Diploma jeftinija od lične karte

Maratonski proces pred Višim sudom u Smederevu, u kojem je prvostepeno osuđeno 27 optuženih za prodaju diploma na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, završen je nakon punih 11 godina. Odlukom sudskog veća osuđeni su dobili kazne od dve do osam godina zatvora. Prema informacijama iz optužnice, položeni ispit na ovom fakultetu koštao je od 500 do 1.000 evra, a izdavanje diplome između 12.000 i 16.000 evra.

Zanimljivost predstavlja činjenica da su osuđeni isključivo profesori i nekolicina drugih optuženih van fakulteta koji su učestvovali u organizaciji prodaje diploma, dok su krivice oslobođeni svi studenti koji su diplome kupovali.
Očekivano, advokati osuđenih su najavili žalbe na presudu, a prema njihovim očekivanjima, ali i na osnovu evidentnih nejasnoća i nelogičnosti u izrečenoj presudi, realno je očekivati da suđenje bude ponovljeno.

Pročitajte još: Žarko Trebješanin - Vršnjačko nasilje je bure baruta na kojem sedimo

Kuriozitet ovog slučaja, odnosno prvog javno potvrđenog slučaja učešća kriminala u visokoškolskom obrazovanju u Srbiji, jeste organizator i mozak čitave operacije koja je trajala punu deceniju - Saša Jovanović, autolimar iz Velike Plane.

Univerzitet "Karl Marks"

O broju falsifikovanih i kupljenih diploma u Srbiji ne postoje čak ni procene, a pomenuti Pravni fakultet u Kragujevcu decenijama je, naravno nezvanično, slovio kao meka za ljude koji su imali želju i novac da do diplome dođu trampom za kovertu s novcem. Prema tvrdnjama sagovornika „Ekspresa", koji je zbog poslova s lažnim dokumentima i diplomama proživeo nekoliko zatvorskih godina, na ovom fakultetu diplome su na takav način sticali ne samo zainteresovani građani Srbije, već ogroman broj državljana Crne Gore. Među njima apostrofira ljude koji su se potom zapošljavali u državnoj upravi, ili s novostečenim „znanjem" napredovali u policiji.

Prema njegovoj računici, koja se poklapa sa navedenim iznosima u optužnici suda u Smederevu, organizatori ove vrste naučnog kriminala prodali su više hiljada diploma i prihodovali stotine hiljada evra. O tom novcu, za sada, nije bilo govora.

Naše muke sa falsifikovanim i kupljenim univerzitetskim  diplomama i sa visokim školstvom uopšte, prema mišljenju univerzitetskog profesora Dobrivoja - Bibe Radovanovića, počele su još 1968. godine sa „Crvenim univerzitetom Karl Marks" i ondašnjim reformama koje su naši priučeni političari pokušali da sprovedu u visokom obrazovanju.
Iako je visoko obrazovanje bilo isključivo u rukama države, i tada je bilo loših univerziteta i fakulteta. Zapravo, devalvacija visokog obrazovanja je počela kada su ne samo glavni gradovi pokrajina i republika, već i drugi centri počeli da osnivaju svoje univerzitete iz političkih razloga.

"Pamtim početak univerziteta u Nišu, Prištini, Skoplju, Sarajevu... Oni nisu imali svoje profesore, pa su uglavnom angažovali profesore iz Beograda i Zagreba. A kada se osnuje novi univerzitet u manjem mestu koje nema kadar, on mora brzo da napravi doktore nauka. Njih nisu pravili u Beogradu ili u Zagrebu, to su bili retki slučajevi. Retko je bilo i da profesori iz Beograda budu članovi komisija za doktorske studije u manjim mestima. I to je bio početak devalvacije kvaliteta doktorskih teza, počeli su problemi", objašnjava profesor Radovanovića.

Pročitajte još: Diskreditacija

On podseća da je to trajalo godinama, ali da problemi nisu bili toliko izraženi dok država i sve ostalo nije počelo da se urušava, a afera s prodajom diploma na Pravnom fakultetu u Beogradu desila se posle 1990. godine:

"Kada odjednom na vlast dođu ljudi koji nikad ništa nisu radili i počnu da upravljaju državom po nekom svom viđenju, koje je daleko od realnosti, onda se svašta napravi. Prava katastrofa u visokom obrazovanju počinje kad smo uveli privatne univerzitete i 'Bolonju'. Nisam protiv privatnog visokog obrazovanja, ono je u svetu jako razvijeno, ali tih 90-ih je počela opšta kriminalizacija. Država nije bila oprezna, nije bila sposobna, ili nije htela da reaguje zato što je i sama bila upletena u organizovani kriminal. Počelo je masovno osnivanje svih mogućih viših škola, fakulteta, kasnije i univerziteta. Nastao je haos. Znam da su neki univerziteti u unutrašnjosti, kako bi dobili akreditaciju, koristili imena poznatih beogradskih profesora iako oni tamo nikada nisu kročili.

Tako smo dobili pravi sistem lažnih akreditacija. Paralelno s tim, organizovani kriminal je ušao u visoko obrazovanje i počele su da se dele diplome fakulteta prestupnicima, kobajagi uglednim privrednicima, ali i političarima koji fakultete nisu ni videli".

Drugi tip kriminala je obična prodaja ispita i diploma. Pojedinci tvrde da postoje ljudi koji za 20.000 evra mogu da nabave diplomu bilo kog fakulteta, izuzev medicine i tehničkih fakulteta.

Fiktivni fakulteti

Sa devalvacijom znanja i omasovljenjem fakultetskih zvanja, pod ruku je išla i svojevrsna devalvacija cena diploma. Danas se, prema rečima našeg sagovornika, diploma pojedinih privatnih fakulteta na crnom tržištu prodaje jeftinije od falsifikovanih, ali teško proverljivih dokumenata jedne od susednih država, članice Evropske unije.

Profesor Radovanović kaže da postoje dve vrste prodaja fakultetskih diploma. Jedna je uvođenje navodno položenih ispita u sve protokole, a druga je prodaja lažne diplome. Sve to se, nažalost, zapatilo i na državnim fakultetima. Kao što je skoro uobičajena postala praksa da bolji studenti sa indeksom kolege koji ništa ne zna polaže ispit. Cena takve "usluge" kreće se od 500 evra pa naviše. Ujedno, za profesore koji su strogi često se priča da namerno obaraju studente kako bi uzeli novac, ali se to čini i kako bi ih kroz takvu vrstu pritiska prinudili da spuste kriterijum.

"Ne znam dokle će to da traje, ali država sistematski ne čini ništa da bi promenila haotičnost u visokom obrazovanju. I afera 'indeks' u Kragujevcu je dokaz za to. Ako jedno suđenje traje duže od 10 godina za nešto za šta su postojali evidentni dokazi, onda se zaista ne može govoriti o naporima države da sredi situaciju u visokom obrazovanju", kaže Radovanović.

Na pitanje da li zbog takvog stanja profesori i uopšte intelektualci nemaju adekvatan ugled u društvu, odgovara:
"Nažalost, u ovoj zemlji se intelektualci smatraju građanima koji ometaju razvoj politike, društva, države, privrede... Na njih se gleda kao na nužno zlo. Istovremeno, i među intelektualcima postoji visoka diferencijacija, pa se neki mogu samo formalno nazvati intelektualcima, a oni koji stvarno to jesu, u bilo kojoj oblasti nauke ili umetnosti, jedva sastavljaju kraj s krajem ili beže van zemlje. To je pravac koji će ovu zemlju skupo koštati. I proces napredovanja privrede ove zemlje takođe trpi i zato je tako nizak kao što jeste".

Nije neumesno pretpostaviti da su ljudi s falsifikovanim ili kupljenim diplomama danas uposleni kao tužioci, sudije, poslanici, gradonačelnici, rukovodioci u javnim preduzećima... Profesor Radovanović je uveren da je veoma učestalo da u skoro svakoj vrsti delatnosti u zemlji imamo ljude koji su nedovoljno obrazovani, bez nužnog znanja svog posla zato što su "obrazovani" nekim skraćenim postupcima na nekim fiktivnim  fakultetima, ili su kupili diplome:

"To imate praktično svuda. Čak i u tehničkim naukama, pa se tako dešava da su putevi loši, ili da su neki objekti ugroženi. Pogledajte situaciju u Turskoj, eklatantan primer kada se ruše zgrade zato što su ih zidali polukvalifikovani ljudi. Kod nas imamo primere nekompetencije na sve strane kod nas, na svakom koraku nestručne političare, pravnike, doktore koji su do diploma došli na ko zna koji način. Zato imamo i pravosuđe koje je zavisno od države i koje nema dovoljno znanja i hrabrosti da se suprotstavi pritisku države, imamo političare koji napamet znaju samo nekoliko rečenica, neobrazovane ljude na vodećim pozicijama. Prosto je smešno gledati pojedine doktore nauka ili fakultetski obrazovane kadrove koji ama baš ništa ne znaju".

Provera prošlosti

Da li i kakvo rešenje postoji za decenijski problem lažnih i kupljenih diploma? Prema mišljenju profesora Radovanovića, to je mukotrpan posao za koji je potrebno da se vratimo u devedesete godine i sistematski proveravamo na koji način su diplome stečene, da se proverava znanje tamo gde je to sumnjivo i sa važnih pozicija koje su bitne za budućnost zemlje uklone ljudi kojima tu nije mesto:

"Ako imate privatni univerzitet sa 20, 30 profesora, on unutar sebe bira ljude na neke pozicije. Oni se jednostavno međusobno biraju, to niko živi u državi ne kontroliše. Kod Beogradskog univerziteta to je drugačije i dobro rešeno, ali Beogradski univerzitet je nešto posebno jer imaju naučna veća pojedinih grana. Kod privatnih fakulteta to je prava sprdačina, ako smem tako da kažem... Nemam mnogo poverenja u rešenja koja nudi država u pogledu visokog obrazovanja, jer postoje fakulteti koji upisuju studente, izdaju diplome, a nemaju akreditaciju. Država, naravno, ne može da uređuje odnose unutar univerziteta, ali može da kaže - vi ne možete da radite mimo zakona, zakon kaže da ne možete da upisujete studente i da izdajete diplome ako nemate akreditaciju. Kako se uopšte događa da neki fakulteti upisuju studente i izdaju diplome a nemaju akreditaciju? Kako im je data takva mogućnost?"

Na opasku da je zakonom iz 2005. godine privatnim fakultetima naređeno da rade doktorske studije, profesor Radovanović odgovara pitanjem:

Pročitajte još: Vladica Cvetković - Preče plate profesora nego obrazovanje

"Ko je doneo taj zakon 2005? Pa, država. Ko je omogućio takvu devalvaciju visokog obrazovanja 2005. godine? Skupština koja je taj zakon izglasala, opet znači država. Privatni univerziteti mogu da budu ravnopravni u pogledu zakona, ali mogu da budu ravnopravni tek kada ispune propisane uslove koji postoje na drugim univerzitetima i imaju akreditaciju. Nije jednostavno, ali je moguće pravno donošenje propisa koji omogućavaju da se provere sve diplome na univerzitetima koji nisu bili akreditovani 2005. godine. Sumnjivi su i neki državni fakulteti... Imate takozvane poslovne škole koje su leglo nepravilnih postupaka u visokom obrazovanju. Znam vrlo dobro koje su to škole i koliko tamo koštaju diplome."

O primeru iz prve ruke svedoči i neimenovani sagovornik „Ekspresa" koji je svojevremeno jednom veoma visokom državnom funkcioneru izdao diplomu jedne od takozvanih poslovnih škola u Beogradu.
Radovanović uverava da nije tačno da u državi u periodu kada se kriminal ustoličio u visokom obrazovanju nisu znali šta rade i šta je potrebno da učine:

"Sećam se da je moj Institut za sociološka i kriminološka istraživanja vrlo otvoreno skretao pažnju na taj problem na jednom visokom sastanku u glavnom odboru tada vladajuće partije. Odgovorili su nam da izmišljamo. Za mene su konkretno rekli da izmišljam neka ubistva koja su se desila a koja sam spomenuo. Vrlo dobro su znali šta rade, ali naravno sve sa ciljem da uđu u platni promet, da iskoriste sankcije, da dignu devizne uloge, pribave sebi imovinsku korist... E, dok se to ne reši, dok imamo partijska tužilaštva, partijske sudove, dok imamo policiju koja je poseban resor a nije deo tužilaštva, mi ne možemo da sredimo visoko obrazovanje jer ne možemo dobiti nijedan proces protiv partije, protiv političara koji su kupili diplome. Ako me pitate šta treba uraditi, prvo treba napraviti normalnu državu", zaključuje profesor Radovanović.