"Ne verujem ljudima koji imaju odgovore na sve"

Široj javnosti poznata kao pevačica, ona je istovremeno i kantautorka, modna dizajnerka, televizijska autorka, glumica i stvaralac muzike za najmlađe. U razgovoru za „Ekspres“ otkriva kada je i kako nastala Zoe Kida, odakle crpi inspiraciju i da li jednaku ljubav, strast i posvećenost poklanja svim svojim talentima ili među njima ipak postoji onaj koji je najjače doziva.

„Ne doživljavam to kao različite talente. Za mene su i muzika i pisanje i dizajn, video, performans samo različiti jezici kojim se priča ista priča. Nekada će se neka ideja najpreciznije izraziti kroz pesmu, nekada kroz tekst, a nekada kroz vizuelni identitet ili prostor. Tokom razmišljanja o promociji albuma, javila mi se ideja o sinestetičkom iskustvu upoznavanja sa Cosmic Delivery-jem, prolasku i produbljivanju pesničkih metafora koje sam zamislila kroz pokret, scenografiju, video-rad, audio-priču. Sve to je neodvojivo jedno od drugog, dolazi iz istog stvaralačkog izvora i predstavlja nadogradnju bazičnog proizvoda što je pesma.“

Završili ste Filološki fakultet u Beogradu, smer španski jezik i književnost, što je u korelaciji sa Vašim talentom i ljubavi prema pisanju. Ali, kada i kako ste shvatili da Vas privlače i muzika i moda?

„Odrastala sam u vremenu kada se od ljudi očekivalo da se opredele za jednu stvar i da u njoj ostanu. Meni je to uvek bilo pomalo tesno. Podjednako sam sam volela da čitam, pevam, crtam, smišljam kostime, pišem tekstove i izmišljam svoje svetove. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da ne moram da biram između tih ljubavi. Danas mi se čini da je najveća privilegija upravo to što mogu da ih spojim. Album Cosmic Delivery je možda prvi projekat u kojem sam to zaista uradila do kraja ‒ gde su se sreli muzika, priča, video, vizuelni identitet, prostor i performans. Studije španskog jezika i književnosti su mi dodatno otvorile pogled na pisanu reč i slojevitost značenja. Kada danas pogledam unazad, vidim da su me i jezici i književnost i muzika i moda privlačili iz istog razloga ‒ svi oni pokušavaju da odgovore na pitanje ko smo i kako komuniciramo sa svetom.“

Kada je i kako Ana Radonjić postala Zoe Kida?

„Nije da je baš neki filmski obrt u pitanju, nije se Zoe, kao lik, rodila baš preko noći. Uvek je postojao deo mene koji je želeo da se prepusti stvaranju bez racija, da zaroni u iracionalno bez griže savesti, da istražuje neke ’nevidljive svetove’. Pola svog života provela sam ispunjavajući forme očekivanja: poslušna ćerka, đak, student. Svi ti moji talenti koje sada mogu da prepoznam u toj maloj meni bili su neotkriveni, stidljivi i ne bi nikada stigli da se razviju da nije bilo kaprica i izmišljenog samopouzdanja. Zoe se rodila kroz ’Mistake Mistake’, prvi bend 2002. godine, kada sam prvi put kročila na scenu. Sada mogu reći da je suština potpuno ista, ista devojčica sa više iskustva i vere u sebe. Ono na šta sam najponosnija jeste što sam sebi dala sebi vetar u leđa koji nisam imala od svoje okoline (da muzika bude moja primarna profesija). Na početku sam bila podvojena ličnost, ali danas, mala je razlika između mene Ane i Zoe, zato što sam dopustila sebi da budem to što jesam. To je lep osećaj.“

S obzirom na to da imate iskustvo članice nekoliko bendova: „Zemlja gruva!“, „Mistake Mistake“, „Svi na pod!“, a da od 2021. godine nastupate solo, šta biste izdvojili kao prednosti, a šta kao mane jednog i drugog vida javnog bavljenja muzikom?

„Kada ste u bendu, naučite da nijedna ideja nije samo vaša. Naučite da slušate, da čekate, da ponekad odustanete od nečega što volite zarad nečeg boljeg što nastane između više ljudi. Sa druge strane, postoji neka vrsta kolektivne magije koju je teško ponoviti u bilo kom drugom formatu. Bend vas nauči poniznosti jer vas stalno podseća na to da umetnost nije samo izraz pojedinca, već i susret različitih energija. Kada sam bila mlađa, mnogo mi je prijala energija kolektiva. Bend je kao porodica koju zajedno gradite kroz probe, putovanja, koncerte, uspehe i krize, osećaj da zajedno nosite teret i zajedno delite radost. Postoji vreme za sve. Sjajno mi je što sam bila deo jedne talentovane ekipe ljudi sa kojima sam se upoznala sa muzikom i muzičkim biznisom. Solo projekat, koji je došao u pravo vreme, naterao me je da preuzmem punu odgovornost za svoje ideje i da prestanem da čekam tuđu potvrdu. To je verovatno najveća promena koja mi se dogodila kao umetnici.“

„Žena pena, žena stena“, „Da l’ da mjaučem ili da lajem?“, „Da l’ da glumim il’ da se smejem?“… mnogo je stihova u Vašim pesmama u kojima postavljate pitanja, iznosite svoje stavove i nudite, pre svega ženama, da se identifikuju. Da li je angažovana umetnost svesni izbor ili se nametnula vremenom?

„U pesmama koje pišem često ima mnogo pitanja jer i sama živim sa mnogo pitanja. Ne verujem previše ljudima koji imaju odgovore na sve. Mene više zanimaju naše unutrašnje kontradikcije – kako možemo istovremeno biti snažni i nesigurni, hrabri i uplašeni, krhki i snažni, otuda žene pene, žene stene. Mislim da se tu žene najčešće prepoznaju jer smo slojevite i prepune kontradiktornosti. Kao žena, naravno da pišem iz iskustva žene, ali samo iz svog ugla, iz svojih dilema, strahova, pobeda i promašaja. Ako se neko u tome pronađe, onda pesma počinje da živi svoj život. Možda se zato u mojim tekstovima toliko često pojavljuju pitanja. Pitanje je za mene mnogo zanimljivije od odgovora. Odgovor zatvara priču, a pitanje je otvara. Zanimljivo mi je da ljudi angažovanost vezuju za velike društvene teme, a ono što se notira i percipira je samo iskrenost. U svetu u kojem se od nas očekuje da budemo savršeni, sviđa mi se da pokažem svoje slabosti jer ih svi imamo. Sasvim se dobro osećam da progovorim o njima.“

Zoe stvarno kida kada je reč o talentima i kreativnosti jer osim muzike i mode imali ste i televizijsku emisiju koja je emitovana na RTS-u „Osim toga“, deo ste ekipe filma „Nebeska tema“ o Vladi Divljanu, a igrali ste i u kabare komediji sa Tatjanom Kecman „Nas dve“. Odakle dolazi ta nepresušna energija, šta su motivi i inspiracija?

„Iskreno, ne doživljavam sebe kao osobu koja ima nepresušnu energiju. Naprotiv. Imam periode kada sam veoma aktivna, ali i periode kada mi je potrebno da se povučem. Mene zapravo pokreće radoznalost. Čim osetim da sam se previše udobno smestila u nečemu što već znam da radim, pojavi se želja da istražim neki novi prostor. Ne zato što želim da osvojim još jednu oblast, nego zato što kroz nove forme upoznajem sebe iz nekog drugog ugla. Takvo iskustvo je bilo sa emisijom na RTS-u, kuvarskom emisijom, predstavom… Inspiracija i radoznalost je ono što me pokreće.“

Svoj prvi album "COSMIC DELIVERY“ Zoe Kida predstavila ne nesvakidašnji način

Beograd

Beograd

Scena 04.06.2026. 23:21

Svoj prvi album "COSMIC DELIVERY“ Zoe Kida predstavila ne nesvakidašnji način

Zoe PONOVO kida!

Nova pesma

Nova pesma

Scena 28.10.2023. 22:05

Zoe PONOVO kida!

Koje talente do sada pokazuju Vaše dve ćerke?

„Nasledile su talenat za muziku, to je sigurno. Pevaju divno obe, аli ne vole scenu i eksponiranje. Istra lepo crta, Lava je spretna. Videćemo, neka razvijaju svoje talente prirodno, u tome ih podržavam stoprocentno. Talenti su putokazi i velika šteta je da se ne iskoriste.“

One su Vam bile inspiracija i da se bavite muzikom za decu. Da li, možda, spremate nešto novo u vezi s tim jer tržište odavno vapi za kvalitetnim sadržajima za decu?

„Muzika za decu zauzima posebno mesto u mom srcu upravo zato što je nastala iz vrlo iskrene potrebe i iskustva roditeljstva. Deca su neverovatna publika. Njih ne možete osvojiti trendovima, velikom produkcijom ili marketingom. Ona odmah osete da li je nešto iskreno. Zbog toga je stvaranje za decu možda čak i zahtevnije nego stvaranje za odrasle. Potrebno je pronaći ravnotežu između igre, mašte, kvaliteta i poštovanja prema dečjoj inteligenciji. Nakon Cosmic Delivery-ja plan mi je dečji album!“

Na promociji albuma prvenca Cosmic Delivery, koja je takođe bila originalna i u vidu performansa koji je prethodio mini-koncertu, rekli ste da je reč o muzici koja poručuje: „Nešto mi se čini da možeš sve“. Šta je to što Vi još možete?

„Cosmic Delivery je za mene bio mnogo više od albuma. Taj projekat me je naučio da su granice koje sebi postavljamo često ograničenja koja nisu tačna. Možemo više od onoga što su nas učili i što smo sebi postavili. Zato mi je poruka – Nešto mi se čini da možeš sve – podsetnik da ne odustanemo od svoje hrabrosti i samopouzdanja. Ne znam u čemu ću sledeće ’pokidati’, ali znam da bih volela da nastavim da stvaram svetove u koje publika može da zakorači i dobije poruke nade i ljubavi.“