemala Ataturka, osnivača Republike Turske.

Za ostvarenje tog cilja Erdoganu posebno smeta rastuće nezadovoljstvo javnog mnjenja ekonomskom situacijom i opadajućim kvalitetom života, što sve više utiče i na glasačko opredeljenje građana. Grandiozni projekti kopanja alternativnog moreuza na Bosforu i proizvodnje nacionalnog automobila samo su neki od pokušaja da se stogodišnjica Turske predstavi kao “novi početak”.

Ipak, to nije nimalo jednostavan zadatak. Prošle nedelje Erdogan je smenio šefa Centralne banke zbog visoke inflacije u zemlji i niske vrednosti turske lire. Odluka je doneta nakon što je lira izgubila skoro trećinu vrednosti od početka godine prema američkom dolaru, a godišnja inflacija dosegla 11,89 odsto. Ujedno je i turski ministar finansija podneo ostavku.

Erdoganova ambicija je da se pozicionira kao regionalni, pa i globalni lider, rame uz rame s najvećim svetskim silama. U sklopu toga, turske vojne operacije u Siriji, Libiji, konfrontacija sa velikim silama i taktička saradnja u bezbednosnim, energetskim i infrastrukturnim sferama sa Rusijom i Kinom, trebalo bi da dovede do toga da Turska u 2023. uđe kao globalno respektabilna sila.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .