Dr Bojan Dimitrijević: "Službi su svi bili na oku"

„Unutrašnji neprijatelj“ uvek je bio pod prismotrom Službe državne bezbednosti, bez obzira na to iz kog je miljea dolazio. Tako se, na primer, i knjiga koju su pisali dr Bojan Dimitrijević i dr Luka Filipović iz Instituta za savremenu istoriju, „Anarholiberalizam: Služba i ideologija 1967–1985“, u izdanju Izdavačke kuće „Arhipelag“ i Instituta, bavila pitanjem odnosa Službe prema grupaciji koja je prvo označena kao „anarholiberali“, da bi sredinom ’80-ih bila preimenovana u „građansku desnicu“. „Junaci“ ove knjige su Milovan Đilas, Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić, Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović, Svetozar Stojanović, Mihailo Đurić, Borislav Mihajlović Mihiz, Duško Radović, Brana Crnčević, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica... Sastavni deo ove knjige čine obimni izveštaji Službe državne bezbednosti koje su autori pronašli u arhivskim fondovima Državnog arhiva Srbije i Hrvatskog državnog arhiva. Ti izveštaji se sada prvi put objavljuju kao dragoceno svedočanstvo o jednom vremenu.

Taj izveštaj datira iz 1985. godine, dakle skoro 20 godina od trenutka kada su ti „anarholiberali“ „detektovani“, sredinom 1968. godine, te se postavlja pitanje zbog čega su oni i tada bili toliko bitni za jugoslovenski establišment.

„Najviše me je privuklo to da je reč o političkoj grupaciji koja je šarolika. Tu zaista ima svakojakog sveta, to je nekakav univerzitetsko-književno-studentski krug. Da je definicija pojma anarholiberali, reklo bi se, izmišljotina Državne bezbednosti, da ne može ideološki da se definiše. Zanimalo me zašto režim njih stavlja na drugo mesto, a često i na prvo, svojih unutrašnjih protivnika, što je apsurd bio kada se pogleda njihov spektar dejstva. I, konačno, to su mnogi ljudi koje sam lično upoznao ’90-ih godina kada sam bio član Demokratske stranke. Neke od tih ljudi sam prepoznao i video sada naknadno u dokumentima, ili su to ljudi koji su činili politički život. Neki su i dan-danas još aktuelni kao Žarko Puhovski u Zagrebu i još poneko“, objašnjava za „Ekspres“ dr Bojan Dimitrijević, pomoćnik direktora Instituta za savremenu istoriju i jedan od autora knjige.

Kada kažete šarenoliki ljudi, to su ljudi koji se kreću od Mihaila Markovića, koji je kasnije bio ideolog SPS, do, sa druge strane, Ljube Tadića, Dragoljuba Mićunovića koji su bili osnivači Demokratske stranke, pa se pominju Nebojša Popov, Trivo Inđić, Zagorka Golubović...

„Tu je čak i Vojislav Šešelj koji je bio, neverovatno, u toj grupaciji. Ja sam se više bavio radom Službe prema toj grupaciji, a moj mlađi kolega Luka Filipović je u drugom delu dao priču o ideologiji. Mene je zanimalo u stvari kako Služba definiše unutrašnje neprijatelje i gde je ta grupacija. Znači, po definiciji Službe, unutrašnji neprijatelji bili su nacionalisti, anarholiberali, bili su liberali koje treba razlikovati od anarholiberala. Liberali su one, da kažem, poražene grupe Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije iz 1972. godine, i njima skloni. Onda su tu takozvane tehnokrate i birokrate, to su oni koji su za Informbiro i za Rankovića, i onda redom dalje. To je bio spektar unutrašnjih neprijatelja koje je pokrivala Služba.“

Liberali su Marko Nikezić, Latinka Perović...

„Da, i njih ne treba mešati sa anarholiberalima. Anarholiberali dolaze van kruga vlasti. A liberali su bivši deo vlasti, kao i ta tehnobirokratska struja koja, recimo, neki bivši Rankovićevci, takozvani. Postoje nacionalisti koji su bili na prvom mestu rada svih republičkih službi, a anarholiberali su nekako drugi. I mene je uvek fasciniralo to da se toj grupaciji ljudi, koja je čak bila više jugoslovenski i više komunistički opredeljena, toliko pažnje posvećuje.“

Oni su bili više teoretičari nego neki...

„Oni su praktičari vrlo slabi. Oni dejstvuju u tim nekim kružocima, eventualno kućnim predavanjima, sakupljanjima po nekim kućnim tribinama, deluju kroz nekoliko naučnih časopisa, gde je ’Praksis’ najpoznatiji. Službu je posebno zabrinjavalo što su neki od njih bili profesori, pa je njihov uticaj na studente bio jedan od motiva zašto ih prate. I onda kada je bilo represije prema tim profesorima, najviše se gledalo da oni ne utiču na studentsku populaciju koja bi u nekom trenutku izašla na ulice. To je jedan motiv koji se proteže kroz celo definisanje tog problema.“

Da li je to potvrda teze da svaka vlast uvek zazire od najobrazovanijeg sloja ljudi, od profesora, od onih koji mogu kritički da misle?

„Ne znam da li svaka vlast zazire, ali ove komunističke vlasti sasvim sigurno jesu, i to je karakteristika cele Istočne Evrope i svega toga što je bilo vezano za komunističke režime.“

Za autoritarne režime.

„Da. S tim da su anarholiberali kod nas daleko bolje prolazili od onih, reklo bi se, disidenata koji su bili istog tipa u bilo kojim drugim istočnim državama. Mnogi od ovih ljudi, dakle, rade u institutima, organizuju naučne skupove, a ti naučni skupovi su na istaknutim mestima na Jadranu, Korčulanska škola, Viška škola... Dakle, kao da im režim povlađuje. Naravno, on ih kontroliše i uvek ima svoje ljude prisutne tu koji ih izveštavaju. Ali ta represija je blaga. Najdalje što je mogao da dobije taj neko otkaz na fakultetu, a onda nađe posao u institutu, na primer. I to je, reklo bi se, najteže u tom trenutku. Ili da mu pretresaju stan, itd. Ali u odnosu na represiju koju su imali, na primer u Mađarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, to je luk i voda.“

A pritom sve vreme imaju kontakte sa inostranstvom. Odlaze i drže predavanja...

„Da. Sada su tu dva pravca. Analizirajući ovu zagrebačku grupu, jer sam naišao na operativne izveštaje Centra SDB Zagreb koji ih prati iz dana u dan, oni imaju kontakte sa pojedincima u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske i onda se svi često pitaju, čekaj, ovaj je kao u opoziciji, a kontaktira sa ljudima iz Centralnog komiteta. I to visokim ličnostima, da li će im pomoći časopisi, da li će dati novac za neku naučnu konferenciju, što je neverovatno, ali prate ih sve vreme. Sa druge strane, Služba državne bezbednosti ih je pratila intenzivno negde od 1967. godine, pa 1968. godine ključna prekretnica nisu studentske demonstracije, nego napad, odnosno agresija Sovjetskog Saveza na Čehoslovačku. Tada se zavodi operacija koja je nazvana ’Meteor’, i koja je bila usmerena na praćenje ove grupacije, jer se smatralo da će, ukoliko dođe do strane agresije, oni imati neku ulogu u novoj vlasti. Tako ih oni procenjuju.“

To je bilo dva-tri meseca posle studentskih demonstracija, u septembru 1968. godine.

„Tako je. Pošto je pala tenzija studentskog pokreta u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, otvorena je mogućnost da ti ljudi idu na strane univerzitete, strane škole, itd. Da je bio neki oštriji pristup prema njima, možda bi im bilo zabranjivano, uzimali bi im pasoše, itd. Međutim, u Službi, a verovatno i u partijskom vrhu koji stoji iznad svega, procenjeno je da je bolje da ti ljudi idu u inostranstvo i da tamo provode vreme, da u stvari svedoče o tome da iako postoji razlaz mišljenja, oni imaju slobodu da odu u inostranstvo, a ne da se represija provodi prema njima. To su onda mnogi od predstavnika anarholiberalne struje, koji su bili u dobroj meri profesori, od Mihaila Markovića, Ljube Tadića pa sve redom, iskoristili da se na Zapadu stvori jedna klima o njima. Ali opet to je u domenu nekakvog socijalizma sa ljudskim likom, što je proklamovano još u vreme Đilasovog slučaja. Oni jesu uživali mogućnosti da u Engleskoj, Americi, predaju i da im se objavljuju knjige, ali nisu smatrani za grupaciju koja može eventualno da učestvuje u novoj vlasti posle Tita. Zapadne službe ili vlade angažovale su više nacionalističku grupu, njih su više projektovali za neke nove snage posle Tita, kao što će na kraju ispasti, dok su anarholiberali bili dobrodošao momenat da se zapadne vlade i zapadne službe na neki način pokažu kao one koje brinu o ljudskim pravima, o slobodi govora, itd, jer su to i zastupale u svojim kritikama prema jugoslovenskom režimu, ali ništa više od toga.“

Zbog čega ih nisu videli kao moguće naslednike kada Tito ode?

„Zato što su to bile politički izolovane grupe koje su delovale samo u svojim kružocima u koje je bilo teško ući. Delovali su delimično na fakultetima, nisu imale širu bazu pristalica i, naravno, ko god je iole pratio šta se radi po toj liniji iz domena neke strane obaveštajne službe, mogao je da zaključi da oni predstavljaju dobru platformu za pritisak na režim povremeno, ali ne i alternativu režimu.“

Kada se to sve ima u vidu, zbog čega ih je onda Služba toliko pomno pratila i zašto su im predstavljali toliku metu? Da li su ih zaista smatrali problemom potencijalnim ili su ih čisto držali na oku?

„U početku su ih pratili kao jednu od grupacija unutrašnjeg neprijatelja koja eventualno može doći na vlast. Svrstavali su ih u ovu grupaciju takozvane ’pete kolone’, što je neka definicija iz 1976. godine. Ali kasnije postoji razlika u obračunavanju sa njima. Do Titove smrti praćeni su vrlo detaljno, ali osim slučaja šestorice profesora iz Beograda, nije bilo nekih represivnih metoda. Ali posle Titove smrti Predsedništvo SFRJ i Centralni komitet Saveza komunista zauzimaju prema njima daleko rigidniji stav, što je verovatno posledica ili nesigurnosti ili shvatanja da će doći nove grupacije koje će im biti konkurencija. Onda tu imamo i slučajeve suđenja šestorici profesora u Beogradu, upadanje na tribine, hapšenje Šešelja... Čini mi se da se smatralo da ta grupacija može da bude osnov višestranačja, kao što je u suštini i bila. Kada su ih preimenovali 1985. godine u građansku desnicu, daje im se taj novi ton, građanski. Neko je, verovatno, rekao u Službi da termin anarholiberali ne znači ništa, daj da ih definišemo malo bolje. I smišljen je termin građanska desnica i iz tog korpusa i u Hrvatskoj, i u Sloveniji i u Srbiji su nastale te prve opozicione stranke. Verovatno je bio u pitanju strah od nagoveštenog višestranačja kod tadašnjih partijskih i državnih rukovodilaca, strah da će ih nove ekipe i zameniti, uticao da represija ’80-ih godina bude veća nego u Titovo vreme.“

Koje je bilo polazno stajalište delovanja anarholiberala spram Saveza komunista?

„Mislim da je to bila kritika da je jugoslovensko partijsko rukovodstvo napustilo jugoslovenski model i da je počelo da se zatvara u republičke okvire. Potom, društvena situacija koja je bila u suprotnosti u odnosu na proklamovane ciljeve socijalizma, samoupravljanja, itd. Tu su i građanske slobode... Iz današnjeg ugla tu su neke neverovatne ideološke rasprave koje su vođene sa nekim klasicima marksizma, ideološki sukobi koji iz današnje perspektive deluju smešno. Ono što se vidi iz stavova na primer, nekih praksisovaca u Zagrebu, kada je izbio 1971. godine maspokovski pokret, oni podržavaju jugoslovensku državu i oni se čak nude ljudima iz Službe, kažu – mi smo za Jugoslaviju, ako treba mi ćemo ići u rat, ali nismo protiv Jugoslavije. Što je vrlo zanimljivo. U Hrvatskoj je deo iz praksisove grupacije otišao u nacionalnu grupaciju već 1971. godine, ali glavna grupacija praksisovaca to ne podržava. Isto je i u Srbiji. To nisu nacionalne strukture, to su anacionalne strukture i tek negde ’80-ih godina zbog pritiska i kohezije disidentskog pokreta pojavljuju se Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, pojedini književnici, kada te tribine počnu da se mešaju, dolazi i do prožimanja sa nacionalnim. Ali, naravno, to su opet različite grupacije. Ono što je karakteristično za ovu grupu anarholiberala je da prosto želi više socijalizma nego što ga je bilo i želi više jugoslovenstva nego što ga je bilo, ako mogu da to uprošćeno kažem.“

Do trenutka kada su svi videli da nema ništa ni od socijalizma ni od jugoslovenstva.

„Da, ’80-ih godina oni počinju da razmatraju kako bi Jugoslavija mogla da se preuredi, pa postoje kontakti između srpskih, hrvatskih i slovenačkih anarholiberala i predstavnika te grupacije, uz nacionaliste, odlazi Ćosić u Zagreb, ovi iz Ljubljane dolaze u Beograd, itd... Pokušava da se iznađe kako izaći iz krize na najbolji način, što partijska rukovodstva nisu radila. Ali na ovoj relaciji Beograd-Zagreb-Ljubljana, postoji dijalog. I mnogi od tih stavova su u suštini generisani u prvim političkim strankama u sve tri republike, ali u onima koje su bile opozicione, a ne koje su nastale iz Saveza komunista određenih republika. Srbija je interesantna pošto se deo tih ljudi, Mihailo Marković i još neki, približavaju Socijalističkoj partiji Srbije i postaju njeni ideolozi. Koliki je bio njihov uticaj to je pitanje, ali pronalaze sebe u tom korpusu, nacionalno-socijalističkom, a ne u demokratskom.“

Da li je bilo kontakata između predstavnika grupacije građanske desnice i republičkih komunističkih partija?

„Ima više nivoa kako bi se to moglo definisati. Uočava se da deo ljudi koji su anarholiberalna, građanska desnica i u toj disidentskoj grupaciji, ima povremene kontakte sa ljudima iz vlasti. To se vidi i u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji. Koji je nivo tog uticaja ne znam, ali sa druge strane mene je više zanimalo, ali o tome još ne znamo ništa specijalno, možda u hrvatskom slučaju malo više, jeste da je deo tih ljudi vođen od Službe kao saradnici. Kada se pogledaju izveštaji Službe državne bezbednosti Hrvatske, koji su najdetaljnije otvoreni, vidi se da u čitavom postojanju anarholiberalne grupacije i pokreta, Služba ima visokopozicionirane informatore, odnosno saradnike. Neki su saradnici, neki su društvene veze, ima različitih nivoa njihovog vezivanja za Službu. Neki su pod operativnom obradom jer su definisani kao protivnici, neki su pod prethodnom operativnom obradom, zato što se radi na njima, ali se sumnja da bi mogli da budu ili saradnici ili su protivnici... Ta mreža saradnika u suštini uvek je davala pravu informaciju Službi, a ona partijskom rukovodstvu određene republike i ostvarivala je u suštini dobar nivo kontrole. Ako se pogledaju izveštaji korčulanskih letnjih škola, viške škole, sa fakulteta jednog, drugog, trećeg, pa čak i iz same redakcije ’Praksisa’ vidi se da Služba ima svoje ljude. Ima neki čovek koji je ugrađen tu i on javlja šta ima novo, kakvi su problemi – od finansiranja do međusobnih odnosa. Može se reći da Služba sve vreme ostvaruje prilično dobar uvid u njihovu aktivnost.“

Ima kontrolu i vidi šta rade.

„Da li je to kontrola, više je usmeravanje, ili preusmeravanje pojedinih stvari. Naravno, Služba koristi i tajni pretres i ozvučavanje. A jedna od metoda koja je bila bitna za tumačenje kontakata sa inostranstvom je prislušivanje telefonskih razgovora, kontrola poštanskih pošiljki. U najvećoj meri za Službu tu nije bilo previše iznenađenja, a onda i za partiju koja je bila generator onome što je Služba radila. To se prenelo i u višepartijski politički sistem ’90-ih godina. Jer mnogi od tih ljudi koji su radili sa Službom sigurno su bili raspoređeni u ovim opozicionim strankama i u Srbiji, i u Hrvatskoj i u Sloveniji, što je na neki način zanimljivo iz shvatanja pojedinih političkih poteza. Da li ćemo mi to ikada saznati, ne znam.“

Da li ste naišli na neko ime negde?

„Naišao sam na neka imena u Hrvatskoj, zato što je u Hrvatskoj ta stvar otvorena. Vide se svi saradnici ko su, koji su ugrađeni u strukturu anarholiberala i svaka služba čuva za sebe tu listu saradnika. To je verovatno najtajnija stvar, ali vidite po opisima šta je taj neko, i onda možete da prepoznate gde se on pojavio pa pogledate i prepoznate da je to neki naučnik, istoričar, filozof, ili neko ko je bio asistent tada, pa je posle postao profesor.“

Da li može da se nasluti za nekog iz Srbije da je sarađivao sa Službom?

„Iz Srbije ne. Mi smo u ovoj knjizi koristili zbirni izveštaj Savezne službe iz 1985. godine. To je u stvari izveštaj Saveznog SUP-a koji se tiče čitave problematike, koji se najviše tiče Srbije nekako. I tu nema ovakvih detalja. Vide se operativne akcije Službe, ali ne znamo ljude. Za razliku od onoga što je hrvatski slučaj gde je sada ta operativna građa dostupna i onda vidite da je tu u redakciji ’Praksisa’ neki asistent doušnik, vidimo na fakultetu da je to neki drugi profesor... I prateći iz izveštaja u izveštaj možete da procenite – aha, pa to je ovaj zato što je išao u Ameriku, pa objavio tu knjigu i onda uparite.“

Pitam zato što je i Ljubiša Ristić u jednom intervjuu pre desetak godina baš za „Ekspres“ rekao kako iza svake autentične političke partije u Srbiji stoji Služba.

„Hteo sam nešto u tom pravcu i da kažem. Kada se pogleda spektar informacija i onoga što se znalo o aktivnosti ovih ljudi, sasvim je moguće da je dobar deo ljudi iz te grupacije bio ugrađen u nove političke stranke. Ima tu i simpatičnih događaja. Mene je uvek zanimalo kako je Ćosić krenuo na taj događaj gde su uhvaćeni oni u čuvenom slučaju šestorice iz Beograda, sredinom ’80-ih godina, to Đilasovo predavanje, gde je bio i Šešelj, itd... A onda ne znam kako, neko mu je javio, pa su oni promenili pravac i otišli u kafanu. Čudni su ti putevi, te komunikacije između partijskog vrha i pojedinaca u toj grupaciji. U suštini, oni su svi iz istog miljea, svi su oni bili skojevci, članovi omladine, neki od njih su bili i partizani. A onda su vremenom počeli da se razilaze po različitim osnovama, ideološkim. Mnogi od njih su zadržali komunikaciju, a s obzirom na okolnosti, negde je Služba uspela da napravi prodor prema toj mlađoj generaciji, obećavajući napredak u službi, novac, mogućnost da se putuje ili tu i tamo nekim sitnim ucenama i toga ima.“

Koji su sve bili metodi vrbovanja?

„Služba je prosto napravila konstrukciju da u dobroj meri ideologija i patriotizam vode te ljude, što je razumljivo sa strane tog vremena. Drugo, interes. Da taj neko ko je informator, saradnik Službe, napreduje u svojoj karijeri na univerzitetu ili gde je već bio zaposlen, ili pretpostavlja da će biti. I konačno, u manjem broju slučajeva to su plaćeni informatori, odnosno plaćeni saradnici Službe. Neki su bili plaćeni, a neki su bili ucenjeni. Ima nekoliko homoseksualnih slučajeva. Ima i nekoliko slučajeva sa nekom prošlošću koja je problematična iz rata ili posle rata. Nema imovinskog kriminala na tom pravcu delatnosti Službe, ima nekih sitnih stvari, ali u suštini...“

Pretpostavljam da je bilo i onih koji su vrbovani dok su bili na robiji.

„Ima nekoliko istaknutih anarholiberala koji su bili po različitim osnovama u zatvorima. Čak i u ’80-im godinama i pretpostavlja se da su neki od njih zavrbovani na odsluženjima vremenskih kazni uz različite motive. Ljudi koji su bili na nekakvim vrstama odsluženja kazni su bili dobri za saradnju jer se moglo sa njima, bili su pogodan materijal.“

Rekli ste u jednom trenutku da imate utisak da republičke službe ne sarađuju previše po ovim pitanjima. Da li je, ipak, bilo upada jedne službe u sektor druge?

„U domenu anarholiberala ne. A u domenu nacionalne grupacije i emigracije, da. Ali je tu bilo izraženije protivništvo tih ljudi, i veze sa stranim službama daleko jače, onda tu postoji i savezna služba i republičke službe i gradske službe, vojna služba takođe, one prosto tu deluju. U domenu anarholiberala nema toga toliko jer ostvarena je prilično konkretna i dobra kontrola i saradnja kroz različiti rad republičkih državnih bezbednosti. A Savezna služba bila je samo nekakva analitička komponenta baš kao što smo našli taj analitički izveštaj koji smo objavili u knjizi.“

Da li nešto slično, kada je reč o delovanju Službe, postoji i danas, u pogledu današnjih događanja?

„Apsolutno postoji. Postoji najviše u domenu delovanja prema opoziciji jer je opozicija ovde zadržala kategoriju oznake da je unutrašnji neprijatelj. I te iste strukture koje su vodile one unutrašnje neprijatelje, njihovi današnji naslednici vode opoziciju, tako da to nije ništa čudno. Takođe da Služba modelira nastanak ili gašenje pojedinih stranaka kroz svoj rad, da ima svoje pozicije unutar stranaka, sasvim sigurno. Da se neke od stranaka, grupa ljudi ili ljudi takođe vide kao projekti. Ono što je razlika u odnosu na ono vreme je samo ta ideologija. Sada ideologije nema, ali i dalje partija na vlasti usmerava aktivnosti službe po tom pitanju. To je ista stvar. Ideologija je nestala, živimo u neko neideološko vreme, ali metodologija gde partija daje znak službi da se pozabavi tom i tom političkom strankom ili tim i tim liderom je ista.“

I to se nije menjalo uopšte u poslednjih, da kažemo, 50 godina.

„Ne. To se nije menjalo u poslednjih 50 godina.“

Ko god da je bio na vlasti.

„Tako je, apsolutno. Menjala se i menja se metodologija, tehnička sredstva su sada naprednija, ne morate da gurate svog saradnika negde tamo, da ga vrbujete... Telekomunikacije su napravljene tako da omogućavaju službama mnogo bolji uvid u sve to. Ali opet ne može ni bez čoveka na terenu, bez neke ličnosti koja određuje određeni pravac ili vam govori nešto što je iz najbližeg kruga ljudi, itd. A što je bio slučaj baš sa anarholiberalima, da su imali svoje pozicije u gotovo svim bitnim grupacijama, telima ili organizacijama te grupe. Tako je isto i danas, pretpostavljam. Danas se to radi lakše, tehnička sredstva su daleko naprednija, ali je ista metodologija, isti je cilj. Dakle, svaka služba, pa i današnja, radi za aktuelnu vlast, tu nema greške.“