Antifašizam za poneti

Nekada je najteže pisati o stvarima koje su očigledne i nesporne, kao što je, na primer, antifašizam u Srbiji. On je nesporan i više puta dokazan. O njemu svedoče i velike ljudske žrtve koje su pale na ovom prostoru tokom Drugog svetskog rata u borbi protiv okupatora i njegovih saradnika, kao i doprinos ovdašnjih antifašističkih pokreta pobedi protiv Sila osovine. A uprkos tome, postavlja se pitanje zbog čega danas Srbija taj svoj antifašizam ne ističe na pravi način, u dovoljnoj meri, prepuštajući čak da se nekakvom antifašističkom tradicijom hvale i oni koji je imaju u mnogo manjoj meri, skoro da je i nemaju. Istovremeno, u samom srpskom društvu i dalje traje, kao da nikad nije prestao, "rat" između partizana i četnika, odnosno njihovih potomaka.

I jedni i drugi svojoj strani pripisuju antifašizam, ali istovremeno one druge optužuju za kolaboraciju (partizani četnike) ili za crveni antidemokratiju i povremenu saradnju sa okupatorom (četnici partizane). Upravo zato je teško pisati o ovoj temi. Za početak, kako naći sagovornika koji će ovoj temi da priđe nepristrasno, bez potrebe da se svrsta na jednu stranu? Ovaj je četnik, drugi je partizan, treći je monarhista...

Da li u toj borbi koja traje strada upravo srpski antifašizam, odakle god da dolazi, što daje prostor da se istom idejom kite neki drugi narodi, iako su tokom Drugog svetskog rata oni većim delom bili na strani fašista. Ili je, zapravo, žrtva naučna istoriografija koja se izgubila u partikularnim tumačenjima istorijskih dešavanja, odstupajući od svog metoda, bez sagledavanja celokupne slike u svetlu dešavanja od pre više od 70 godina. Kako se izboriti sa temom o kojoj čak i istoričari koji pripadaju mlađoj generaciji, kakvi su sagovornici "Ekspresa" Čedomir Antić i Milivoje Bešlin, imaju različita viđenja?

Osnovno pitanje je, dakle, kako Srbija ponovo da istakne svoj antifašizam u prvi plan i da li je to moguće ukoliko ne okonča četničko-partizanski sukob koji i dalje traje.

Povezane vesti - POSLEDNJI BROZOV AMBASADOR U LONDONU: Crveni četnici su uništili SFRJ

Antić, docent na beogradskom Filozofskom fakultetu, jedan je od onih koji smatra da je Srbija imala dva antifašistička pokreta - partizanski i ravnogorski. Ipak, kako kaže, pre nego što formuliše politiku po pitanju odnosa prema antifašizmu, treba da odgovori na tri pitanja, koja ukratko glase ovako: da li je Srbija spremna za nacionalno pomirenje, kakav je odnos Srbije prema velikim silama i da li je Srbija spremna da kaže da za nju treba da važe ista pravila kao i za druge?

"Pre svega, da li je Srbija spremna da se konačno, nakon što su te generacije velikom većinom biološki nestale, nacionalno pomiri. Da
predsednik Vlade kad ode u Pranjane kaže da je na čelu tog pokreta bio general Dragoljub Mihailović. Da je taj pokret svuda bio antifašistički, ali i da je taj pokret negde sarađivao sa okupacionim vlastima fašističke Italije, i to uglavnom zato što se branio od genocida. Ovog puta zvanične SAD su pružile srpskim vlastima priliku da obeleže i spomen na Mihailovića. Bez njih to ne bi radili jer u Srbiji to nije popularno zbog Brozovih 70-ih i 80-ih godina kada se većinom relativno lepo živelo ili bar postoji takav preovlađujući utisak", kaže Antić.

Kada je reč o odnosu prema velikim silama, on ističe kao paradoks da Srbi "sad treba Nemačkoj da se dokazuju kao antifašisti".

"Oni su posle 1990. godine i posebno posle 2000. zauzeli stav da prihvataju krivicu nacizma, ali pod svojim sasvim posebnim tumačenjima. Oni tvrde da je jedna grupa "trulih jabuka" dovela do pobede najstrašnijeg totalitarnog režima u istoriji u Vajmarskoj Nemačkoj. Dok, kad je reč o Srbiji, prema istim tvrdnjama, permanentno zlo koje je skoro uvek na vlasti ipak nije ništa drugo osim refleks naše kulture - jer Srbija „uvek ima nekog takvog", pa sad da li je to Milošević, da li je to Mihailović, Nedić ili Garašanin... Zato je Srbiji "nemoguće" da bude demokratska, moderna... pa tako neće biti ni slobodna, ni nezavisna. Postavlja se pitanje, kako možemo da imamo normalne odnose, a posebno da zajedno obeležavamo godišnjicu pobede nad fašizmom, ako Srbiju i Srbe važi jedan aršin, a za sve druge neki drugi", dodaje on.

Povezane vesti - HRVATSKI ZVANIČNIK: Srbija nikada nije imala antifašistički pokret!

A kada je o aršinima reč, pita se i da li je Srbija spremna da otvoreno kaže da za nju treba da važe ista pravila kao i za druge.

"Čitava Evropa je bežala od toga da se sukobi sa Hitlerom. Počev od Staljina, koji je sve učinio da ne uđe u rat sa Hitlerom, do Britanaca, gde je ta Čerčilova politika, koju danas smatramo potpuno razumnom, u velikom delu javnosti do izbijanja rata i nemačke agresije viđena kao ekstremistička. No, ovde u Srbiji i dalje imamo deo tih jugoslavofila, komunista... koji smatraju da je cela Srbija trebalo da se žrtvuje dok su svi imali pravo da se preračunavaju. Jer zašto bi Srbi bili kao drugi? Mi moramo da pronađemo racionalni odnos prema tome? Da li je kod nas antifašizam samo komunizam i antisrbizam? Da li antifašizam abolira komunizam", kaže Antić.

Ako želi da na pravi način istakne svoj antifašizam, Srbija, kako ističe, mora da odgovori na sva ova pitanja, da se sama sa sobom dogovori i da onda istupi.

"I da onda, kada je reč o državi, nema različitih stavova. A dugo smo imali članicu vladajuće koalicije koja slavi 7. jul. Šta slave kad je sud, regularni sud ove države, taj isti sud koji ih nije lustrirao (po zakonu iz 2003. godine), prvo rehabilitovao te žandarme koje je tada poubijao Žikica Jovanović, a onda je taj čin, to ubistvo, okarakterisao ne kao iskra narodnog ustanka, već kao zločin motivisan ideološkom mržnjom. I evo, Slavica Đukić Dejanović, ministarka, bila je i predsednik Narodne skupštine, polagala je venac u zvaničnom svojstvu i posle te presude. Zato mislim da prvo mi treba da znamo šta hoćemo. Imamo vlast čija je politika utemeljena na marketingu. Oni bi najviše voleli kada bi mogli sve da objedine, ali da ništa ne definišu i da se nigde ne obavežu. Zato je sve nesigurno, kontroverzno i kratkoveko, sa stanovišta državnih interesa. Ako je reč o stranačkim, to je druga stvar", naglašava Antić.

Povezane vesti - SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA: Kako je Tito prevario vođu četnika?

Prema mišljenju Milivoja Bešlina, sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, problem nastaje posle 2000. godine kada je sa demokratskim promenama došlo do sistematskog brisanja antifašističkog nasleđa. Čak je, dodaje, i prvi postpetooktobarski gradonačelnik Beograda govorio njegovoj okupaciji 1944. godine.

"Vrlo je loše i da se u međusobnim političkim nadgornjavanjima vlast i opozicija optužuju za fašizam. To samo dovodi do banalizacije
fašizma, a to ne smemo da radimo. A što se antifašizma tiče, dovoljno je samo vratiti se realnoj istoriji. Kad danas pitate učenike za Neretvu i Sutjesku, verujem da oni o tome ništa ne znaju. To su bile fantastične pobede, a unutar te vojske su naravno većinu činili Srbi. Zašto se mi stidimo sopstvenog antifašizma? Taj partizanski antifašizam nije bio, kako ga danas neki iskrivljeno predstavljaju, anacionalan. On je vrlo jasno bio i srpski. A mi smo se toga odrekli", kaže Bešlin.

Zanimljivo zapažanje na temu zbog čega danas nema antifašizma u Srbiji, maja prošle godine izneo je i sociolog Todor Kuljić u debati
"Antifašizam u Srbiji", koji su organizovali Fridrih Ebert Štiftung i Centar za demokratiju.

"Zašto ga nema? Nije retradicionalizacija ni globalizacija ugušila antifašizam, nego njeni akteri, bivši komunisti, levičari - antifašisti
koji su dugo živeli od antifašizma. Čim su konvertirali, bivši komunisti su najpre antifašizovali Dražu i defašizovali Nedića. Bivše žrtve
fašizma pretvorene su u dželate, a dželati kvislinzi postali su žrtve. Sve dok je govor o komunističkim zločinima "in", antifašizam je "aut", rekao je tada Kuljić.

I dok za Bešlina put ka reafirmaciji antifašizma vodi preko povratka "realnoj istoriji", Antić veruje da je to na neki način ikonička stvar, što potkrepljuje i primerima iz skorije prošlosti.

"Kada je prvi put intonirana "Bože pravde" u Skupštini Srbije, 80 odsto poslanika je sedelo. Veliki deo njih je pokazivao prezir. Raka i
Bidža su pevali i igrali "Slobodane, ti si komunista, volimo te ko Isusa Hrista". Na mitinzima DOS-a bilo je nekih koji su silazili sa bine kada intoniraju himnu "Bože pravde". Sada je ta himna kao molitva. Svi ustaju. Nema rezervi. O zastavi bez petokrake jedva smo se dogovorili pod Miloševićem, a Šešelj je napravio grb bez krune da bi njegov Milošević i on mogli da vladaju ceo život, i on sa njim.

Povezane vesti - SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA : Nedić vrbovao vođu četnika

Pa ipak, kada je sve to postavljeno onako kao treba da bude, 2004. godine, na vrlo bedan način, preporukom, pa tek tri godine kasnije uneto u Ustav, ceo narod je to prihvatio. Znam da je lepo dobijati izbore i imati veliku podršku naroda, lepo je nakloniti se na sve četiri strane čaršije. Ljubiti se sa Kolindom i drugovati sa vojvodama iz prethodnih ratova. Ali, srpska država ima svoje interese. Treba u isto vreme da sve ustanove kažu da su naši preci velikom većinom bili antifašisti, da su retki narodi imali takvo jedinstvo u odnosu prema nacistima i tako tešku sudbinu. Naše tradicije su takve. Naši prijatelji u svetu, evo u Izraelu i u Poljskoj, potvrđuju naš stav. I neka izaberu nekoliko važnijih i razumnijih oficira JVO pored Mihailovića i rodoljubivih komandanata NOV i to je to. Dani koje obeležavamo treba da budu dani sloge, recimo, kad su partizanske i četničke jedinice zajedno oslobodile Milanovac.

A što se tiče vođa poput Broza, čiji značaj za svetsku istoriju niko ne negira, ali kad je reč o našoj državi, oni su Srbima oduzeli KiM, pokušali da oduzmu Vojvodinu, obespravili Srbe u BiH, obespravili i asimilovali Srbe u Crnoj Gori, oteli crkvu u Makedoniji, prevarili i obespravili Srbe u Hrvatskoj. Za te ljude nema mesta u državnom interesu i nacionalnboj ideologiji. Za Broza nema mesta. Ne slave ga ni sunarodnici kojima je dao države, čitave zemlje koje nisu bile njihove, a zna se šta je on za Srbiju i Srbe. To što je Broz za Srbe, normalan ne slavi", izričit je Antić.

On se ne slaže da takvi stavovi opet vode ka priči o tome ko je veći, a ko manji antifašista, jer, kako kaže, komunisti su nesumnjivo antifašisti, ali su i antidemokrate.

"Simon Vizental, veliki lovac na naciste, govorio je da je razlika između fašizma i komunizma u tome što je fašizam zločin u teoriji i praksi, a komunizam zločin samo u praksi. Šta znači to što je njih Hitler prevario i napao ih, pa su stali na ispravnu stranu? I šta je posledica toga? Šta ćemo sa zločinima 1944-1945. godine? Ne može za Srebrenicu da se govori da je najstrašniji zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, a onda za zločin sa sličnim brojem žrtava u Beogradu 1944. i 1945. godine reći da je to bilo oduševljenje mladih ljudi, partizana. To nije pošteno", dodaje sagovornik "Ekspresa".

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...