Da bismo znali koga da vratimo, moramo znati ko odlazi

Dijaspora je do sada, realno gledajući, uglavnom posmatrana kao „krava muzara“ koja godišnje u maticu upumpava između četiri i pet milijardi dolara. Malo ko je, bar tako izgleda, iskreno razmišljao o Srbima u rasejanju kao o potencijalu koji bi mogao i mnogo produktivnije i dugoročnije da pomogne Srbiji. Konkretno, niko kao da nije razmatrao načine da se „odliveni mozgovi“ vrate u maticu i ono što su u inostranstvu naučili primene u domovini, a možda čak i ulože deo onoga što su zaradili. Nažalost, često su i oni malobrojni pokušaji investicija Srba iz inostranstva završavani neslavno, uz razne afere, suđenja...

Može li, dakle, i kako Srbija da vrati bar deo svojih „odlivenih mozgova“? Da li su formiranje Saveta za saradnju nauke i privrede, pokretanje Programa saradnje srpske nauke sa dijasporom Fonda za nauku Republike Srbije naznake promene državnog kursa? Može li to da proizvede neke pozitivne efekte?

Profesor Vladimir Grečić, koji je gotovo ceo svoj radni vek posvetio pitanju migracija, veruje da može, ali ističe da „uz to, programe treba proširiti i na druge segmente“.

A kako bi znala koga bi da vrati u zemlju, država bi, pre svega, trebalo da zna i ko joj odlazi. Da li je to moguće ako je i ministarka za rad priznala da ne postoje zvanične statistike, ni relevantni podaci o tome koliko građana Srbije odlazi na rad u inostranstvo, kao ni podaci o njihovom polu, stručnosti, godinama?

„Brojna su pitanja na koja Srbija, kao i druge neto-emigracione zemlje, nema adekvatan odgovor. Ne postoje precizni podaci o odlasku kadrova u inostranstvo. U uslovima liberalnog viznog sistema je gotovo nemoguće imati precizan broj. Ljudi odlaze kao turisti i rade na crno tri meseca, pa se vrate i tako bezbroj puta. Ne postoji ni precizna statistika o sezonskim migrantima koji provode godišnje devet meseci u inostranstvu. Nije poznat ni broj onih koji se vraćaju iz inostranstva“, kaže profesor Grečić za „Ekspres“.

Za te statistike istraživači koriste imigracione statistike zemalja prijema. Takvu statistiku vodi i Srbija za one koji dolaze u zemlju u svrhu dužeg boravka i zaposlenja. Ali s obzirom na činjenicu da Srbija nije članica OECD, kako dodaje profesor Grečić, stanje migracionih kretanja naše zemlje nije prezentovano u godišnjoj publikaciji ove organizacije „International Migration Outlook 2020“.

„Ipak, Srbija se pominje među prvih 50 država porekla imigranata u države OECD, gde je u 2018. godini, sa 38.000 useljenih koji su imali državljanstvo Srbije, zauzela 44. poziciju. Ostale balkanske zemlje se nalaze u još nepovoljnijem položaju To je što se broja tiče. Ko odlazi? Mladi i obrazovani, pre svih. Tu selekciju vrši tražnja za takvim kadrovima na tržištima rada država OECD. Ono što svi u našoj zemlji znaju, jesu tražene profesije koje i našoj privredi nedostaju i talenti – karijerno ostvareni, uspešni, inovativno sposobni ljudi. Jasno je zašto se talenti traže u svetu i kod nas. Talenti su nosioci inovacija, a inovacije su osnova za povećanje produktivnosti i konkurentnosti privrede Srbije“, kaže profesor Grečić, čija doktorska disertacija, koju je odbranio na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, nosi naslov „Migracije radne snage u Evropi“. Kao Fulbrajtov stipendista na Pitsburškom univerzitetu on je istraživao pitanja u vezi sa srpskom dijasporom u Americi, a bio je i ekspert UN za migracije. Sve ga to čini više nego kvalifikovanim sagovornikom na temu može li i na koji način Srbija da vrati u maticu svoje „odlivene mozgove“.

Da se nešto radi po pitanju vraćanja ljudi u Srbiju, možda govori i to da je urađena Strategija o ekonomskim migracijama za period 2021-2027. godine. Formirano je i Koordinaciono telo za praćenje tokova migracija. Pitanje je, naravno, da li je ljude moguće vratiti samo pisanjem strategija i formiranjem koordinacionih tela, a bez ikakvih konkretnih poteza. A šta je to što konkretno treba uraditi da bi se ljudi vratili iz inostranstva?

Profesor Grečić slaže se da je pitanje odliva visokostručnog i visokoobrazovanog kadra u inostranstvo bilo dugo zapostavljeno. Tačnije, do 2019. godine pitanja emigracije mladih i obrazovanih iz naše zemlje nisu se nalazila na političkoj agendi nadležnih organa Republike Srbije. Preduslov za uspešno upravljanje ekonomskim migracijama jeste, prema njegovim rečima, formulisanje jasne i koherentne strategije, stvaranje pravnog i institucionalnog okvira za implementaciju, dosledno i sveobuhvatno sprovođenje mera i aktivnosti i obezbeđivanje efikasne koordinacije između svih uključenih aktera.

„Posebna pažnja u strategiji je na unapređenju uslova života i rada u privrednom i društvenom sektoru, gde treba preduzeti sledeće mere - nastavak primene strukturnih reformi i podizanje efikasnosti javnog sektora; jačanje institucionalnih kapaciteta za kreiranje podsticaja radi privlačenja direktnih investicija; razvoj programa za zadržavanje ljudskih kapaciteta iz kategorije deficitarnih zanimanja; unapređivanje kapaciteta tržišne ekonomije u skladu sa strateškim preporukama Evropske unije; razvoj programa za privlačenje i uključivanje stranaca različitih obrazovnih profila na tržište rada Republike Srbije; jačanje borbe za vladavinu prava, protiv korupcije i nepotizma. Od posebne važnosti jeste usklađivanje sistema obrazovanja sa potrebama tržišta rada, sa akcentom na praćenje inovacija koje nosi sa sobom četvrta industrijska revolucija, posebno u sferi razvijanja novih zanimanja i stručnih profila i stvaranje uslova za privlačenje stranih studenata. Direktnim investicijama dijaspore (DID) treba posvetiti posebnu pažnju. Direktne investicije dijaspore su superiornije u odnosu na tradicionalne strane direktne investicije (SDI) na mnogo načina“, kaže Grečić.

Povezane vesti - Nova srpska intelektualna elita

Posebnu kategoriju u aktuelnoj situaciji predstavljaju oni koji su, kako se može pretpostaviti, zbog korone ostali bez posla u inostranstvu pa su se vratili u Srbiju.

Na pitanje da li je moguće njih nekako zadržati, naš sagovornik odgovara da jeste moguće zadržati jedan deo, kao što je moguće i da se vrati deo ljudi koji se još nalazi u inostranstvu.

„U mnogim imigracionim zemljama pandemija Covid-19 ostavila je teške posledice po život i rad migranata. Mnogi su dobili otkaz ili im nisu produženi ugovori o radu pa su prinuđeni da napuste te zemlje. Nadležni organi Srbije bi morali da o njima vode računa prilikom izrade Akcionog plana za realizaciju napred pomenute strategije. Inače, obaveza je Vlade Srbije da usvoji Akcioni plan“, kaže profesor Grečić.

Povezane vesti - CURENJE PAMETI: Zašto nam odlaze najbolji

Srbija se, međutim, suočava sa odlaskom ne samo visokoobrazovanih, mladih ljudi, već i sa odlaskom kvalifikovanih radnika, vozača, medicinskih tehničara... Taj rezervoar nije nepresušan i Srbija već sada ima problema sa nedostatkom odgovarajuće radne snage.

Sa time se slaže i naš sagovornik koji upozorava da ono što se javnim politikama može učiniti jeste da se više obrati pažnja na uslove rada i nagrađivanje u sektorima u kojima ovi kadrovi rade. Socijalno-ekonomski savet bi trebalo, kako kaže, više pažnje da posveti pitanjima koja ovi kadrovi postavljaju, a ne samo određivanju minimalne cene rada.

Sve češće se, međutim, osim želje za boljom zaradom, kao motiv migracija pojavljuje i opšte nezadovoljstvo stanjem u zemlji, utiskom da sistem ne funkcioniše, odsustvo perspektive...

Profesor Grečić objašnjava kako migracije određuju, „potisni“ i „privlačni“ faktori ekonomske, ekološke, klimatske prirode i neekonomske prirode. To mogu da budu razlike u visini dohotka, u pristupu tržištu rada, u nalaženju odgovarajućih poslova, u uslovima za napredak u profesiji, u pristupu kvalitetnom obrazovanju, izgrađenosti svekolike infrastrukture, u nivou životnog standarda.

Od uticaja su i razlike u izgrađenosti institucija, vladavini prava, efikasnosti sudstva, nivou korupcije i kriminala, bezbednosti.

„Jedna od više poznatih definicija ističe da stručnjaci odlaze ’radi bolje zarade i boljih uslova za rad i život’. Na ove faktore koji determinišu spoljne migracije Srbije se ne može mnogo uticati u kratkom periodu, ali se javnim politikama može u neku ruku upravljati migracionim procesima, naročito u pogledu rizika koje one nose sa sobom i u izvesnoj meri doprineti cirkularnoj migraciji“, dodaje profesor Grečić.

S obzirom na to da je ekonomske migracije nemoguće zaustaviti, postavlja se pitanje kako je moguće taj proces preokrenuti u sopstvenu korist? Možemo li Srbija da dovede radnike koji bi popunili rupu nastali odlaskom naših ljudi u inostranstvo? I ko bi mogli da budu ti ljudi i čime bismo ih privukli?

Naš sagovornik podseća da opšti cilj jeste stvaranje privrednog i društvenog ambijenta za usporavanje odlaska radno sposobnog stanovništva, jačanje veza sa dijasporom, podsticanje povratnih i cirkularnih migracija, kao i privlačenje stranaca različitih obrazovnih profila.

„Vlada treba da donese trogodišnje akcione planove za sprovođenje ove strategije. Da bi se postavljeni ciljevi i akcioni planovi i ostvarili, neophodno je stvoriti povoljan ambijent za takav razvoj događaja, jačanjem relevantnih kapaciteta za zadržavanje i privlačenje talenata, kao i povećanjem konkurentnosti Srbije za talente. Jer ekonomske migracije su uzrok i posledica globalizacije, a njihovi efekti na zemlju porekla migranata zavise od unutrašnjih faktora u toj zemlji“, kaže Grečić.

Povezane vesti - INTERVJU STEVO TODORČEVIĆ: Obrazovanje cveta u svakoj kulturi koja ga ceni

I, naravno, kao u mnogim stvarima ne treba pametovati i izmišljati „rupu na saksiji“, već pokušati na osnovu tuđih iskustava pronaći odgovarajuće rešenje, pitanje je i možemo li se u rešavanju problem iseljavanja ugledati na nekoga iz našeg okruženja, Evrope ili iz sveta.

Uspešni primeri povratka pripadnika dijaspore u Irskoj i Bangaloru (u Indiji), prema Grečićevim rečima, odražavaju stvarni i potencijalni uticaj prvenstveno oblika direktnih investicija dijaspore (DID) korišćenjem transnacionalnih mreža. Doznake, cirkularna migracija i priliv umova su delovi tih mreža koje mogu poslužiti u svrhu sveukupnog razvoja zemalja porekla.

Da sprečavanje odliva mozgova i potencijalno vraćanje onih koji su već otišli neće biti nimalo lako posao pokazuje, međutim, jedno skorašnje istraživanje među srpskim studentima. Ono, naime, pokazuje da 30 odsto njih planira da ode u inostranstvo po završetku studija, u čemu ih podržavaju i roditelji. Veliki deo njih spreman je na to bez obzira na to šta bi država učinila da ih zadrži.

Rešenje za taj problem bi, prema Grečićevom mišljenju, bilo u promeni politike koja bi podrazumevala poboljšani pristup poslenicima u oblasti istraživanja i razvoja, posvećivanje znatno više pažnje talentima, izgradnju boljeg informacionog sistema i podsticanje održavanja postojećih i stvaranja novih profesionalnih mreža, koje će osigurati saradnju između matične države i dijaspore.

„Treba posvetiti više pažnje izradi projekata za ulaganje dijaspore u privredu Srbije. Izgraditi poverenje. Danas postoji nedostatak poverenja kod korporativnog sektora, kako u zemlji porekla migranata, tako i u zemlji destinacije. Poverenje treba da se izgradi kako bi odnosi između zemalja porekla migranata i zemalja destinacije bili bolji i saradnja bila više održiva. Za razvoj matične države nije potreban samo finansijski kapital, već i profesionalno osoblje. Organizacije migranata mogu doprineti interkulturnom kompetencijom i izgrađenim mrežama saradnje. Zbog svog specifičnog znanja i kontakata koje poseduju, one mogu da posreduju i olakšaju saradnju sa lokalnim akterima“, zaključuje Grečić.

Konkurentnost

Svake godine Svetski ekonomski forum pravi izveštaj o indikatoru kapaciteta za zadržavanje talenata i kapacitetu za privlačenje talenata. Ranijih godina Srbija je po tom „Indeksu konkurentnosti za talente“ bila prilično nisko na tim lestvicama.

„Konkurentnost jedne zemlje za talente predstavlja skup javnih politika i primera dobre upravljačke prakse koji pruža mogućnost datoj zemlji da razvije, privlači i osnaži ljudski kapital u svrhu rasta produktivnosti i prosperiteta njene privrede“, objašnjava profesor Grečić.

„Kada je Srbija u pitanju, po globalnoj konkurentnosti za talente nalazi se na 58. poziciji od ukupno 132 zemlje koje obuhvata izveštaj, što u odnosu na prethodnu godinu predstavlja poboljšanje za deset mesta. Po oblastima situacija je sledeća: prvo, u oblasti tržišnog ambijenta - Srbija je po indikatoru 'intenzitet konkurencije' na 83. poziciji, a po indikatoru 'razvoj klastera' na 93. poziciji.

U oblasti odnosa unije poslodavaca i sveta rada: indikator 'profesionalni menadžment' (118. pozicija) zaslužuje posebnu pažnju. Drugo, kada je reč o privlačnim činiocima, treba posebno istaći sledeće indikatore: 'privlačenje umova' (119. pozicija) i 'socijalna mobilnost' (118).

U oblasti mogućnosti rasta (jačanja kapaciteta) pažnju privlače sledeći indikatori: 'rangiranje univerziteta', (66. pozicija); 'celoživotno učenje' (73); 'obučavanje radnika' (88) i 'korišćenje virtuelnih profesionalnih mreža' (68).

U oblasti zadržavanja kadrova, posebnu pažnju treba posvetiti sledećim indikatorima: 'održivi rast' (84); 'socijalna zaštita' (96); 'zadržavanje kadrova u zemlji' (125) i 'zaštita životne sredine' (72).

U oblasti stručnih i tehničkih veština, indikator 'značaj obrazovnog sistema za privredu' (81) takođe zaslužuje pažnju. U oblasti globalnog znanja i veština treba istaći indikator: 'dostupnost stručnih i menadžerskih kadrova' (77. pozicija).“

„Gradovi će igrati sve važniju ulogu kao čvorišta za preduzetničke talente. Jer talenat za preduzetništvo je usko vezan za inovacije, izgradnju i upravljanje dinamičnim i otvorenim ekosistemima koji će biti sve važniji deo izgradnje preduzetničke kulture i stanja svesti. Već je presudna uloga talenata, po gradovima i regionima. Isto tako, inkubatori i akceleratori će dobiti sve više i više na značaju. Trenutno, većina gradova ima tendenciju da sačini strategije za talente, po sličnim kriterijumima. Beograd se nalazi na 113. poziciji od ukupno 155. gradova koje obuhvata prošlogodišnji Izveštaj o globalnoj konkurentnosti za talente. Neophodni su veći napori nadležnih organa kako bi dostigao bolju poziciju i postao privlačniji za talente“, zaključuje Grečić.