Život
17.05.2022. 14:13
Vesti
01.11.2024. 12:30
Đoko Kesić
Da se ne zaboravi
Bataljon 1.300 kaplara: Podsećanje da su Srbijom ne tako davno koračali ljudi!
"Đački bataljon“ iliti 1.300 kaplara, srpske ratne jedinice u Prvom svetskom ratu, možemo danas da gledamo kao mit koji se istinski desio. Možemo da postavimo pitanje zbog čega je srpsko vojno i državno vođstvo žrtvovalo dragoceni cvet svoje nacije, one koji bi sutra vodili državu, njene institucije, obrazovanu decu je poslalo na front, a da praktično ni pušku nisu razumeli.
Svakako, ne manje važno jeste pitanje za svakoga od nas – koliko svoju decu učimo o našoj istoriji, pa i o herojstvu i žrtvi 1300 kaplara?
Sećanje na 1300 kaplara vraća nas ovih meseci na javno sećanje na početak Prvog svetskog rata, a ratna paralela ovih dana govori o oslobođenju Beograda u Drugom svetskom ratu od istog neprijatelja i velikom pijetetu prema partizanskim jedinicama i nepobedivoj Crvenoj armiji.
Otuda i pitanje ‒ zbog čega su žrtvovani baš ti đaci, srednjoškolci i studenti, koji su poslati u klanicu Cera i Kolubare, povlačenje preko Albanije, pa na Solunski front? To je složena priča, o njoj nećemo ovaj put. Boli činjenica da je od njih 1300 preživela jedva jedna trećina. Golobradi, tek zamomčeni, još sa rasporedom časova i predavanja u glavi, srpski đaci, ono najbitnije i najvažnije što smo imali te 1914. godine, gromko i prkosno su pevali i marširali pravo u smrt, prenoseći tako priču o 1300 kaplara pravo u besmrtnost. Javili su se u rat kao dobrovoljci. Došli su iz Evrope, javili su se da brane Srbiju. Istina, većina u Đačkom bataljonu bili su studenti Beogradskog univerziteta.
"Ako bismo ih upoređivali sa cvećem, 1300 kaplara su bili najlepši, tek procvali, pupoljci ruže sklonjeni od ratnog vihora, kao zalog za budućnost Srbije. Budući da je vojna gotovost Austrougarske u Velikom ratu bila brojčano veća od srpske, bilo je jasno da će našoj zemlji biti potreban svaki vojno sposoban muškarac u odbrani otadžbine.
Međutim, kako se mislilo i na budućnost ratovanja, najveći deo njih sklonjen je u Skoplje, gde su pohađali Vojnu školu za starešine. Svi oni koji su starosno dospeli za služenje vojnog roka ili su prolongirali služenje zbog školovanja poslati su u Vojnu školu gde je obukom rukovodio potpukovnik Dušan Glišić iz Čačka, veteran balkanskih ratova. Mahom između 21. i 24. godine života, ti mladići bili su najvrednije blago Srbije, intelektualni krem, pamet, snaga i poslednji bastion svega vrednog što je Srbija tada imala. Kako će se kasnije ispostaviti, i lavlja hrabrost koja nije marila za svoj život u borbi za očuvanje svakog pedlja zemlje Srbije.
Pošto je neprijatelj bio brojčano nadmoćniji, a odbrana Srbije zavisila od svakog para ruku koje su mogle da drže pušku i da pune topovske cevi, ranije nego što je planirano, dobili su poziv da se priključe snagama srpske vojske.
Istoričari su beležili: "Nakon pobede u Cerskoj bici, gde je Srbija odnela pobedu nad brojčano i naoružano jačom Austrougarskom, naša vojska počela je da trpi posledice. Nakon što su odbili napad, vojska je počela da se povlači, ostajala je bez municije, hrane i odeće, te je moral kod vojnika bio na veoma niskim granama.
A onda je, pred novu, za Srbiju, veoma važnu bitku, onu Kolubarsku, došao potreban impuls morala u vidu 1300 kaplara.
Bio je 15. novembar 1914. godine kada je otadžbina, teškog srca, morala da pozove svoje đake i studente da je brane. A oni, kao da su jedva dočekali taj poziv, svi do jednog, pod vođstvom potpukovnika Dušana Glišića. Deca seljaka, političara, pisaca, glumaca, rabadžija, stajala su rame uz rame sa samo jednim ciljem u glavi ‒ odbraniti Srbiju po cenu života...“
"Naše uniforme bile su stare turske bluze i čakšire, isprobijane kuršumima sa tragovima oporne krvi, koje smo sami krpili. Cokule nismo imali, već smo bili u sopstvenim cipelama, kakve je ko imao, jedino smo imali nove vojničke šinjele i šajkače“, svedočio je Miladin Pećinar, jedan od 1300 kaplara, kasnije akademik, ugledni profesor i veliki graditelj hidrocentrala i vodovoda.
Poznate su i istorijske činjenice da je 16. novembra 1914. godine potpukovnik Glišić, komandant bataljona, poslao srpske cvetove u punoj ratnoj opremi Vrhovnoj komandi zemlje.
"Na stanici u Skoplju, narod je velikom broju posmatrao kaplare kako hrabro i sa pesmom koračaju. Pevali su patriotske pesme kojima su se međusobno sokolili ‒ ’Oj, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati, Hej, trubaču, s bujne Drine, Ded zatrubi zbor, Nek odjekne Šar-planina, Lovćen, Durmitor, Haj’te, braćo, haj’te, Srbi, ustajte, Haj’te, braćo, haj’te, svoje ne dajte, Gde je naša Vojvodina? Živa nam je sahranjena, al’ ostaše deca njena, Što bi dike ode u vojnike, Što bi škarta osta da se karta“, piše jedan od preživelih kaplara, Tadija Pejović.
Pobeda Srpske vojske na Ceru bila je istorijska, ali gubici u ljudstvu bili su veliki. Iz stroja je izbačeno čak 259 oficira i 16.045 podoficira i vojnika. Za tadašnju Srbiju od oko četiri miliona stanovnika to je bio nenadoknadiv gubitak, naročito imajući u vidu da je u balkanskim ratovima 1912‒13. Srpska vojska izgubila oko 44.000 oficira, podoficira i vojnika.
Veliki gubici u starešinskom kadru bili su istovremeno i veliki gubici srpske inteligencije i školovanih starešina. Zbog toga je srpska vlada dugo oklevala da u odbranu otadžbine pozove svoje đake, studente, kao i sve svršene akademce kojima je zbog prethodnih ratova bilo odloženo služenje vojnog roka.
Ali kada je postalo jasno da će uslediti nova neprijateljska ofanziva i da bi posle prvog poraza austrougarska vojska bila spremna da ponovi stravične zločine nad civilnim stanovništvom, donela se najsmelija odluka. Mladi školovani ljudi koji će biti nosioci društvenog, naučnog i političkog života u Srbiji morali su da budu priključeni u nedostajući podoficirski kadar pa je u tu svrhu daleko u pozadini prvih linija fronta na Drini, Dunavu i Savi formiran Đački bataljon u carskom gradu Skoplju. Četrnaestog septembra 1914. godine (1. septembra po starom kalendaru) skopski Đački bataljon počinje sa obukom.
Istoričari tvrde da je odluka Vrhovne komande da u rat pošalje Đački bataljon imala ideju da će taj čin i pojava "školaraca“ na frontu podići poljuljani moral vojske, posle gubitaka na Cerskoj bici. Nisu pogrešili. Poslali su ih u Kolubarsku bitku, najkrvaviju i jednu od najslavnijih bitaka u istoriji Srbije.
Kako je zapisao u svojim memoarima, Pejović, koji se kasnije nalazio i na čelu "Udruženja 1300 kaplara“, građani Skoplja su im pod noge bacali bukete cveća. Na frontu su ih pak prekaljeni vojnici dočekali sa nevericom, pomalo ravnodušno, sa rečenicom „Što su vas poslali da uzalud izginete“. Međutim, ubrzo su promenili mišljenje, a Đački bataljon je pokazao šta može.
Koliko je ova bitka bila važna za srpski narod i koliko su ti mladići voleli svoju otadžbinu, najbolje govore reči sina jednog srpskog seljaka, a koju je pronašao u spisima iz Velikog rata novinar "Blica“ Darko Nikolić tokom istraživanja za knjigu "Gvozdeni puk“.
Dokumentarna izložba "1300 kaplara – ratnici đaci” s podnaslovom "Kada su dečaci bili muškarci“ Filipa Trajkovića, višeg kustosa, priređena je u Pedagoškom muzeju. Autor podseća na okolnosti koje su dovele do Prvog svetskog rata, a priču o 1300 kaplara počinje podatkom da je tadašnja Vrhovna komanda srpske vojske grupu izuzetnih studenata i đaka poslala u oficirsku školu u Skoplju. Daleko od fronta, trebalo je da se usavršavaju u vojnoj veštini. Najviše ih je bilo sa Univerziteta u Beogradu, a neki su se vratili iz inostranstva da bi pomogli otadžbini. Njihovu obuku vodio je potpukovnik Dušan Glišić, junak Kumanovske bitke. Većina su bili sinovi seljaka i zanatlija, a među njima i sinovi – Ljubomira Davidovića, Branislava Nušića, Jaše Prodanovića...
Naime, dvojica sinova generala Pavla Boškovića, upravitelja Vojne akademije, našla su se u savezničkoj bolnici. Jedan francuski lekar bio je u šoku pitajući „Zar generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji!? Zar i oni tako ratuju i tako ginu!?“". Odgovorio mu je jedan srpski seljak, Šumadinac: „Vidiš, gos’n doktore... Svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku ‒ otadžbinu. E, za tu majku Srbiju ginemo ti svi mi bez razlike.“
Posle nepuna dva meseca obuke, Vrhovna komanda ih je poslala na front jer su gubici na Drini i Ceru tražili da se ojačaju desetkovani redovi. Poruka generala Mišića glasila je "Sve što može da nosi pušku odmah da se uputi na bojište“. Preživelo ih je trećina od 1300. Ostali su upamćeni kao vojnici "legendarnog bataljona 1300 kaplara“. Profimedia
"Kad naređuje Srbija, naredba važi za sve“, ostala je poruka Andre Nikolića, ministra i predsednika Narodne skupštine, koji je u rat poslao oba sina, Dušana i Radivoja, studente prava. Nijedan se nije vratio. Sin jedinac Ljube Davidovića, Miodrag, stradao je u proboju Solunskog fronta. Ban Nušić, sin Branislava Nušića, otišao je u rat kao dobrovoljac i nije sve vratio. Branislav Nušić, ugledni komediograf, mogao je da zaštiti sina, ali nije. U porodici je imao žučnu raspravu sa suprugom. Ostalo je dirljivo pismo Bana Nušića ocu, kao svedočanstvo herojstva i ponosa:
"Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi složno propovedali... Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali... Takva je sudbina! Tvoj sin Ban“, napisao je Nušićev sin.
Prema sećanju Tadije Pejovića, u Gornjem Milanovcu dočekao ih je regent Aleksandar Karađorđević. U svom govoru rekao im je: „Ni koraka nazad!“ Tu lozinku koristili su tokom čitavog rata. Svojom pojavom podizali su moral umornoj vojsci i svest o opasnoj situaciji u kojoj se Srbija našla. Već prvog dana, mnogi od njih, sada već sa činom podnarednika, poginuli su u borbama.
Samo u Kolubarskoj bici palo je njih 400. U odbrani od Makenzenovih trupa 1915. postali su narednici, a u povlačenju preko Albanije i proboju Solunskog fronta većinom potporučnici. Do kraja rata, poginulo ih je dve trećine.
O rešenosti da po cenu svog života brane otadžbinu do smrti, o kaplarima je pisao i francuski general i vojni istoričar Šarl Revol koji je pratio našu vojsku od Skoplja do Beograda.
"U borbi za slobodu, Srbija je žrtvovala najdragocenije. Svoju mladost. Poslednje što je imala. Zalihe svoje inteligencije stavila na žrtvenik otadžbine. Đake i studente. Ali, ti mladi ljudi koji su iz školskih klupa, posle samo dva meseca obuke, krenuli u borbu nisu se smatrali žrtvama. Pratio sam ih od Beograda do Skoplja. Pevali su. Tešili majke i sestre, ovi golobradi Srbi koji ni prvu ljubav još nisu upoznali, da će se sa očevima vratiti u slobodnu zemlju. Jesu li bili svesni da se mnogi neće vratiti? Ne znam... Možda nisu... Ali je izvesno, oni su podigli moral umornim ratnicima i prevagnuli u odsudnoj Kolubarskoj bitki u korist svog naroda. Ova srpska mladost, koja je dala primer i učinila podvig, i mom životu dala je smisao. Da ih pamtim, o njima pričam i pišem, jer su lekcija kako se ljubi otadžbina i sloboda. To je lekcija i o smelosti Vrhovne komande srpske vojske da toliko rizikuje i oklevetanog srpskog naroda, da pred njim skidamo kapu i učinimo gest poštovanja i priznanja“, nije štedeo reči o hrabrosti srpskog naroda i onoga najvrednijeg što je imao, francuski general.
Kolubarska bitka trajala je mesec dana, od 16. novembra do 15. decembra. Posmatrajući vojnu gotovost, brojnost i opremljenost vojnika, oči saveznika, ali i zemalja koje su bile neodlučne u odluci na koju stranu da stanu, bile su uprte u malenu Srbiju, očekujući samo kad će da poklekne pred naletima Austrougarske.
Međutim, ono što je usledilo, trasiralo je našu vojsku, sa sve 1300 kaplara, u večnosti. Nakon duge rovovske bitke, Srbija je protivofanzivom izašla kao pobednik, zahvaljujući Prvoj armiji kojom je upravljao general Živojin Mišić, koji je na tom mestu zamenio ranjenog generala Bojovića.
Usledilo je odstupanje Vojske Srbije preko Albanije. Sa njima, naravno, i desetkovani bataljon 1300 kaplara. Doktor Aleksandar Lukić iz Instituta za savremenu istoriju, u „Novostima“ objavljuje izvode iz beležnice Svetozara A. Đorđevića, člana Bataljona 1300 kaplara.
"Borba za slobodu Srbije u Velikom ratu tražila je teške odluke i velika žrtvovanja. Nesumnjivo, najteža odluka koju je srpski vojni vrh morao da donese bila je da svoje đake iz srednjoškolskih i studentskih klupa pošalje pravo u borbene redove. Jedino je hrabrost ove dece, kojima je dodeljen čin kaplara pred odlazak u bitku, mogla da ohrabri iscrpljene i demoralisane vojnike srpske armije u jeku Kolubarske bitke. Oni su bili poslednja nada. Dašak svežine. Svetlost koja se ukazuje snažno, kao sa samoga neba“, piše Svetozar A. Đorđević , izdvajamo fragmente iz teške jeseni 1914. kada su dečaci, poneseni ljubavlju prema otadžbini krenuli u boj za slobodu..
"Tih jesenjih maglovitih i tmurnih dana sipala je neprekidno kiša, koja obično prati odstupanje vojske. Kiša se slivala sa šajkača za vratove i natapala izanđale šinjele. Mnogi nisu ni imali šinjele, samo dotrajale uniforme. Pocepane cokule i opanci gacali su blato raskaljanih puteva. Hladan vetar novembarski i noćna stud prožimali su telo koje je podrhtavalo i čuo se cvokot zuba. Vojnici su tupo gledali u starešine. Gladni. Goli. Bosi... A oni... Oni nisu imali šta da im kažu. Ni da li ima hleba, ni da li ima džebane. Duh i moral je pao. Disciplina popustila... Nastalo je opšte odstupanje. Nered i bekstva.
Sa fronta stiže da je ’izgubljeno sve’. Da više nema nade.
U tom kritičnom vremenu dođe na front Bataljon 1300 kaplara“, piše Đorđević.
"Dođoše naša deca. Jesu li svesni da su došli u klanicu? Izgleda da nisu! Veseli. Pevaju. Mi koji smo kod kuće ostavili takve sinove čitamo sa njihovih lica sve ono što nismo imali vremena da pročitamo na licima naše dece... I svi mi koji smo u tim dečacima, koji su došli na Kolubaru, gledali svoje rođene. Štitili smo ih, ali kuršum ne bira. Padaju deca. Sa usana im čitamo nerazgovetne poruke. Bledo lice pa modro. Ukočeno telo ostaje na vetrometini. Ima li nam spasa?
Život
19.07.2023. 07:05
Srpski vojvoda, junak, kojem su čast i obraz bili najvažniji
Vesti
08.05.2022. 19:15
Patrijarh Кiril: Zapad izazvao Prvi svetski rat, Srbi glavna meta
Stari kralj Petar, opet pojaha konja i, mili Bože, pojaha na položaj. Na prvu liniju. Obraća se kaplarima: ’Deco moja, Srbija i celo srpstvo, naša prošlost, sadašnjost i budućnost su ovde sa nama. Na vrhovima naših bajoneta.’
Reči kraljeve prenose se duž čitavog fronta. U trenu do svakog rova, svake topovske baterije. Do onih koji su krenuli da odu. I vratili se.
’Je li vas strah deco’, upitao je očinskim glasom dečake iz Đačkog bataljona.
’Nije’, stigao je gromoviti odgovor.“
Đorđević još beleži: "Oni su nam vratili snagu. Jesu! I sad žalim što sam ih nadživeo.“
Po socijalnim položaju roditelja, u bataljonu su bili kako sinovi seljaka i zanatlija tako i sinovi ministara, profesora, industrijalaca i istaknutih književnika i umetnika.
Taj fenomen rodoljublja u Srbiji tog vremena slikovito objašnjava i životna priča Stanislava Vinavera, poznatog srpskog pisca i diplomate. U nekadašnjoj Srbiji, patriotizam se podrazumevao. Čovek je mogao da bude i naprednjak i radikal, i demokrata i socijalista, i monarhista i republikanac, ali je bio rodoljub. Dimitrije Tucović, socijaldemokrata i pacifista, koji je u Skupštini Kraljevine Srbije glasao protiv ratnih kredita, odazvaće se pozivu za mobilizaciju i daće život za otadžbinu. Milan Rakić, negda konzul u Prištini, napustiće nikom se ne javivši udobno radno mesto u Ministarstvu spoljnih poslova i pridružiće se četnicima vojvode Vuka u borbi za slobodu Kosova i Metohije 1912. godine. I Stanislav Vinaver biće baštinik ove tradicije.
Njegov otac Avram, koji se u Šabac doselio iz Poljske i u grad 1899. godine doneo rendgen aparat, rat je dočekao u Valjevskoj bolnici, ispunjavajući svoju otadžbinsku dužnost. Zbog svedočenja o ratnim zločinima austrougarske soldateske nad nevinim narodom, o kome je sačuvan i zapisnik od 17. novembra 1914, Austrijanci ga zarobe i osude na smrt.
Srpska vojska ga oslobodi, a Avram Vinaver ode u Đevđeliju, gde bude postavljen na čelo rezervne bolnice. Preležao je pegavi tifus, ali se razboleo od malarije i umro 24. avgusta 1915. godine. Po sopstvenoj želji, sahranjen je sa srpskim vojnicima u zajedničkoj grobnici.
Stanislav, dostojan svog oca, 1914. godine učestvuje u formiranju čuvenog Skopskog đačkog bataljona ("1300 kaplara“) i kreće u borbu, da bi sa majkom Ružom, takođe poljskom Jevrejkom, prešao albansku golgotu i došao na Krf, gde objavljuje prvi deo speva "Nemanja“. Zatim odlazi u Rusiju, gde skuplja južnoslovenske dobrovoljce za Solunski front i tu ga zatiče boljševička revolucija. Iz njenog vihora uleće u vihor avangardnih pokreta u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao svedok epopeje "1300 kaplara“, koautor je knjige "Skopski đački bataljon“, izašle uoči novog rata 1941. godine. U njoj govori o mladićkoj veri svojoj i svoje generacije: "Pravi razlog ratu? Ima ih dubokih i komplikovanih. To za nas, Srbiju, ne važi. Bar ne moramo misliti. Mi se borimo zbilja za slobodu i da ostanemo verni sebi. To je, izgleda mi, sasvim lako. Mnogo bi mi bilo teže da sam ma koje druge nacije, koja se, možda, bori zbog pijace i akcija. Zato ću sasvim lako poginuti, ako to zatreba, ne smatrajući da mi je ma ko podvalio, ne bojeći se budućeg istoričara i njegova suda.“
Mnoge značajne ličnosti kasnije će se ponositi što su bile u sastavu Skopskog đačkog bataljona, tj. među 1300 kaplara:
– arhitekta Aleksandar Deroko;
– arhitekta Miladin Pećinar;
– arhitekta Dušan Stakić;
– arhitekta Strahinja Damjanović;
– arhitekta Budimir Hristodulo;
– arhitekta prof. Dragomir Tadić;
– ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije Aleksandar Cincar-Marković;
– predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije Bogoljub Jeftić;
– predsednik izbegličke vlade i ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije u Londonu Božidar Purić;
– akademik Vojislav Radovanović, geograf;
– akademik Petar Jovanović, geograf;
– prof. dr Aleksandar M. Leko, hemičar;
– inženjer Dobrivoje Pandurović, generalni direktor Državnih železnica;
– kraljevski ambasador u Londonu Ivan Subotić;
– kraljevski ambasador u Rimu Pavle Beljanski;
– industrijalac Lazar Pijade;
– pesnik i dramski pisac Ranko Mladenović;
– prof. dr Tadija Pejović, matematičar;
– inženjer Tanasije Aritonović, direktor Fabrike duvana u Nišu;
– direktor lista „Vreme“ Milutin Stefanović;
– političar, narodni poslanik i lider jugoslovenskog pokreta Zbor Dimitrije Ljotić;
– direktor Kovnice novca Narodne banke Mihailo Obradović;
– slikar Nikola Bešević;
– slikar Hristifor Crnilović;
– slikar Živorad Nastasijević;
– rektor Beogradskog univerziteta Petar Micić;
– književnik Stanislav Vinaver
– bogoslov i filozof Sveti Justin Popović vranjski i ćelijski;
Mnogo je pitanja i sudova izrečeno na ovu temu, u kojima teško da je do kraja objašnjena ubedljiva suština. Uglavnom, ono što niko ne može da porekne jeste činjenica da je Đački bataljon svetionik slobode, herojstva i žrtve. On je onaj trajni obelisk koji opominje, dnevno nam sudi kakvi smo danas, šta nam znači nacion i njegovi interesi i ‒ jesmo li skrenuli s puta? I svakako pitanje – šta naša deca znaju o tim svojim vršnjacima koji su herojevali pre vek i nešto? I veoma važno – da li u školskim udžbenicima piše nešto i koliko, ako uopšte piše o 1300 kaplara? Svakako, ne manje važno je pitanje za svakoga od nas – koliko svoju decu učimo o našoj istoriji pa i o herojstvu i žrtvi 1300 kaplara?
Ovo je ujedno podsećanje da su Srbijom ne tako davno koračali ljudi!
Komentari
