INTERVJU DR JOVAN PUZOVIĆ: Nuklearke nam trebaju, ali ne sada

Prva asocijacija kada je sa Rusijom potpisan međudržavni ugovor o osnivanju Centra za nuklearnu nauku, tehnologije i inovacije za mnoge je bila - nuklearni otpad u Srbiji, srpski dvojnik Homera Simpsona koji radi u nuklearki nadomak Beograda, Černobilj, Fukušima... Ukratko, apokalipsa u najavi. Dodatne sumnje izazvala je i preporuka iz kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj Nenada Popovića, koji je sporazum i potpisao, da se o ovoj temi za sada ne piše.

"Ekspres" je ipak našao adekvatnog sagovornika za ovu temu, dr Jovana Puzovića, profesora na Katedri za fiziku jezgra i čestica Fizičkog fakulteta u Beogradu. Profesor Puzović veruje da bi jedan takav centar bio koristan za Srbiju, što se nauke tiče, ali i što se tiče osposobljenosti Srbije kao zemlje da bude u toku sa nuklearnim tehnologijama.

"To nema veze sa tim da li ćemo mi praviti nuklearnu elektranu ili nećemo. Ovo je istraživački centar. Poslednjih trideset, pa možda i četrdeset godina nuklearna fizika u Srbiji faktički umire. Ljudi koji su nekada imali ta znanja, koji su nekada radili u Vinči, sada su ili u debeloj penziji ili nisu više među živima. U međuvremenu, broj nuklearnih fizičara, kao i uopšte znanja iz nuklearne fizike, pali su na veoma niske grane. Po mojoj proceni, danas u Srbiji ako ima desetak nuklearnih fizičara od formata, od ukupno trideset-četrdeset. Nama su ta znanja potrebna zbog zaštite od zračenja. Mi u Vinči imamo odsek za zaštitu od zračenja, imamo nuklearne elektrane u okolini, i u slučaju bilo kog akcidenta mi moramo da budemo spremni da reagujemo, da se nosimo sa tim. Ovaj centar bi bio istraživačkog tipa sa jedne strane, a sa druge je predviđeno da služi i kao izvor radioaktivnih izotopa za upotrebu u industriji i medicini. A to trenutno uvozimo", kaže dr Puzović za "Ekspres".

To znači da bi u tom centru postojao reaktor?

"Tu bi postojao istraživački reaktor, reaktor snage, koji ne služi za pravljenje struje. On bi trebalo da bude snage oko dvadeset megavata, što je relativno mala snaga. Čak nije ni potrebno neko hlađenje, ne mora da se uzima voda iz Dunava da bi se hladio. To može da se reši u okviru samog reaktora. Taj reaktor trebalo bi da služi za osposobljavanje naših kadrova da ostanemo kao zemlja verzirani u nuklearne tehnologije, koje će, po mojoj proceni, za trideset godina predstavljati i glavni izvor električne energije u svetu. Potrošnja električne energije raste veoma brzo. Pogotovo će da raste kad se pređe na električne automobile. Sve je to lepo, ekološki, uključiš automobil u šteker, ali tu energiju treba negde proizvesti u nekim termoelektranama, hidroelektranama, koristeći energiju sunca, vetra... Ali svakako treba proizvesti tu struju. Procena je da će već 2025. godine u Evropi biti manjak električne energije. Kad nama nedostaje struje, mi to nadoknađujemo iz okolnih zemalja, kad njima nedostaje struje, onda mi njima izvozimo tu struju. Ako nastane opšta nestašica, međutim, biće problema."

Povezane vesti - URA(V)NILOVKA: Kome smeta istina o osiromašenom uranijumu?

Da li danas imamo kadrove koji mogu da zadovolje potrebe kada je u pitanju bezbednost u slučaju nezgode u nekoj od elektrana iz okruženja, u Bugarskoj, Sloveniji, Mađarskoj?

"Rekao bih da imamo. U Vinči i dalje imamo centar za zaštitu od radioaktivnog zračenja. Što se tiče monitoringa, imamo ljude koji mogu da premere ako dođe do povišenja radioaktivnosti, ali sve je to nedovoljno. Moramo da izgradimo infrastrukturu, a to je posao od desetak godina u koji država treba da uloži novac. Nije dovoljno kupiti istraživački reaktor i da ga helikopterom spustite u Vinču. Ko će tamo da radi? To je pitanje kadrova na čijem obrazovanju treba raditi. Ali da biste vi obrazovali kadrove, potrebno je vreme i da među mladim studentima postoji interesovanje za to. Danas neko ko se interesuje za nuklearnu fiziku ovde nema perspektivu. Ili će ostati na fakultetu ili će otići napolje, jer nema gde da se zaposli. Lako je Hrvatskoj i Sloveniji, oni imaju Krško, tako da mogu da obrazuju kadrove koji će jednog dana da odu da rade tamo. Ovde kod nas ostaje samo da se bavite naukom, a dobar deo ljudi koji su se bavili nuklearnom fizikom otišao je u druge oblasti fizike. Otišli su pre svega u fiziku visokih energiju, radi se u Cernu u Americi, Nemačkoj..."

Poenta je da ne ostaju ovde.

"Da. Ovde i nema uslova za to. Morate da date motiv mladim ljudima da se opredele za tu oblast, da biste onda za pet-šest godina stvorili bazu ljudi koji će moći jednog dana da se bave time. Bez obzira na zabranu izgradnje nuklearnih elektrana u Srbiji, duboko sam ubeđen da će Srbija za dvadeset godina morati da pravi nuklearnu elektranu. To je trenutno najčistiji i najjeftiniji izvor energije."

Jedna od prvih reakcija ljudi kad se pominje izgradnja bilo kakvih nuklearnih objekata je: U redu, ali šta ćemo sa nuklearnim otpadom? Imamo li kapacitet da skladištimo taj otpad?

"Nuklearnog otpada koji bi dolazio iz ovog istraživačkog reaktora ne bi bilo mnogo."

Ali bi ga bilo.

"Verovatno bismo jedan deo toga, a možda i sve vraćali u Rusiju. A ako se jednog dana bude pravila nuklearna elektrana, to je pitanje koje sve zemlje imaju. Treba naći mesto gde će se deponovati nuklearni otpad. Taj otpad, koji ostane od nuklearnih elektrana se dobrim delom vraća u zemlju odakle je gorivo. Gorivo moramo da uvozimo. Ako dođemo do toga. Za istraživački reaktor to nije problem, jer nisu to velike količine. Ako se bude pravila nuklearna elektrana, gorivo će se uvoziti. Reč je o obogaćenom uranijumu, a tehnologiju za njegovu proizvodnju poseduje možda deset zemalja u svetu. Zavisno od toga čija je tehnologija za izgradnju elektrane, odatle se i gorivo uvozi. U Krškom je američka tehnologija, to je Vesthausov reaktor i oni gorivo uvoze iz Amerike."

Dakle, ako bi ovde bila ruska tehnologija, odatle bi stizalo i gorivo, a potom bi se i otpad vraćao njima. Pre deset, petnaest godina nekakav nuklearni otpad je vraćen u Rusiju...

"I ne samo nuklearni otpad. Bilo je tu i nuklearnog goriva. Početkom dvehiljaditih godina kada je rat završen, bio je striktan uslov Amerike da se to gorivo koje je obogaćeno vrati u zemlju porekla, odnosno u Rusiju. To je bio uranijum obogaćen 80 odsto, što je veoma retko. Nisu Amerikanci mislili da mi možemo da pravimo bombu, niti da imamo uslove za to, ali su se plašili da će to neko da ukrade i da će to da završi u nekim terorističkim rukama."

To dalje postavlja pitanje bezbednosti i koliko je Srbija osposobljena da čuva tako nešto.

"Recimo. Samo jedno jutro uđete u Vinču, kad ono - nema goriva. Šta je bilo, nemamo pojma. U hangarima Nuklearnih objekata Srbije u Vinči, inače, još ima radioaktivnog otpada koji potiče iz šezdesetih godina za koji se i ne zna šta je."

Čemu danas služi Vinča? Često se spominju kadrovski problemi. Da li ovaj "ruski centar", ukoliko dođe do njegove izgradnje, praktično sklanja Vinču u stranu?

"Mislim da to još nije jasno. Postoje neke premise kako bi sve to trebalo da izgleda, ali to se još razmatra. Na geografskoj lokaciji Vinče imate Nuklearne objekte Srbije koji služe za skladištenje nuklearnih otpadaka. Imate Istraživački centar Vinča, mada tamo nuklearne fizike ima veoma malo. Oni se bave svim i svačim. To su dva posebna privredna subjekta. Koliko sam upućen, ako se bude pravio taj reaktor kod nas, a potpisan je međudržavni ugovor, onda bi to trebalo geografski da bude smešteno u okviru Vinče, ali bi to bio poseban privredni subjekt."

Povezane vesti - GODINE KOJE JE POJEO URANIJUM

I dalje nije rešeno da li će to značiti ukidanje Vinče?

"Neće značiti ukidanje Vinče. Napraviće se još jedno preduzeće, istraživački centar, kako se već bude zvao."

Da li je bilo moguće iskoristiti Vinču za taj centar?

"Bilo je razgovora i o tome i verovatno će neki od objekata koji već postoje u Vinči, a mogu da se iskoriste, biti priključni novom preduzeću. Nije u pitanju samo reaktor, oko njega morate da imate laboratorije, vatrogasnu službu... Da li je vatrogasna služba u Vinči dovoljno dobra za to ili će morati da se unapredi. O tome treba diskutovati. A na prvom mestu je naučni kadar. Ako želite da naši ljudi rade tamo, onda morate da ih obrazujete, što znači krenuti odmah, uložiti u obrazovanje, renovirati fakultete. Ja imam opremu koja je veoma stara."

Koliko?

"Najnovije što imam je od pre pet-šest godina, ali dobar deo stvari je od pre četrdeset godina."

Koliko je to relevantno u današnjim uslovima?

"Rade se vežbe na toj opremi i ta oprema je za studentske vežbe relativno dobra. Ali bilo bi naravno bolje da rade sa savremenijom aparaturom."

Kad se student koji radi na toj opremi susretne sa nečim modernijim...

"On će to uspeti da savlada, ali ne bi bilo loše da odmah radi na modernoj opremi. Sa druge strane, time ćete i zainteresovati studenta da se opredeli za tu oblast što je veoma bitno. Ako reaktor bude napravljen za tri-četiri godine, onda će u prvo vreme morati da rade ruski kadrovi koji će obučavati naše kadrove koje smo mi obučili do određene mere. U međuvremenu moraćemo te naše kadrove da šaljemo u Rusiju na po godinu-dve. Ali opet kažem, potrebno je naći mlade ljude koji će da budu zainteresovani za to, što znači da im se omogući neka budućnost, perspektiva."

Neki govore kako bi taj istraživački nuklearni centar mogao da bude prečica za hvatanje koraka sa svetom. Može li se prečicom uhvatiti korak sa svetom?

"Ne može prečicom, ali u svakom slučaju treba krenuti od nečeg. Moja procena je da će to da traje. Izgradnja samog istraživačkog reaktora bi trebalo da traje tri-četiri godine. Ako sad krenemo sa tim, što znači ulaganje država u obrazovanje kadrova, ulaganje u postojeću obrazovnu mrežu, fakultete u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, trebalo bi nam tri-četiri godine da napravimo neke ljude koji bi onda išli na specijalizaciju u Rusiju. Prvih par godina bi u tom reaktoru uglavnom radio ruski kadar, jer mi jednostavno nemamo ta znanja. Ne možete da napravite nuklearnog fizičara za godinu dana. On mora da prođe studije, praksu. Kao ni dobrog vozača. Može on da dobije dozvolu, ali treba još godinu dana da vozi da bi stekao malo iskustva u rukama."

Utisak je da je podrška javnosti za takve planove na niskom nivou. Svi se uvek plaše akcidenata.

"Tačno je to."

Može li se u takav projekat krenuti bez podrške javnosti?

"To nije pitanje za mene. Treba raditi na, da tako kažem, propagandi. Srbija bi morala da se vrati tamo gde je bila šezdesetih godina, da ima sloj ljudi koji je upućen u tu problematiku. Nuklearnu energiju u krajnjoj liniji danas u svetu svi manje-više koriste. Naravno, pitanje je i novca, jer bi to dosta skupo koštalo."

Kažete da mnogi koriste nuklearnu energiju, ali ima i onih koji se povlače iz te priče. Neke zemlje su zabranile izgradnju novih nuklearnih elektrana poput Španije, Švajcarske. Nemačka, koliko vidim, ima plan da do 2022. godine zatvori svoje nuklearne elektrane.

"Mislim da je to samo priča. Ne možete da se odreknete..."

Da li bi reaktor na njenoj teritoriju Srbiju učinio metom...

"Pa, ne verujem zašto bi to bilo, svi će da izbegavaju da gađaju reaktor. Mi imamo reaktor na pedeset kilometara od granice, u Bugarskoj. "

Koliko je to bezbedno? Čija je to tehnologija?

"Ruska."

Kao u Černobilju?

"Ne, nešto je novija."

Bilo je priče pre desetak godina o srpsko-bugarskom projektu, da li je to bilo proširenje ili izgradnja nove nuklearne elektrane.

"Bilo je priče o tome, ali je sve to ostalo na pričama. Ako pravimo nuklearnu elektranu, mislim da Srbija treba da je pravi sama. Naravno, to će da košta kao Svetog Petra kajgana. Elektrana od hiljadu megavata će koštati minimum pet-šest milijardi. Ali plašim se da kad bude nestalo struje, da ćemo dobijati investicije sa Zapada da pravimo termoelektrane, da bismo izvozili struju. Šta fali Nemcima, nama plate nešto da izgradimo termoelektranu, zagađanje ostaje u Srbiji, a struja ide tamo ko je finansirao izgradnju."