DOGOVORI, POSLEDICE, OPSTANAK: Kosovska zaostavština za budućnost

Istoriju valja ponovo listati. Sva moderna srpska politička zbivanja vraćaju nas na odluke Berlinskog kongresa iz 1878. godine, a nije slučajno što je Berlin, 141 godinu docnije, opet jedna od ključnih
adresa za moderno i jednako razgrađeno srpsko nacionalno pitanje.

Dakako, reč je o razrešenju kosovske enigme i okončanju briselskih razgovora, o sukobljenim i duboko podeljenim interesima Srba i Albanaca na ovu temu. Srbi su opet pred dilemom kojim putem dalje,
opet podeljeni - jedni bi na kneževu večeru, a drugi su za iskorak u novo vreme, sa manje mitomanije i više realnosti.

Srbi će opet proći kroz tamni vilajet, i nema sumnje, bilo bi od velike koristi da iz njega izađu sa što manje neprijatelja u belom svetu, ali i zadovoljniji, mudriji i ponosniji. Da li je to moguće? Iskusne i dobronamerne diplomate, ovdašnje i inostrane, poslednjih godina, koliko traju briselski pregovori o razrešenju kosovskog čvora, savetuju da je ovo vreme za mudre, za diplomatske pregovore bez strasti, za taktički pristup, da nije vreme za ratnike, ali ni za poniženje i kapitulacije. Ono što je sigurno jeste da iza konačnog razrešenja kosovskog pitanja moraće da stane većina Srba.

Predsednik Aleksandar Vučić kaže: "Ako bude kompromisnog rešenja, narod će o tome morati da se izjasni, kod nas će odluka naroda biti obavezujuća". Zbog čega je važno ponovno listanje istorije? Najpre, pametni narodi i mudri ljudi učili su na tuđim greškama. Mi Srbi nismo od te
fele. Uvek smo proizvodili višak istorije po kvadraturi kruga plitkog mozga. U velikim istorijskim zbivanjima uzimali smo mnogo značajniju rolu nego što nam je bila pisana. U bliskoj istoriji u dva velika rata Srba je više poginulo nego Amerikanaca, Engleza i Nemaca - srazmerno broju stanovnika. I danas se dičimo da smo u poslednjem globalnom deljenju karata, od 1991. do 1999, samo mi stali protiv svetskog globalizma...

U srpskoj istoriji ima tih primera koje pametne nacije ne bi pominjale... Uostalom, u poslednjim ratovima u raspadu SFRJ, narodi koji nemaju istoriju mnogo su bolje prošli od Srba.

Povezane vesti - Najvažnije poruke predsednika Srbije o Kosovu

Da li smo se, uz kosovsku priču, bar zapitali šta bi na našem mestu uradili, na primer, Jevreji? Od kralja Petra Karađorđevića do današnjih dana, a prošao je ceo vek koliko se najdirektnije suočavamo sa arbanaškim pitanjem, nismo došli do suvislog rešenja koje bi nam danas bilo za nauk. Treba samo shvatiti.

Šta nam je danas činiti? Možda nije loša ideja da sagledamo šta želi moćni svet, bez obzira na to koliko on često i nije bio pravedan prema srpskim interesima, i da se u skladu sa njihovom idejom, uz mudrost diplomatije i pomoć saveznika, uskladimo, da napravimo nekakvu harmoniju dobre volje i profitiramo što je moguće više. Gledajući, naravno, šta donosi sutra.

Za budućnost nacije pogrešno je donositi istorijske odluke na osnovu toga što ste u pravu. Uverili smo se, kroz dva veka modernog življenja, da za istoriju i za budućnost to nije važna moneta.
Srbi znaju šta im Kosovo znači danas, ali je pitanje šta će im u budućnosti biti. To je pitanje svih pitanja za Srbe danas. Dakle, šta nam je činiti?

U osnovi, koliko god da je komplikovan, kosovski problem nije i nerešiv. Ključno je da se do njega mora doći dogovorom Srba i Albanaca, koji bi moćni stranci aminovali. Jer svako drugo rešenje ostavlja mogućnost potencijalne destabilizacije regiona u budućnosti.

Pitanje je samo dobre volje da se do tog dogovora dođe, odnosno spremnosti Beograda i Prištine da zarad njega nešto žrtvuju na jednoj strani, a što bi im bilo nadoknađeno na drugoj strani.
Realno gledajući, sa stanovišta Beograda, postoje tri opcije. Koja je najrealnija teško je reći, ali je zato lako pretpostaviti koja bi po Srbiju bila najpogubnija. Do toga se dolazi posle analize više faktora. Jedno su moguće posledica do kojih bi svaka od ovih opcija dovela. Drugo su činjenice, koje su neumoljive kada govorimo o ekonomskim, ali pre svega o ljudskim potencijalima, koji jasno pokazuju za koga radi vreme.

Najpogubniju opciju od svih možemo da nazovemo strategijom "čaure" ili održavanja "zamrznutog konflikta". Ona bi podrazumevala da se, što je često korišćen termin u poslednje vreme, pravimo
blesavi, ne radimo ništa, i odbijamo bilo kakvu vrstu kompromisa i dogovora. To bi, mora se priznati, bio potez na nivou šestogodišnjeg deteta koje, kada se suoči sa problemom koji treba da reši, jednostavno zažmuri u nadi da će se stvari srediti same od sebe.

A situacija ne da se ne bi sama rešila, već bi postala još gora. Nije teško zamisliti kakav bi odgovor usledio iz međunarodne zajednice i kakve bi njegove posledice bile po Srbiju. U toj varijanti Srbija bi definitivno mogla da zaboravi na članstvo u Evropskoj uniji. Ako bi evroskeptici, koji su istina brojni, na to i rekli "baš nas briga", još veći je problem što bi Srbija verovatno ostala bez svih preferencijala, odnosno trgovinskih pogodnosti, sa zemljama članicama Evropske unije.

A čak 68 odsto srpske trgovine obavlja se sa Evropskom unijom. Iz nje dolaze i najveći investitori, a samo nemačke kompanije zapošljavaju više od 60.000 ljudi u Srbiji. Ne treba biti mnogo pametan pa zamisliti kakav bi to efekat imalo na srpsku privredu, koja i sada, zbog taksa koje je novembra 2018. godine Priština uvela, mesečno gubi oko 50 miliona evra, što srpski BDP umanjuje za 0,3 do
0,4 odsto.

Nije istina i da Srbija u tom slučaju ništa ne bi dobila, odnosno bar deo njenih građana - dobili bi otvorena vrata za iseljavanje u zemlje zapada kojima nedostaje kvalifikovana radna snaga. Reč je pre svega o Austriji i Nemačkoj, koja već od 2020. uvodi posebne pogodnosti za migrante koji traže posao. Istovremeno su baš te dve zemlje veoma posvećene i stvaranju sistema dualnog obrazovanja u Srbiji, koje tržištu nudi upravo kvalifikovanu radnu snagu.

Povrh svega, demografski podaci su ubedljivo na strani Albanaca. Njihova je populacija u narastanju, srpska u opadanju. Za tridesetak godina brojnost ova dva naroda će se praktično izjednačiti, a do kraja
veka Albanaca će, prema procenama UN, biti dvostruko više nego Srba. Vreme, dakle, u ovom slučaju radi za njih, a koliko su strpljivi, to su već pokazali.

Druga opcija podrazumeva postizanje kompromisa. Polje u kojem je dogovor moguć jeste ograničeno, ali ipak ostavlja dovoljno prostora da do njega dođe. A taj je prostor omeđen krajnjim tačkama u kojima, s jedne strane, Priština traži bezuslovno priznanje njihove samoproklamovane nezavisnosti, a sa druge strane Beograd prilično uspešno blokira prijem Kosova u međunarodne organizacije. Za sada
je to uspelo kada su u pitanju organizacije kao što su Interpol i Unesko.

To je prostor u kojem je potrebno primeniti umetnost mogućeg zarad konačnog dogovora koji podjednako (ne) bi odgovarao i Beogradu i Prištini. A koristi bi od toga imali i jedni i drugi, jer bi pre
svega evropska perspektiva bila otvorena za sve.

Povezane vesti - Vučić: Ako EU ne izjavu Tačija o ZSO, ne znamo šta nam je činiti

I to je ono na šta u Evropi, ali i u Americi misle kada govore o sveobuhvatnom sporazumu o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Taj dokument ne bi značio formalno priznanje Srbije da je Kosovo nezavisna država, ali bi njihove odnose uredio kao da je to faktički tako.

Problem je u tome što takvog kompromisa ne može biti ako nema dijaloga. A dijaloga nema jer Priština odbija da ukine takse, a i nijedna od velikih sila upletenih u kosovsko klupko ne žuri da ih na takav potez natera. Upravo zbog toga postoji i skepsa koju je u ponedeljak u Skupštini Srbije izrazio predsednik Srbije u pogledu postizanja kompromisnog rešenja.

Pozabavimo se na kraju i trećom opcijom, koja, priznajemo, zvuči kao čista naučna fantastika. Recimo da Beograd, svojevoljno ili pod pritiskom, odluči da prizna Kosovo. Po logici stvari, na spoljnom planu Srbiji se u tom slučaju otvaraju sva vrata, baš kao i Kosovu. U samoj Srbiji vlada nezadovoljstvo, mnogi se osećaju kao totalni gubitnici, određene grupe, pre svega SPC, pokazuju otvoreno nezadovoljstvo, bacaju anateme...

I tu postoje dve podvarijante. Prva je lošija, a to je priznavanje Kosova u sadašnjim granicama i ona definitivno u Srbiji proizvodi gorepomenuti sentiment. U drugoj bi bilo reči o priznanju, ali uz
korekciju granica, odnosno razgraničenje koje bi podrazumevalo razmenu teritorija.

Više pročitajte u štampanom broju nedeljnog Ekspresa.