IDEOLOG RATA I MIRA: Kako su Amerikanci napravili Tita

Centralna tačka američke spoljne politike u prvim godinama Hladnog rata bila je Jugoslavija - titoistička država sa izraženim nacionalnim elementima, zemlja koja je mogla da izazove podele u komunističkom svetu.

Posle raskida Tita sa Staljinom, Ajzenhauerova i Trumanova administracija su shvatile da Jugoslaviju treba iskoristiti kao najubojitije, kontrolisano oružje protiv komunizma, kao zla koji je Zapad uvek shvatao singularno. Bilo je potrebno iznijansirati spoljnu politiku SAD, pa je američka inteligencija osmislila politiku "keep Tito afloat" (držati Tita na površini) i "wedge strategy" (strategiju klina), koja je težila jačanju jugoslovenskog federalnog centra kojim je vladao Tito.

Arhitekta ove politike bio je Džordž Kenan, ugledni američki diplomata i ideolog hladnoratovske strategije.
Kenan je kreirao containement theory (teoriju obuzdavanja Sovjetskog Saveza) koja je oblikovala bipolarni svet i postala osnova spoljnog delovanja SAD.

Svoju radikalnu ideju koja je, pokazaće se, imala velike posledice, Kenan je objašnjavao kao fleksibilnu politiku suzbijanja uticaja i moći SSSR pritiscima. Uprkos tome što je u čuvenom članku iz 1946. pisao o ekspanzionističkim tendencijama SSSR, tvrdeći da se uticaj Sovjeta mora ograničiti u oblastima koje su bile važne za SAD, Kenan se naknadno požalio da su njegovi stavovi tumačeni na pogrešan način. Bio je uveren da se sve može rešiti pregovorima. Lično je odbijao da prihvati vojni element strategije obuzdavanja u hladnoratovskoj konfrontaciji i kada je njegova ideja transformisana u militarističku akciju, povukao se iz diplomatije. Tvrdio je posle svega da su Amerikanci precenili moć Sovjeta, konstruišući "grand design" – plan o ranoj destrukciji američke moći i osvajanju sveta. Smatrao je da su Sovjeti imali sopstvene interne probleme i da zapravo nisu želeli generalni rat sa SAD. Umesto rata, predlagao je
promenu, postepenu i dugu.

Povezane vesti - POSLEDNJI BROZOV AMBASADOR U LONDONU: Crveni četnici su uništili SFRJ

Upravo je u Jugoslaviji Kenan video idealnu priliku za primenu svoje doktrine. Za njega je Jugoslavija, zamišljena kao najveća brana SSSR-u i model funkcionisanja za sve druge socijalističke države, bila moralni imperativ. Kenan je bio taj koji je na samom početku tražio od Trumanove administracije da šalje pomoć Jugoslaviji i prvi ubedio Trumana u svoje ideje.

Ajzenhauer je samo nastavio tu politiku.

Iz te pozicije, Kenan se nije mnogo premišljao kada mu je Kenedi predložio da bude ambasador ili u Poljskoj ili u Jugoslaviji, zemlji na pola puta između Istoka i Zapada. Kao Kenedijev ambasador službovao je u Beogradu od 1961. do 1963. godine, u vreme zategnutih američko- jugoslovenskih odnosa.

Iz jugoslovenske prestonice je pokušavao da objasni američkim političarima zašto je Jugoslavija važna i kako ona može da bude obrazac kohabitacije Istoka i Zapada, kapitalizma i socijalizma, ali preobraćenog u jugoslovenski model.

Kenan je bio uveren da ukoliko bi se Jugoslaviji dopustilo da na unutrašnjem planu ostane komunistička, da bi to pokazalo da SAD ne žele promenu ideologije u istočnoevropskim zemljama, već samo suzbijanje Sovjetskog Saveza. Međutim, političari u oba doma Kongresa nisu imali sluha za Kenanovu iznijansiranu diplomatiju, proklamujući da je jedini i najvažniji cilj Amerike obuzdavanje najvećeg zla – komunizma.

Uz redakcijske izmene, prenosimo najinteresantnije delove iz drugog toma njegovih “Memoara 1950-1963”, knjige koja nikada nije prevedena na srpski jezik, u kojoj on piše o svom službovanju u Beogradu, naporima da zaštiti Jugoslaviju, borbi sa protivnicima u Kongresu, Titovom balansiranju i željama, i neuspelim pokušajima da se očuvaju dobri američko-jugoslovenski odnosi.

Na samom početku odeljka o Jugoslaviji, Kenan piše o Titu:

"Želeo je dobre odnose na obe strane. Zapravo je to bilo sve što je želeo od nas. Ali, s druge strane, bilo je i nešto što je više želeo: a to je priznanje da je dobar komunista i potvrdu njegovih delovanja u suprotstavljanju Staljinu. Ako je, da bi dobio ove stvari morao povremeno da zauzima komunističku liniju, empatičniju i uvredljiviju za Zapad nego što je to bio slučaj, onda je bio spreman da to učini. Bio je u poziciji bludnog sina sovjetsko-dominantnog komunističkog pokreta. Bio je odlučan u tome da bilo kakvo pomirenje sa porodicom mora da se desi pod njegovim uslovima, a ne pod uslovima porodice. Ali je za njega, kroz sve njene poroke, ona ostala prava porodica; i stvarno se računalo na njegovo mišljenje, a ne na naše. Ovde, u ovoj tački, nismo mogli da se takmičimo.

Bila je moja nesreća da su se Titovi napori da dobije oproštaj i povrati odobravanje u Moskvi bez žrtvovanja visoko cenjene nezavisnosti koja je dostigla vrhunac intenziteta i koja je konačno krunisana uspehom, desili upravo u periodu moje službe u Beogradu. Samo četiri meseca nakon mog dolaska, održana je uočljiva Beogradska konferencija "nesvrstanih" nacija, na kojoj se 26 šefova država koji su se uklapali u ovu deskripciju, susrelo u jugoslovenskoj prestonici. Mislio sam da znam šta se Tito trudi da postigne nastupajući kao domaćin ovog naučnog, i za same Jugoslovene skupog okupljanja.

Tri godine ranije, kada je nastalo novo i oštro neslaganje između jugoslovenskih i lidera Sovjetske partije oko pitanja novog ustava Jugoslovenske komunističke partije, Hruščov je rekao javno (i u Istočnoj Nemačkoj, povrh svega) da je način da se obračunate sa Titom taj da ga ignorišete. "Pustite ga da ide svojim putem, ne obraćajte na njega pažnju", bila je suština Hruščovljevog obraćanja. "Ostavljen sam, neće mnogo vredeti". Pa, sada, Beogradska konferencija prezentuje Moskvi spektakl od 26 šefova država, lidera zemalja, s kojima bi Moskva posebno volela da ima bliske veze, okupljene u jugoslovenskoj prestonici pod Titovim rukovodstvom.

Bio je to Titov odgovor na tu gorku zamerku. Tito je pokazao Hruščovu ko je tri godine kasnije izolovan. I upalilo je. Godinu i tri meseca kasnije, decembra 1962. godine, Tito je posetio Moskvu na poziv sovjetske vlade, dozvoljeno mu je da se obrati sovjetskom Upravnom savetu, i dobio je ovacije članova ovog vrlo disciplinovanog tela. Kakav trijumf za čoveka u toj poziciji. Kako bi američki ambasador ikada mogao da se takmiči s tim?", zapitao se Kenan.

Izvodi Voltera Robertsa, koji je služio u ambasadi od 1961. do sredine sedamdesetih, svedoče o tome da je najveća  kriza u američko-jugoslovenskim odnosima isprovocirana Titovim govorom na Prvoj konferenciji Pokreta nesvrstanih u Beogradu te 1961. godine. Kenan je tada dobio instrukcije od državnog sekretara Dina Rasta da prenese jugoslovenskim vlastima kako SAD očekuju da u Titovom govoru na otvaranju konferencije ne bude delova koji bi na bilo koji način mogli da budu interpretirani kao antiamerički. Amerikanci su dobili uveravanje da nemaju razloga za brigu i Rost je navodno lično pročitao unapred napisan Titov govor.

Povezane vesti - RATKO DRAŽEVIĆ: Najpouzdaniji Titov čovek za šverc cigareta

Američke diplomate su bile zapanjene kada je Tito na otvaranju konferencije rekao da Jugoslavija "razume" zašto su Sovjeti prekršili dogovor o zabrani nuklearnih testiranja.

"Ne iznenađuje da su u ovim okolnostima, nekoliko puta tokom mog službovanja kao ambasadora, američko-jugoslovenski odnosi bili poremećeni Titovim izjavama koje su željno prikupljene i prenete Zapadu putem svetskih medija, a koje su zvučale, naročito nekritičkim i neškolovanim slušaocima, kao da je, kako se govorkalo, "zauzeo moskovsku liniju" i da se poravnao sa sovjetsko- komunističkim blokom. Na samoj Beogradskoj konferenciji, na primer, zaista mi je otežao stvari ubacujući u glavni govor, u poslednjem trenutku i odmah posle naglog sastanka sa sovjetskim ambasadorom, izjavu, očigledno ne prvobitno zamišljenu, da "razume" razloge zašto su Rusi upravo prekršili (kao što i jesu unilateralno i bez upozorenja) dogovor o zabrani nuklearnog testiranja.

Nakon njegovog povratka u Moskvu čak je i zaustavio referisanje na Jugoslaviju kao "nesvrstanu", i odustao je na neko vreme od stava da ne odobrava dva opozitna vojna "bloka". Ove promene, plus stalne javne rasprave o jugoslovenskim internim problemima u uslovima koji su izgledali nalik sovjetskim predrasudama, povremeno su mi otežavali da se suprotstavim antijugoslovenskim tendencijama koje su se doživljavale s posebnom žestinom na američkoj strani – tendencije koje su mi stvarale još veći problem od Titove odlučnosti da u očima ljudi na Istoku deluje kao dobar komunista - napominje Kenan. On, ipak, ističe da po svim pitanjima normalnih bilateralnih odnosa između dve zemlje, u jugoslovenskom ponašanju nije bilo ničega na šta je Amerika mogla da se požali. Iako SAD nisu blagonaklono gledale na pojedine Titove izjave, niti je on uvek bio zadovoljan izjavama američkih zvaničnika, u svom praktičnom pristupu, Amerika je u tim godinama nastavila da smatra „jugoslovensku vladu fer i razumnom".

"U tim okolnostima imali smo naravno svaki razlog da istrajemo u našim naporima da dođemo do boljeg razumevanja u Jugoslaviji za nas i našu zemlju. Imali smo razloga da nastavimo da pokušavamo da ispravimo ono što smo verovali da je određeno izobličenje u zvaničnom jugoslovenskom pogledu na svetska pitanja. Najmanje od svega smo imali razloga da radimo stvari koje bi težile obeshrabrenju Jugoslovena kada je reč o izgledima razvoja njihovih odnosa sa nama samima, ili da ih poguramo nazad u mnogo intimniju asocijaciju sa Sovjetskim Savezom. Naprotiv, bilo je mnogo razloga na strani toga da je glupo i štetno da ne idemo mnogo šire od našeg odnosa sa Jugoslavijom. Druge istočnoevropske države su pratile s velikim interesovanjem napredak i rezultat jugoslovenskih napora da vodi nezavisnu političku egzistenciju.

Zaključke koje bi izvukli nesumnjivo bi imali značajan uticaj na njihove stavove i politike. Ako bi Jugoslavija uspela uz pomoć njene nezavisne politike, to bi sugerisalo da i oni sami, takođe, jednog dana mogu da imaju alternativu jednostranoj i ekskluzivnoj orijentaciji ka Sovjetskom Savezu. Ako Jugoslavija ne bi uspela u ovim naporima, ne bi videli drugog izbora sem kontinuirane zavisnosti od Sovjetskog Saveza. Kao ilustracija onoga što je ovde bilo uključeno, spomenuo bih moje ubeđenje da su nezavisne politike koje je kasnije razvila Rumunija bile pod velikim uticajem svesti dela rumunskih lidera o primeru u komšijskoj, i u vrlo fizičkom smislu sličnoj, Jugoslaviji.

Treba naglasiti da relativno normalno i konstruktivno stanje naših bilateralnih odnosa sa Jugoslavijom nije bilo u to vreme, u bilo kom važnom smislu, funkcija bilo kog programa američke pomoći. Zapravo, tokom mog službovanja tamo jedva da smo uopšte pružali pomoć Jugoslovenima. Davali smo takvu pomoć u prošlosti. Hrana i sirovine su im išle u značajnim količinama 50-ih godina. Postojao je jednom i program vojne pomoći, ali je to obustavljeno na jugoslovenski zahtev 1957. godine, četiri godine pre nego što sam otišao tamo. Od tada, Jugosloveni su plaćali u dolarima za vojnu opremu kupljenu u SAD.

Dali smo, kasnih pedesetih godina, razvojne kredite Jugoslaviji za specifične industrijske i transportne projekte u ukupnoj vrednosti od 120 miliona dolara, neke za otplatu u njihovoj valuti, neke za otplatu u dolarima, neke kombinovano. Poslednji od tih najmova je dogovoren dve godine pre nego što sam otišao tamo.

Povezane vesti - SASLUŠANJE DRAŽE MIHAILOVIĆA: Kako je Tito prevario vođu četnika?

Jugosloveni su dosledno ispunjavali zakazane isplate kamata i amortizacije ovih zajmova.

Takođe smo nekoliko godina sprovodili opsežan program tehničke pomoći, program u okviru kojeg je 3.500, 4.000 Jugoslovena dovedeno u zapadne zemlje na praktičnu obuku, u zamenu za to što je jedan broj Amerikanaca poslat u Jugoslaviju u instruktivne svrhe.

Konačno, napravili smo sa jugoslovenskom vladom, i nastavljamo da radimo na tome, godišnje ugovore za prodaju Jugoslaviji viška pšenice i drugih agrokulturnih proizvoda pod relativno povoljnim uslovima Državnog zakona, takozvanog programa "Hrana za mir"", piše Kenan, dodajući da je to bilo vreme relativno srećnih i obećavajućih odnosa koji bi mogli da postoje "između SAD i zemlje koja sebe i dalje smatra, ako je verovati rečima njenih lidera, komunističkom".

"I neko je mogao da pomisli da će diplomatska misija, konkretno, američka ambasada u Beogradu koja je imala velikog udela u tome što su se takvi odnosi ostvarili, dobiti priznanje, a od američkog Kongresa i određenu slobodu u daljem delovanju. To se, međutim, nije dogodilo; i razlog zbog čega se to nije dogodilo, što sam uskoro imao prilike da saznam, bilo je primarno nepoljuljana impresija koja je postojala kod mnogih članova Kongresa a) da je Jugoslavija bila kao i svaka druga komunistička zemlja (posle svega, zar nije predsednik Tito rekao stvari koje su zvučale skoro kao Moskva?) i (b) da je entuzijastični Stejt department insistirao na davanju pomoći, uključujući vojnu pomoć, jugoslovenskim komunistima u velikim sumama...."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...