IN MEMORIAM Milan Panić

Autsajder koji je pokušao da promeni politički kurs Srbije

Malo je ljudi koji su u turbulentnim devedesetim, naročito na početku te decenije, u Srbiji delovali toliko drugačiji od većine kojoj su tom trenutku pred očima uglavnom bili – krv, suze i znoj, ali pre svega krv. Milan Panić bio je jedan od njih. Svi se i danas sećaju njegovih reči, izgovorenih na srpskom jeziku koji su decenije života u Americi „pokvarile“: „Razgovarajmo o miru!“

Pokušao je da iskoreni „političku buraniju“, kako je opisivao tadašnje lokalne političare, huškače i rigidne strukture koji su, prema njegovom mišljenju, bili neuki u modernoj ekonomiji i vođeni isključivo nacionalnim strastima, umesto pragmatizmom i biznisom. Taj korov je, ipak, bio jači od njega.

Američki biznismen, rođen u Srbiji, koji je iskustvo u farmaciji, ali i bogatstvo stekao u Kaliforniji, Panić se vratio u zemlju u kojoj je rođen u trenutku kada se Jugoslavija raspadala, dok su ljudi ginuli na sve strane. Slobodan Milošević je dominirao srpskim političkim životom. Tokom nekoliko meseci 1992. godine, Panić je prošao put od premijera i saveznog ministra odbrane do izazivača Miloševića na predsedničkim izborima decembra 1992. godine kada je osvojio 32 odsto glasova. Ironija je u tome da je upravo Milošević aminovao njegov dolazak u Srbiju ranije te godine.

Panićeva politička karijera jeste bila kratka, ali njena simbolika trajala je mnogo duže.

Panić je preminuo u Kaliforniji 24. septembra 2026. godine, u 96. godini. Rođen je u Beogradu 20. decembra 1929. Tokom Drugog svetskog rata bio je u partizanima. Posle rata studirao je medicinu, a istovremeno se takmičio u biciklizmu. Pedesetih godina prošlog veka napustio je komunističku Jugoslaviju i preko Austrije stigao do Sjedinjenih Država.

Godine 1959. osnovao je ICN Pharmaceuticals u Kaliforniji, kompaniju koja je postala globalni igrač na farmaceutskom tržištu. Tako da, kad se vratio u Jugoslaviju, nije došao kao karijerni političar, već kao uspešan biznismen.

Ta pozadina bila je važna. Panić je stigao u Beograd donoseći sliku koja je bila gotovo strana političkoj kulturi koja se razvijala oko Miloševića: uspešan emigrant, koji govori srpski sa američkim akcentom, priča o biznisu, ekonomskoj obnovi i miru dok su Jugoslaviju proždirali nacionalizam i rat.

U mnogim aspektima delovao je kao autsajder koji je iznenada dospeo na centralnu scenu.

"Milošević svoj zlatni trenutak doživeo upravo u Hagu"

INTERVJU Mile Bjelajac

Vesti 23.03.2026. 16:26

"Milošević svoj zlatni trenutak doživeo upravo u Hagu"

Leta 1992. godine, novoosnovana SR Jugoslavija bila je pod međunarodnim sankcijama i suočena sa ekonomskom krizom. Ratovi u Hrvatskoj i BiH transformisali su region, dok je diplomatska izolacija sve više definisala odnos zemlje sa spoljnim svetom.

Upravo u tim okolnostima, Dobrica Ćosić, predsednik nove savezne države, uz Miloševićevu saglasnost, ponudio je Paniću mesto saveznog premijera. Panić je prihvatio.

Imenovanje je bilo neobično od samog početka. Panić nije imao konvencionalnu političku mašineriju i nedostajalo mu je iskustva u jugoslovenskoj politici. Njegovi glavni akreditivi bili su bogatstvo, međunarodne veze i reputacija biznismena koji je verovao da se Srbija i Jugoslavija mogu ponovo povezati sa svetom.

U početku odnos između Panića i Miloševićevog establišmenta nije bio loš. Savremeni izveštaji sugerišu da su neki oko Miloševića verovali da bi Panićev međunarodni profil mogao biti koristan. Ali odnos se brzo pogoršao kada je Panić počeo da koristi svoj položaj da zagovara alternativni kurs.

Panićeva politička poruka bila je izuzetno direktna za taj period. Tvrdio je da je Jugoslaviji potreban mir, kraj međunarodne izolacije i ekonomska rekonstrukcija. „Los Anđeles tajms“ izveštavao je o njegovom protivljenju ratu u Bosni i insistiranju da je moguć drugačiji kurs.

U saveznom parlamentu, Panić je jasno formulisao izbor: „Više mira ili više rata.“

Njegov jezik bio je značajan jer je dovodio u pitanje politički rečnik koji je postajao sve dominantniji u Srbiji. U vreme kada su nacionalna pitanja, teritorijalne pretenzije i ratovi u susednim republikama zauzimali centar političke debate, Panić je predstavio drugi skup prioriteta: mir, ekonomski oporavak i reintegraciju sa međunarodnom zajednicom.

Procena „Fridom hausa“ opisala je političku borbu 1992. godine kao sve više usredsređenu na sukob između Miloševića i Panića. Panić je iskoristio saveznu poziciju da kritikuje srpsku politiku i da traži okončanje borbi u Bosni i teži ukidanju međunarodnih sankcija.

Ali njegov položaj bio je vrlo težak. Pokušavao je da vodi drugačiju politiku dok je delovao unutar političkog sistema čija je najmoćnija figura bio Milošević.

Odlučujući prelom dogodio se kada je Panić učestvovao na predsedničkim izborima u Srbiji u decembru 1992. godine.

Njegova kandidatura ga je transformisala iz neobičnog premijera u Miloševićevog glavnog izbornog protivnika. Uz podršku opozicione koalicije DEPOS, Panić je pokušao da okupi birače oko poruke mira, demokratskih promena i ekonomske obnove.

Njegova kampanja bila je kratka i nije raspolagala organizacionim resursima kakve je imao Milošević. Ipak, privukla je značajnu podršku. Tadašnji i kasniji izveštaji procenjuju da je osvojio oko trećinu glasova, uz podršku više od milion birača.

Rezultat je za Panića predstavljao poraz, ali je istovremeno ukazao na važnu činjenicu o tadašnjoj političkoj sceni: značajan deo srpskog biračkog tela bio je spreman da glasa za kandidata koji nudi alternativu Miloševićevom političkom kursu.

Kampanja je takođe ogolila strukturne nedostatke sa kojima se Panić suočavao. Milošević je raspolagao duboko ukorenjenom političkom organizacijom i imao je ogroman uticaj na medijsku scenu u Srbiji. Panić je, s druge strane, pokušavao da izgradi nacionalni politički pokret gotovo od nule. Tadašnji medijski izveštaji ukazivali su na značaj prednosti koju je u medijima imao Miloševićev tabor.

Panićev politički eksperiment nije preživeo njegov poraz na predsedničkim izborima.

Krajem decembra 1992. godine, savezna skupština izglasala je nepoverenje vladi i time ga smenila sa premijerske funkcije. Taj potez podržali su poslanici srpskih socijalista i radikala, a podršku Paniću povukli su i predstavnici Crne Gore. Tadašnji izveštaji tumačili su to glasanje kao deo šire borbe između Panićevog političkog pravca usmerenog ka pomirenju i nacionalističkih snaga koje su dominirale saveznom skupštinom.

U roku od nekoliko meseci, Panić više nije bio u vladi.

Njegova politička karijera trajala je samo delić vremena koje je obično potrebno za stvaranje trajnog političkog pokreta. Ušao je u jugoslovensku politiku kao imućni autsajder, pokušao da postane politička alternativa Miloševiću, izgubio na predsedničkim izborima, a zatim se povukao sa političke scene.

Ipak, svođenje Panićeve priče isključivo na izborni poraz zanemaruje razloge zbog kojih njegova kratka karijera i dalje predstavlja predmet istorijskog interesovanja. Možda će na kraju najtrajniji deo Panićevog političkog nasleđa biti ne to što je pobedio, jer nije, već to što je na trenutak učinio vidljivim drugačiji politički rečnik.

U Beograd je iz Kalifornije stigao sa samopouzdanjem poslovnog čoveka i instinktom autsajdera. Ušao je u politički svet kojim su dominirali rat i nacionalizam i pokušao da usmeri razgovor ka miru i obnovi. Sistem se pokazao jačim od njegove političke organizacije pa je taj eksperiment brzo okončan.

Ipak, istorija se često bavi upravo takvim trenucima: onim kratkim razdobljem kada se drugačija budućnost čini mogućom, čak i ako se na kraju ne ostvari.

Za Milana Panića, ta prilika je trajala svega nekoliko meseci. Za srpsku politiku, međutim, njegov izazov iz 1992. godine ostaje dragocena slika zemlje koja se nalazila na jednoj od najsudbonosnijih raskrsnica svoje novije istorije.

Peti oktobar: Jedan je platio za sve