EKSPRES UVODNIK: VIJETNAMKA BLUZA

Svi oni nisu primetili da su, u saučesništvu, u Srbiji ubili jednu veliku ideju. Najviše taj Dragan Đilas. Ideju koja je živela kroz tu nesrećnu Demokratsku stranku i koja je Srbiji sada potrebnija više nego ikad. Nema ideje, nema ni Demokratske stanke, ali ima Boška

Prvo, to nije ono vreme. Nisu devedesete, RTS nije ni blizu onog RTS ma kakav sud o njemu imali. Složićemo se da je drugačiji. Nisu, doduše, to ni oni ljudi koji su devedesetih demonstrirali ulicama Beograda. Nije to više ni ta ideja koja je s vremenom jačala i čije je vreme naposletku došlo. Nije isto ništa, a najviše ideja. Sada je nema.

Da je ima, makar u tragovima, ne bi se desilo da jedan, pa u najmanju ruku ultradesničar, preuzme vođstvo u nečemu čija je ideja bila u osnovi građanski protesti. Bez obzira na to koliko on bio masovan ili nemasovan. Kako je jedan takav lik, koji izgleda umisli da mu po rođenju pripada pravo da kamionima i sličnim građevinskim mašinama provaljuje gde mu se to učini zgodno po Beogradu. Malo RTS, malo Predsedništvo... Po uzoru na "Velja" Ilića, rodonačelnika  čačanskog političkog balvan-revolucionarnog talasa, sada oplemenjenog dodatnim blickrig - vataj na galamu pristupom. Ako bismo celu stvar posmatrali pomalo estradno, kako je ona ovom režijom zaličila, nešto bi nam tek, tek postalo jasno. Pre svega, otkud ta nakana da se za frontmena ovog performansa isturi postpank, neoarijevski, perspektivni čačanski lider muževnog mecosoprana sa idejom da na galamu napravi neki incident iz koga će se nešto desiti.

Kako se desilo da se Vuk Jeremić pojavi u stilu: Mila majko, ti ne roni suza, lepo stoji vijetnamka bluza. Ako nekome do tog trenutka nije bilo jasno šta se sprema, bilo je kad su videli Vuka u punoj ratnoj opremi. Ne ide se na zakazanu šorku sa murijom, obučen u Brioni odelo. Verovatno mu je Ponoš održao skraćeni kurs osnovne pešadijske obuke s posebnim osvrtom na Atomski sleva i kako zapaliti Kohibu na mrtvoj straži ispred Đilasovog stana, gde se dežura da slučajno ovaj ne stigne pred kamere pre njega.

Englezi imaju odličan termin za ovu pojavu - wanna be. Boško - wanna be Vođa i da je sav lebac njegov. Đilas - wanna be Boris, s posebnim naglaskom na -  da ga žene vole. Vuk - wanna be Joko Ono, ili Če Gevara. Nije siguran. Tompus je nekako cool. I da bude u bordu direktora "Blekstona", da ne mora da objašnjava Čedi koliko je to veliki fond. A Boris je posebna priča. Boris - wanna be Boris. Ponovo.

Ima tu još jedna posebna priča. O čoveku koji bi da bude Jovica Stanišić, verzija 2.0. Ime mu je Mlađa(n) Đorđević, i sanja da u kamere stranih medija pred zauzetim, pa recimo RTS-om, izgovori: Mlađa, my name is Mlađa Đorđević. Kao Jovica onomad na graničnom prelazu Šepak kad je oslobađao vezane NATO pilote. Otud, valjda, nije čudno otkud scenario u kome Boško staje na čelo protesta radikalizujući ga do maksimuma, upad na televiziju, prekid programa, a onda sutradan posle neuspešnog prvog čina, nastavak ispred Andrićevog venca sa lajt verzijom Veljinog bagera. Kineski kamion putarac i lako oklopljena žandarmerija. Kao da je baš on, mudri čovek za specijalne zadatke, naredio: Boško ide prvi. Boško ima m... Niko ne postavlja pitanje - kako znaš? Podrazumeva se da zna. Pouzdano. Mozak nije, nažalost, bio predmet merenja.

I sve to može nekome da bude ok da je negde postojala neka ideja. Ne samo kako, nego i šta posle. Ali o tome niko nije mislio. Jer da jeste, ne bi valjda gurali prst u oko onim ljudima koji su nekada glasali za Demokratsku stranku, poturajući ultradesničara ljotićevske provinijencije na čelo protesta. Nekako to pristojan svet ne vari. Kao ni Vuka Jeremića, dječarca sa Harvarda, koji se pojavljuje obučen kao Kung-Fu Panda, sa idejom da postane mesija i mučenik, ali bezbolno. Daleko od kordona policajaca. Da ne spominjemo marketinškog maga i njegovog kardinala Rišeljea, gospon Đorđevića. Kao da je jedina stvar koju je naučio od Borisa Tadića bila da mora u svakom trenutku imati svog Mikija Rakića. Bezlični centar moći koji sve rešava.

I svi oni nisu primetili da su, u saučesništvu, u Srbiji ubili jednu veliku ideju. Najviše taj Dragan Đilas. Ideju koja je živela kroz tu nesrećnu Demokratsku stranku i koja je Srbiji sada potrebnija više nego ikad. Nema ideje, nema ni demokratske stanke, ali ima Boška. I sad, šta mislite, ko je profitirao iz svega ovoga? Svi će reći Vučić, ali, eto, mi nekako verujemo da Čeda negde trlja ruke.