Državni posao u SPC

Misteriozne smrti, još misteriozniji izbori, spletke među crkvenim velikodostojnicima, kao i nesumnjiv uticaj vladara, vlastodržaca, ali i drugih državnih struktura oduvek je pratio izbore za poglavara Srpske pravoslavne crkve. Još od dobijanja autokefalnosti 1219. godine i izbora Svetoga Save za prvog arhiepiskopa Srpskih i primorskih zemalja, pa sve do izbora patrijarha u 20. veku, biranje prvog čoveka Srpske pravoslavne crkve nikad nije bilo samo crkveno pitanje.

Bilo je to pitanje preko kojeg su se prelamali različiti interesi koji često nisu imali nikakve veze sa verom. Najčešće je iza svega stajala politika i želja da se preko kontrole nad Crkvom lakše kontroliše i onaj deo naroda koji prema vladajućoj garnituri nije gajio ni preterano poverenje, ni simpatije.

Nekada je to mešanje države bilo nedvosmisleno, očigledno, pa čak i zakonski regulisano, kao na primer u vreme Kraljevine Jugoslavije, kada je, prema Zakonu o izboru patrijarha Srpske pravoslavne crkve iz 1930. godine, kralj svojim ukazom imenovao poglavara SPC.

Nešto kasnije, posle Drugog svetskog rata, država je pokušala da bude malo suptilnija, ali je ostalo upamćeno kako je Dobrivoje Radovanović, tada predsednik Savezne verske komisije, navodno pred Sabor SPC na kojem je trebalo da bude izabran naslednik patrijarha Vikentija, vladikama poručio: „Birajte vi koga hoćete, ali mi znamo da će patrijarh da bude German“.

Povezane vesti - Patrijarh u doba podela

Neretko se dešavalo da se, ako dođe do sukoba ili neslaganja između poglavara SPC i aktuelnog vlastodršca oko nekog krupnog pitanja, ovaj prvi iznenada razboli, a potom i umre. Tako se, na primer, zdravstveno stanje patrijarha Varnave zakomplikovalo tokom tzv. Konkordatske krize 1937. godine, da bi umro samo dan nakon što je u Skupštini 23. jula 1937. godine ratifikovan Konkordat između Kraljevine Jugoslavije i Vatikana. Odmah je, naravno, pronet glas o tome kako je Varnava otrovan. Devet dana kasnije, Sveti arhijerejski sinod SPC jednoglasno je doneo odluku o ekskomunikaciji svih ministara i poslanika pravoslavne vere koji su glasali za Konkordat, te su oni izopšteni iz Crkve.

Posle rata, naravno, više nije važio zakon po kojem je kralj imenovao patrijarha, što ne znači da je država prepustila na volju samoj Crkvi da bira svoje velikodostojnike. A da bi taj uticaj bio makar ograničen, ako ne i da se potpuno onemogući uplitanje države u crkvena posla, 1967. godine donete su izmene i dopune Ustava SPC.

Novim odredbama uveden je i tzv. apostolski način biranja patrijarha, između trojice vladika koji imaju najviše glasova članova Svetog arhijerejskog sabora.

Dr Jovan Janjić, profesor Fakulteta za poslovne studije i pravo Univerziteta „Union Nikola Tesla“, dugo se bavi Srpskom pravoslavnom crkvom. Njegova doktorska disertacija nosi naslov „Kulturološka dimenzija delovanja Srpske pravoslavne crkve u drugoj polovini 20. veka (1945-2000). Stoga je, sasvim sigurno, i jedan od najpozvanijih da na temu izbora, pre svega posleratnih poglavara SPC, govori za „Ekspres“.

Gavrilo

A ta priča počinje sa poslednjim predratnim i, voljom Boga, ali velikim delom i novih komunističkih vlasti, prvim posleratnim patrijarhom Gavrilom Dožićem.

„Po završetku Drugog svetskog rata, nove komunističke vlasti htele su da uklone mitropolita skopskog Josifa pošto je on bio žestok protivnik novouspostavljenih vlasti. Dosetili su se da pronađu i u Beograd dovedu patrijarha Gavrila, koji posle oslobođenja iz koncentracionog logora Dahau nije želeo da se vrati u otadžbinu, uz obrazloženje da mora da se leči negde u Evropi. Uspeli su, međutim, da ga ubede, i on je novembra 1946. godine došao u Beograd“, kaže Janjić za „Ekspres“.

Ministarstvo spoljnih poslova Federativne Narodne Republike Jugoslavije obezbedilo je čak i vozilo koje je na beogradskom aerodromu sačekalo patrijarha Gavrila.

Patrijarh Gavrilo Dožić

On je, kako objašnjava Janjić, nastojao da uspostavi pomirljiv odnos sa novim vlastima, ali su one želele da se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi izvršavaju njihovi nalozi. Do otvorenog sukoba došlo je posle redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC u maju 1947. godine.

„Tada je izabrano više novih episkopa. Kada su za to saznale nove vlasti, Josip Broz Tito poslao je svog šefa kabineta, generala Ljubodraga Đurića kod patrijarha Gavrila. General Đurić je kod patrijarha protestovao, kako je bilo moguće da episkopi budu birani bez njihove saglasnosti. Najviše primedbi imali su na izbor mitropolita zagrebačkog dr Damaskina Grdaničkog. Tražili su da se odluka o njegovom izboru povuče. Patrijarh Gavrilo je generala Đurića jednostavno izbacio napolje. Josipa Broza to je razbesnelo pa je u Patrijaršiju poslao Aleksandra Rankovića. Ranković dođe, onako osiono, udara šakom o sto, a patrijarh Gavrilo i njega izbaci iz Patrijaršijskog dvora. Time se on, praktično, legitimisao kao neko ko neće da bude samo slepi poslušnik komunističkih vlasti“, kaže Janjić.

Povezane vesti - INTERVJU DRAŠKO ĐENOVIĆ: Crkvu treba podmladiti

U maju 1950. godine patrijarh Gavrilo naprasno se razboli i već 7. maja umire. Odmah su se pojavile sumnje da je otrovan, te da tu nisu čista posla. Janjić navodi da se prema dokumentima koja je otkrio u državnim arhivama vidi da se Savezna verska komisija, posle smrti patrijarha Gavrila, preko svojih doušnika u Crkvi interesovala i obaveštavala o raspoloženju u Patrijaršiji i među sveštenstvom.

„Očigledno je bilo da su želeli da znaju šta se priča o mogućim uzrocima smrti patrijarha Gavrila. To, prema mom mišljenju, jasno upućuje da njegova smrt nije bila prirodna. Uz to nikakve dokaze i dokumente koji bi ukazivali da je rađena autopsija nisam pronašao“, kaže Janjić.

Vikentije

Posle Gavrilove smrti, komunističke vlasti želele su da na mestu novog patrijarha imaju pouzdanog čoveka, nekoga ko će, kako kaže Janjić, za razliku od patrijarha Gavrila, da izvršava njihove naloge. Kandidat sa najviše šansi bio je mitropolit Josif, koji je za vreme rata zamenjivao patrijarha Gavrila dok je ovaj bio u zarobljeništvu, a koji nije gajio blagonaklon odnos prema komunistima. Da bi onemogućili njegov izbor, vlasti su mitropolita Josifa, za vreme izbora, prisilno sprovele u manastir Ljubostinju, gde su mu odredili prisilni boravak.

„Uz veliku agitaciju i podršku njihovih ljudi unutar same SPC, uspeli su da izdejstvuju da za novog patrijarha bude izabran Vikentije Prodanov, nekadašnji episkop zletovsko-strumički. Računali su da će preko njega, pre svega, uspeti da izdejstvuju autonomiju tzv. Makedonske pravoslavna crkve. Patrijarh Vikentije popuštao je gde je morao i gde se donekle moglo popustiti, ali kod ključnih pitanja nije popuštao“, navodi sagovornik „Ekspresa“.

Patrijarh Vikentije

Državne vlasti vodile su takvu politiku da se uz svako novo popuštanje, korak po korak, izdejstvuje autonomija Makedonske pravoslavne crkve. Ključni korak ka autonomiji tzv. MPC bila je, prema Janićevim rečima, odluka da se za episkope na teritoriji tadašnje Narodne Republike Makedonije biraju domoroci, dakle ljudi sa tog terena. SPC je pristala na to, ali zahtevajući da ti ljudi ispunjavaju potrebne kanonske uslove. Računalo se da će do toga doći na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1958. godine.

„Radi toga, Josip Broz tokom trajanja Sabora, 28. maja 1958. godine, priređuje prijem za sve članove Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Patrijarh Vikentije tom prilikom održi slovo hvalospeva o Josipu Brozu. Broz je u svom otpozdravu izneo uverenje da će Srpska pravoslavna crkva doneti očekivanu odluku po pitanju tzv. Makedonske pravoslavne crkve. ’Politika’ je narednog dana Vikentijev hvalospev objavila na naslovnoj strani. Vladike se potom vraćaju na zasedanje Sabora i razmatraju četiri predložena kandidata za poziciju episkopa u Skoplju. Konstatuju, međutim, da nijedan od njih ne ispunjava potrebne kanonske uslove da bi bio episkop. Reč je, naime, bila o običnim sveštenicima. Niko od njih nije bio monah. To su, dakle, bili ljudi koji su bili ženjeni, imali su svoje porodice. Ti predlozi su, naravno, odbijeni“, nastavlja Janjić.

German

Vlasti je to razgnevilo, pa počinju sa otvorenim pritiscima gde će se zahtevi još više zaoštravati. I u tom trenutku kao da se ponavlja situacija sa njegovim prethodnikom, patrijarh Vikentije se naprasno razboli, bude primljen u bolnicu i već 5. jula 1958. godine se upokojio. I ovom prilikom se javila više nego ozbiljna sumnja da je otrovan zato što nije ispunio zahteve države po pitanju tzv. Makedonske pravoslavne crkve.

„Komunističke vlasti nakon toga sa još većim oprezom pristupaju izboru novog patrijarha, jer žele da na vrhu Srpske pravoslavna crkve imaju osobu u koju mogu da imaju apsolutno poverenje. Odlučuju se zato za bivšeg sveštenika Hranislava Đorića koji je 1951. godine, nakon što je zamonašen na Ivanjdan 7. jula, dobivši monaško ime German, u roku od samo pet dana prošao kroz sve potrebne monaške činove da bi na Petrovdan, 12. jula, bio izabran za vikarnog episkopa moravičkog. On će potom biti postavljen i za episkopa žičkog, i sa te dužnosti biće izabran za patrijarha srpskog 1958. godine“, kaže Janjić.

Patrijarh German

Sva ta dešavanja iz jula 1951. godine ukazuju da je država još tada počela da sprema nekadašnjeg sveštenika Hranislava Đorića za visoke crkvene dužnosti. Kako je do toga došlo, odnosno da li je on nečim i čime je bio ucenjen da radi za državu, nije poznato.

Mnogo dokumenata postoji koji sasvim jasno i nedvosmisleno potvrđuju da je on izabran voljom jugoslovenskih komunističkih vlasti, tvrdi Janjić. On je ispočetka izvršavao sve naloge države. Tada, 1959. godine SPC je vodio ka tome da se prizna autonomija tzv. Makedonske pravoslavne crkve.

„Jedno vreme se, potpuno u suprotnosti sa Ustavom SPC, potpisivao kao ’patrijarh srpski i makedonski’, a u jednom trenutku je Saveznu versku komisiju izvestio kako se nosi mišlju da promeni titulu koju nosi u ’patrijarh srpski i cele Jugoslavije’“, kaže Janjić.

Povezane vesti - Irinej, patrijarh blage naravi i “jake” reči

Oko mnogih crkvenih pitanja German se konsultovao sa državnim vlastima. Uveliko je, na primer, sledio zvaničnu politiku države po pitanju odnosa prema Crkvi u Americi, što će dovesti do veoma bolnog, tzv. američkog raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ovaj raskol trajao je skoro tri decenije, sve do 1992. godine, dok taj problem nije, kako navodi Janjić, „veličanstveno rešio veliki patrijarh srpski Pavle“.

„Kada su potom državne vlasti počele da ispostavljaju nove zahteve, da traže čak i autokefalnost, dakle punu samostalnost Makedonske pravoslavne crkve, German je morao da zastane, da se suprotstavi zahtevima države, pa čak i da ispostavlja zahteve u suprotnom smeru – od Crkve ka državnim vlastima. Tako je, na primer, German počeo da traži da se dozvoli nastavak gradnje Hrama Svetog Save u Beogradu, što će reći, na zahteve države prema SPC, odgovarao je zahtevima Crkve prema državi“, zaključuje Janjić.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .