INTERVJU ČEDOMIR ANTIĆ: Nije realno da Srbija izađe na Jadran

Tvrdnja Gregorija Koplina, direktora Instituta za strateške studije u Vašingtonu, da bi Srbija mogla dobiti izlaz na Jadransko more u severnom delu Albanije, u javni politički prostor vratila je vekovnu priču o svim srpskim pokušajima da dobije svoje more. Gospodin Koplin nije precizirao gde je to "buduće srpsko more", spekuliše se da je to deo istočno od Ulcinja. On u intervjuu portalu Kosovo onlajn kaže da bi Srbi dobili severni deo Kosova i Albanije sa izlazom na more.

Intervju je očigledno tempiran, objavljen je 26. januara ove godine, uoči planiranog samita Vučića i Tačija u Vašingtonu za kraj juna, koji je odgođen. Koliko su ove političke priče iz Vašingtona samo dizanje tenzije i naglašavanje značaja planiranog samita i političkog povratka SAD na Balkan, ima li u njima realnosti… razgovaramo sa dr Čedomirom Antićem, našim uglednim istoričarem i univerzitetskim profesorom.

Da li je to moguće?

"Mislim da nije. Srpski političar koji bi danas zemlji omogućio izlaz na Jadran bio bi upamćen kao državnik veka. Dugoročno, Srbija u ovom odnosu snaga ne može da dobije izlaz na more zato što bi mnogo geopolitičkih projekata najmoćnijih sila sveta moralo da bude poništeno da bi se to dogodilo. Uostalom, ni mi to, kako se do sada čini, ne želimo. Da želimo, već bismo imali auto-put i prugu preko Istočne Hercegovine do Herceg Novog, umesto što se vezujemo sa Đukanovićevim projektima preko Sjenice. Da je to naš plan, na prostoru od Molunta do Petrovca na Moru sve bi bilo u vlasništvu srpske države, Srba iz Crne Gore i naših građana."

Da li je promena granica moguća, da li je realno izvodivo da dođe do nekakve međunarodne konferencije o ovim prostorima, gde bi Balkan opet bio predmet temeljnog dogovora i konačnog određivanja pravednijih i realnih granica, da bi se na ove prostore konačno vratio dugotrajni mir?

"Velike sile teško priznaju sopstvene greške. Zato je konferencija malo verovatna. Najpoštenije bi bilo da otvorena pitanja budu rešena na velikoj, međunarodnoj konferenciji, opštom promenom granica po demokratskom načelu. To je, naravno, čist idealizam. Takav presedan bio bi globalno uticajan i za mnoge koban. Ne mogu da navedem primer da su takve konferencije sazivane u miru, one po pravilu dolaze kao posledica ratova koji su suštinski unapred odlučili njihov ishod. Mislim da će, ako bude kompromisa, doći do nekakve razmene teritorija, pre svega da bi time prikrili promenu granica. U svojoj oholosti zemlje Kvinte i ne pomišljaju da su
uništavanjem SFR Jugoslavije i priznavanjem Kosova sami već srušili načelo nepromenljivosti granica nezavisnih država."

Ta srpska težnja za sopstvenim morem počiva na istorijskim činjenicama da je srpska država vekovima imala izlaz na more?

"U srednjem veku, tokom punih šest stoleća - od pojave Srba na istorijskoj sceni do prvog pada Srpske despotovine 1437. godine - srpski narod, njegove zemlje i konačno Srbija Nemanjića i Brankovića, imali su izlaz na Jadransko more. Srpske države Paganija (Neretljanska kneževina), Zahumlje, Travunija i Duklja zauzimale su prostor od Omiša do prilaza Lješu. Granica Srbije i Hrvatske bila je na Plivi. Kada su pod Nemanjićima krajem 11. veka srpske oblasti treći put ujedinjene (sa izuzetkom Bosne) u jednu državu, ta ‘srpska zemlja’ je i dalje kontrolisala istu dužinu obale. Nije zato čudno što je najviši katolički prelat u državi, nadbiskup barski bio, a i danas je i primas srpski.

Povezane vesti - Rat na Kosovu je skrivio Dejton

Šireći se na istok i naročito na jug, srpska država je postepeno zapostavljala svoje primorje. Pod kraljem Milutinom ona je izbila na Dunav i osvojila Skoplje. Iako je Milutinov unuk, car Dušan uspešno ratovao u Bosni i na zapadnim krajevima srpske države, upravo pod njim je Srbija napustila svoje zapadne obale, a Dubrovniku je prodat možda najveći deo njegove teritorije iz vremena zenita republike. Sve do pada srpske despotovine Dubrovčani su za ove prostrane zemlje jednom godišnje (o Svetom Dmitru) plaćali ‘srpski dohodak’.

Lujo Vojnović piše da su ga po propasti srpske države ovi veliki katolici, sve do kraja 18. veka, isplaćivali manastiru Hilandar."

Sa Dušanovim carstvom srpski morski prostori su se znatno proširili?

"Pod carem Dušanom Srbija je izašla i na Jonsko i na Egejsko more. Iako je Dubrovčanima postavljen uslov da ne katoliče zatečeno stanovništvo, oni su to smesta učinili. Srednjovekovna Bosna u drugoj polovini 14. veka izlazi na Jadran upravo na nekadašnjim zapadnim srpskim obalama. Sa raspadom srpskog carstva, primorjem - koje tada obuhvata oblasti od Boke do Skadra, vladaju lokalni velikaši Vojinovići i Balšići. Smrću Balše Trećeg srpska despotovina ponovo će preuzeti ovu obalu, oko koje će se tada otimati sa Mletačkom republikom. Posle prvog pada despotovine, 1437, despot Đurađ će poslednje uporište imati u primorju, ali će se odatle povući u Dubrovnik. Njegov povratak u zemlju nije podrazumevao i oslobođenje primorskih krajeva. Srpsko primorje od Boke do Omiša (sa izuzetkom Dubrovačke republike) poslednji će kontrolisati hercezi od Svetog Save sredinom 15. veka. Maleni izlaz na more zadržaće krajem stoleća Crnojevići, poslednji slobodni srpski velikaši, sve do svoje propasti krajem 15. veka. Crna Gora, koja će putem oslobođenja i obnove nezavisnosti poći krajem 17. veka, dobiće izlaz na more tek 1878. godine. Knez Danilo (1851- 1860) mogao je samo da se nada ‘srpskom moru’, kako ga je javno nazivao. Kad je reč o identitetu stanovništva, možemo spomenuti i da su Paštrovići do 17. veka primenjivali Dušanov zakonik, čiji je jedan prepis sačuvan u njihovom krajevima."

Šta se po ovim pitanjima događa posle obnove srpske države u 19. veku?

"Obnova srpskih država u 19. veku dovela je do otvaranja pitanja izlaza na more. Vladika Petar Prvi je neko vreme kontrolisao deo obale u oblasti Budve i Boke. Planovi za obnovu srpske države podrazumevali su izlaz na more. Bilo da je reč o jezičkim i kulturološkim kartama, koje su granice Srbije pomerale daleko na Zapad, tamo gde se govori srpski (gde žive štokavci - odatle granica na Karlobagu) ili političkim, gde je prisajedinjenje Bosne, Hercegovine i Crne Gore podrazumevalo i izlazak na Jadran. Upravo tokom 18. i 19. veka konačno je pokatoličena Zapadna Hercegovina, a srpski i pravoslavni krajevi primorja svedeni su na Boku, te oblast Budve i Bara. Pravoslavni narod je suzbijan sa Jadrana, od Mletačke republike i katoličke crkve. Sa propašću Austrougarske projekti katoličkog prozelitizma i hrvatskog nacionalizma će biti objedinjeni (do tada je Vatikan štitio Habzburško carstvo, svoju ‘vojsku na zemlji’, čak i od nastajuće hrvatske nacije).

U vreme velikih ratova u 17. veku konsolidovaće se pravoslavno stanovništvo Istočne Hercegovine i oblasti Boke. Dubrovačka republika je najvećeg neprijatelja imala u Veneciji, pa je u to vreme nastojala da između svojih brižljivo okupljenih poseda napravi osmanske tampon zone. Tako su nastale osmanske enklave na Srednjem Jadranu, Klek i Sutorina. Ovi izlazi na more važni su za našu priču. Planovi za izlazak na more su se razlikovali, ali srpski političari nisu smeli ni da zamisle zauzimanje stare srpske jadranske obale, budući da je Dalmacija, koju su Mlečani i Habzburzi proširili i na Boku, bila deo moćne austrijske carevine. Razmišljalo se zato o izlazu preko Skadra. Ilija Garašanin i britanski konzul Tomas Grenije de Fonblank razradili su ideje iz ‘Načertanija’ i planom 1853. predvideli izlaz Srbije na Jadran na prostoru od Ulcinja do Lješa. U to vreme rusofil i predsednik Državnog saveta Stefan Stefanović Tenka razmatrao je izlaz Srbije na Jadransko i Egejsko more."

Albanska luka Drač i naivni srpski morski snovi?

"Srbija početkom 20. veka pokušava da izgradi prugu ka Draču. Taj posao je bio težak, skup (ni danas ne postoje ni pruga ni auto-put na ovoj trasi). Budući da su krajevi od Kuršumlije do mora bili pod osmanskom vlašću, ovaj se posao mogao činiti ne samo preteškim već i uzaludnim. Aneksija Bosne i Hercegovine izazvala je veliku evropsku krizu. Srbija se našla na pragu rata sa Austrougarskom. Slabija, bez podrške velikih sila, ona je naposletku priznala aneksiju. Prethodno je Milovan Milovanović, njen predsednik vlade i šef diplomatije, pokušavao da za Srbiju dobije kompenzacije - deo Hercegovine i izlaz na Jadran. U tome nije uspeo. Kada je 1909. godine Alfred Sted uredio knjigu ‘Srbi o Srbiji’, prvi prilog je dao preduzimljivi srpski premijer. Tada je koridor video preko Skadra a izlaz na more u oblasti Lješa.

Povezane vesti - Samo da nas on i ona nisu branili

Milovanović je vodio pregovore o Balkanskom savezu. Dovršeni posle njegove smrti 1912, oni su u teritorijalnom sporazumu predviđali preuređenje Balkana. Srbija je težila ostvarenju dva cilja: dobijanju izlaza na Jadran i zajedničke granice sa Grčkom. Srpska vojska je već posle dva meseca rata izbila na Jadransko more kod Lješa. Navodno je eskadron konjice ritualno ukasao u more ‘da bi se sa njim venčao’. U Draču je srpska vojska dočekana sa oduševljenjem. Srbija je osnovala 28. okrug - Primorski, čije je sedište bilo u Draču (Tirana je bila njegov srez). Iako je Austrougarska bila odlučno protiv, vlada u Beogradu se ponašala kao da će na primorju ‘vekovati’ (Dimitrije Đorđević). Oduševljenje je primetio i britanski konzul ser Ralf Pedžet, koji se podsmevao srpskom uverenju da će Drač postati luka važnija od Trsta, pišući u izveštaju kako će ‘brodovi doneti u Srbiju blaga Indije’.

Pod pritiskom velikih sila srpska vojska se posle šest meseci povukla iz Albanije. Esad-paša je ostao i uz pomoć Srbije 1914. skršio veliku pobunu."

Ostala je u našoj javnosti enigma Londonskog ugovora, šta su sile Antante tačno nudile Srbiji?

"Srbija je početkom Prvog svetskog rata proklamovala svoje ratne ciljeve. Oni su bili maksimalni - težilo se jugoslovenskom ujedinjenju. To je bio logičan izbor: evropski uzori su se tako ujedinili (Nemačka i Italija), tako ne bi ulazili u raspravu oko granica između Srba i Hrvata (što je nekada imalo tako koban uticaj na odnos sa Bugarskom), jugoslovenska ideja mogla je da utiče na slovenske vojnike koji su činili i 50 odsto austrougarskih trupa koje su napadale Srbiji.

Kriza u ratu, tokom 1915. godine, navela je Antantu da međusobnim kompenzacijama navede balkanske države na obnovu saveza iz 1912. godine. Od Srbije je traženo da Bugarskoj preda veći deo Makedonije. U to vreme Italiji je Londonskim ugovorom obećan veliki deo Dalmacije i Istra. Zato su saveznici avgusta 1915. Srbiji jednim Ed-memoarom obećali velika proširenja na račun Austrougarske, između ostalog garantovan joj je i širok izlaz na more: od Konavla (koje je trebalo deliti sa Crnom Gorom ukoliko se ova ne prisajedini Srbiji) do Rta Ploče u blizini Šibenika. Zanimljivo je da se ova obala praktično poklapa sa nekadašnjim zapadnim granicama srpskog primorja. Narodna skupština Kraljevine Srbije odbacila je ovu ponudu. Tri godine kasnije, oblast koju je posle primirja sa Mađarskom (13. novembra 1918) trebalo da zaposedne srpska vojska, kad je reč o obali, u potpunosti se poklapala sa ovom kartom.

Povezane vesti - Srpsko prokletstvo: Imati pa nemati

O značaju pitanja srpskog izlaza na more svedoči i činjenica da je ono dobilo mesto u ‘14 tačaka’ predsednika SAD Vudroa Vilsona, kojima je početkom 1918. definisan poželjan mir. U tački 11 predviđena je obnova Rumunije, Srbije i Crne Gore i da ‘Srbiji treba dati slobodan i siguran pristup moru’."

Od svega nuđenog Srbi su izabrali Jugoslaviju?

"Smatralo se da je stvaranjem jugoslovenske države rešeno pitanje srpskog pristupa moru. Zetska banovina (posle 1929. godine) okupila je sve pravoslavne krajeve na primorju pa i dalje - teritoriju bivše Dubrovačke republike.  Privrženost srpskih elita formi državnosti, čiji smo svedok u našoj generaciji oko nefunkcionalne državne zajednice SCG i formalnog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom, bila je prisutna i u ono vreme. Samo je bilo važno da bude sačuvana Jugoslavija. Tako je 1939. pod izgovorom da je reč samo o upravnoj administrativnoj jedinici, Banovini Hrvatskoj predat i Dubrovnik, koji je tada prvi put u istoriji postao deo neke hrvatske države.

Zanimljivo je da je posla rata Ante Pavelić, na pregovorima sa bivšim jugoslovenskim premijerom Milanom Stojadinovićem, pristao da Dubrovnik i oblasti istočno od Neretve i reke Bosne pripadnu pretpostavljenoj budućoj srpskoj državi."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...