Vesti
03.08.2020. 13:45
Đoko Kesić
INTERVJU LORDAN ZAFRANOVIĆ: "Deca Kozare" žestok krik protiv zla
Posle trećeg ili četvrtog pokušaja pobedili su „Deca Kozare“ i Lordan Zafranović. Posle 75 godina, posle toliko filmova o partizanskim pobedama, Srbija, a i ceo region dobiće filmsko svedočenje o neverovatnom zločinu nad decom sa Kozare, koja su stradala u dečjim ustaškim logorima u NDH, jedinstvenim u svetu.
Sa Lordanom Zafranovićem pričamo o toj konačnoj odluci Filmskog centra Srbije, koji je za ovaj projekat odobrio sredstva od 30 miliona dinara, odnosno oko 260.000 evra.
„Iz trećeg ili četvrtog pokušaja, i nekako smo uspeli. Dobili smo sredstva koja su, kako bih rekao, nesrazmerno mala za ovaj projekat. Film ’Deca Kozare’ je ozbiljan projekat, koštaće oko tri miliona evra. To je ipak film koji će imati istorijsku dimenziju. Pokušaćemo da rekonstruišemo logor Jasenovac, tamo negde u blizini Gradine gde je i bio. Napravićemo čvrstu građevinu sa idejom da tamo ostane kao nekakav edukativni centar koji bi posle ostao kao posed za posetu studentima, posetiocima…“
Povezane vesti - KONAČNO: “Deca Kozare” podržana na konkursu Filmskog centra Srbije
Ko Vam je javio tu vest?
„Prvo je neko objavio u „Večernjim novostima“, nekoliko dana pre nego što je to objavljeno zvanično. To su mi javili neki moji prijatelji. A tek pet-šest dana posle toga, službeno je potvrđeno da je taj upravni odbor odobrio i Filmski centar doneo konačnu odluku.“
Naša saznanja su da je za to najzaslužnija Jelena Trivan, koja je predsednica Upravnog odbora u Filmskom centru. Moglo se dogoditi da Vas opet odbiju. Otkuda otpor u Srbiji da se snimi takav film?
„Uopšte mi nije jasno o čemu se tu radi i šta se tu dešava. Međutim, našao sam u nekoj istoriji o logoru Jasenovac da nije bilo prihvaćeno to kao tema. To sam osetio direktno sa mojim filmom koji se zvao ’Krv i pepeo Jasenovca’. Kada smo ga napravili, taj Upravni odbor Jasenovca nije bio u suštini zadovoljan zato što nisam stavio broj žrtava na kraju, zato što moja ekipa istraživača i ja nismo došli do tog broja koji su oni zahtevali. I onda je taj film zapravo srušio neku vrstu bunkera, mada je bio za edukaciju za početak kada se uđe u to područje. Ja sam došao do toga kao jedan osnovni dokument, međutim, on je kasnije, naravno izašao iz tog okvira jasenovačkog Upravnog odbora. Dobio je Gran pri na festivalu u Beogradu i čitav niz nagrada u svetu, bio je kandidat za Oskara. Međutim, odjednom su iz Jugoslavije, iz Ministarstva spoljnih poslova, na čelu sa Josipom Vrhovcem, tražili da se film pod hitno vrati. Film je vraćen, ostaje misterija zbog čega i ko je naredio da se film vrati, a koji je bio toliko blizu velikog priznanja.
Hoću da kažem da je to što se dešava sa ’Decom Kozare’ nastavak politike koja je negde paralelno sa željama umetnika da to zlo prikaže. Jednostavno je negde bio neki prećutni dogovor i za vreme Titove Jugoslavije i sada u ovim novim zemljama, Srbiji i Hrvatskoj. Nije mi jasno zbog čega je to tabu tema i zbog čega se konačno ne prikaže svetu šta se to zapravo desilo, da se prikaže to zlo koje treba da vidi ceo, ne samo filmski svet. Nadam se da ćemo mi to sada konačno uraditi.“
Neki pozvani umetnici u tome što pričate vide dva razloga: prvi je što sve čega ste se Vi dotakli u filmu je bio fascinantni uspeh. Drugi je istorijski. Broz nikada nije posetio Jasenovac?
„Da, to je jako čudno. Eto, u kasnim godinama se tek barata činjenicama da je Narodnooslobodilačka vojska, tada dosta jaka, pokušala da oslobodi Jasenovac, i tu su stali. Oslobodili su Jasenovac tek 1945. Ostala je misterija zbog čega su zazirali od toga. Međutim, napravljeno je spomen-područje Jasenovac, ima onaj spomenik Bogdanu Bogdanoviću. Sada taj muzej nije adekvatan i čovek se u njemu uopšte ne snalazi. Ona stara postava je bila mnogo udarnija, puno bolja, emotivnija, sa više energije. Ovo je strašno hladno i ne ostavlja neki veliki dojam da se tu desilo nešto veoma strašno.“
Povezane vesti - INTERVJU LORDAN ZAFRANOVIĆ: Snimiću “Jasenovac” i “Djecu Kozare” makar to finansirali i Nijemci
Vi ste jednom prilikom rekli da je to što hoćete da uradite jedan krik nad neverovatnim zločinom koji ne sme da se zaboravi, da je to krik koji mora da čuje ceo svet?
„Na takav način ja stalno radim. I mislim da će ’Deca Kozare’ da budu finansirana tako da će omogućiti da napravimo film prema scenariju i da ga obradimo u formi koja odgovara za celi svet, da bude prepoznatljiv i da bude gledan, da bude događaj. Moramo ga napraviti strašno žestoko i beskompromisno i otvoriti ponovo to pitanje ratnih stradanja dece, a posebno dece sa područja Kozare. Posebno o tome što je tada bila NDH. Dakle, podvlačim: napraviću udarno žestok i beskompromisan film, tako da jednostavno uđe u telo svakog gledaoca koji bude to gledao i da mu se utisne, eto to je taj krik, ali tada je uvek pitanje u koju ćemo atmosferu ući i kakva će biti politička situacija i na koji način će se taj film shvatati. Da li će se on shvatati kao jedan emocionalni krik protiv tog zla ili će to opet biti u cilju propagande i sa jedne i sa druge strane. Ali nadam se da je sad vreme drugo, da će se ipak sagledati na normalan način, da ne bude tu neke ideologije i opet nekih optuživanja.“
Arsen Diklić je isuviše ozbiljan pisac da bi manipulisao bilo čime?
„To je igrani film koji ima svoju priču. To je priča o jednoj porodici koja je rastavljena, majka i troje dece, i to postaje užas i pakao. To je jedna obiteljska, strahovita drama.“
Vi taj film nosite u glavi već tridesetak godina. Dugo on zri u Vama. Pozvani tvrde da je scenario fascinantan. Kažete da ga treba malo modernizovati. Šta to znači?
„Nije to u pitanju. Radio sam sa masom pisaca, tako sam radio i sa Diklićem na ovom scenariju. Vrlo je važno da se piše za film, da se ne pišu neke uopštene stvari. Važno je da ih uputim na to kakvu ja imam viziju i koja je forma tog filma. Na koji način će se on realizovati, na koji način će on biti dramatičan. Danas naravno imamo iskustva još jednog rata na području Balkana i to krvavog rata, dramatičnog, sa strahovito mnogo tragedija, tako da će taj scenario doživeti određene preinake. Ali samo sa moje strane, samo sa strane autora koji hoće da modernizira formu, da se gledaocima danas i onim budućim, koji su dosta važni, u jednoj prilagođenoj formi ispriča priča na jedan glatki i jednostavni način. A sa druge strane da forma ima jednu svoju težinu, simetriju, svoju harmoniju i da gledalac za ta dva sata koja provede u kinu kaže: Dobili smo više nego što smo platili kartu, dobili smo jedan pregled užasa, stradanja, jednog besmislenog rata na ovim područjima, besmislenih ideologija. I sve je to upućeno jednom jedinom, a to je da u svim tim sukobima stradaju nevina deca koja su svet čovečanstva i do koje mere su ratovi i ideologije besmislene i surove. Tako da bi taj film u toj zadnjoj svojoj obradi mogao da ima formu jednog otvaranja prema svetu i prema gledaocima izvan ove naše teritorije.“
Povezane vesti - KO LOBIRA PROTIV “DECE KOZARE”
Mnogi filmski autori iz bivše YU, pa i holivudska produkcija bavili su se ratom. Ali se niko nije bavio ratom na Vaš način. S jedne strane, to je znala da bude jedna sjajna burleska, koja prerasta u krvavi pir zločina, prosto čovek da povrati. Zbog čega se Vi razlikujete od njih?
„Od tih prvih filmova davnih godina, kada sam bio amater, a posebno u školi u Pragu, pa dalje i na akademiji, i u igranim filmovima, gotovo u svim filmovima, i u kratkim, imam jednu formu kontrasta. To znači da u početku uspostavljam svet lepote kakav bi trebao biti u naturi, kako smo se rodili u onoj čistoći sveta kako je okružen. Uvek je kod mene more, kamen, netaknuta priroda. I onda unutar toga počinje da se budi zlo, ulazi malo-pomalo i nagriza tu lepotu do razmera masovnih zločina i tih pojedinačnih surovih zločina koji su unutar te beskrajno lepe prirode, beskrajno lepog i to je osnova svakog mog filma. To je kontrast između lepote i ljudskog zločinačkog genetskog koda koji je jednostavno rušilački kako stvar krene. Tako da je svakom mom filmu tema jedna te ista. Uvek je u početku mog filma, ako se sećate ’Okupacije’, lepi gradovi, lepi ljudi, to je krasna muzika, to je sve široko dok ne dođe do situacije da se može krenuti u zlo prema susedu, prema čoveku druge nacije, druge vere. Kada se omogući ideologijom da se ubija, oni ubijaju sve pred sobom. To nije samo slučaj na Balkanu. To je istorija zla čitavog sveta. To je ta moja forma koju ja želim da nastavim i da realizujem i u filmu ’Deca Kozare’.“
Vi ćete se baviti sintagmom koja je večna koliko i ljudsko sećanje, da „gde god se desilo zlo, tu je bio čovek“. I sada ćete to da radite?
„Kada pogledate logore smrti, Aušvic, kada pogledate Jasenovac, kada pogledate sva ta stratišta, samo ako se podsetimo na Drugi svetski rat i načine i na kako su ljudi ubijani masovno, plinske komore, cijankalij... onda shvatite da je ponižavajuće biti čovek. Ponižavajuće, to je jedna sramota neviđena. Nije više u pitanju civilizacija. To je zaista strašno, strašnije ne može biti. To je neshvatljivo do koje mere se ljudski rod spustio na najniže moguće grane. Životinjske. I to one zveri mržnje, to je ponižavajuće za ljudski rod. Ja sam se vrlo često, kada sam gledao te dokumente, stideo toga što sam čovek.“
Kažete da bi film trebalo da košta oko tri miliona evra. Mislio sam da bi morao da košta više s obzirom na vrlo kompleksnu priču od Kozare do Jasenovca, Zagreba...?
„Svi moji filmovi, s obzirom na to da ja imam golemo iskustvo oko snimanja filmova, jeftini su. I ’Okupacija u 26 slika’ je bio dosta jeftin film za ono vreme. Ono što bi nekom trebalo šest, meni će trebati tri. Ali u svakom slučaju toliko će trebati na rekonstrukciju povijesti, odnosa istorija.“
Vi kao Ejzenštejn, svaku scenu crtate?
„Svaka se scena crta. Imamo dve skice, jedna je opća, a druga je gde su pokreti kamere i pokreti glumaca, tako da se unapred zna na koji način se kreću glumci i na koji način ih prati kamera. I šta se snima a šta ne.“
Kažete da će se „Deca Kozare“ snimati u autentičnom ambijentu kod stare Gradine?
„Voleo bih da deca budu izabrana iz tog kraja, sa Kozare. Zbog jezika, zbog oblika glava, zbog karaktera... A drugo, voleo bih da kompletan film snimim na toj teritoriji, tamo gde se to i dešavalo.“
I na Kozari i u Jasenovcu?
„U Jasenovcu i jedan deo u Zagrebu, naravno. Neka od te dece su bila odvođena u Zagreb, to znate, Dijana Budisavljević i Crveni krst su ih prebacivali tamo u razne familije, a s druge strane su poslali neke od njih tamo, pokršteni naravno u Pavelićevu tjelesnu gardu...“
Povezane vesti - VREME JE ZA “DECU KOZARE”
Činjenica je da je Ozna 1945. oduzela kartoteku koju je Dijana Budisavljević precizno vodila o svakom detetu, a dokumenta su nestala?
„To je misterija, to se videlo u tom dokumentarnom filmu. To nisam ni znao. Nisam znao dok smo to pisali, ali znala je jedna od junakinja u filmu, Dijana Budisavljević, tako da ga i mi imamo u filmu u nekoliko scena. Ona je takođe i u ’Deci Kozare’, ona je ta koja je bila u tom strašnom vremenu jedna od najhumanijih ljudi.“
To je velika priča. Herojska priča. Vi ste gledali film „Dnevnik Dijane Budisavljević“ koji je radila Dana Budisavljević?
„Gledao sam, nemam običaj da govorim o kvalitetu radova svojih kolega, i smatram da je svaki film koji se napravi na ovu temu dobro došao i da je korak napravljen prema istini. Mada, naravno, počeo sam da pričam nešto drugo. Ja sam veoma temperamentan autor, a ovaj film je rađen dosta hladno. Ja sam nešto drugo, niti ona može biti kao ja, niti ja mogu biti kao ona. Napravljen je jedan korak prema istraživanju istine o deci Kozare.“
Napomenuli ste da bi i Hrvatska ili država Hrvatska ili ljudi iz Hrvatske mogli učestvovati u finansiranju filma. Kažete da će da igraju glumci iz svih krajeva bivše Jugoslavije?
„Kada smo se spremali za taj filmski centar, onda smo morali da imamo i finansijski plan. Sa druge strane, morate imati neku dokumentaciju o tome kako biste zatvorili finansijsku konstrukciju. Svaki film to mora imati, pa i ovaj. Tako da smo našli producenta u Češkoj, verovatno će ući i češka televizija, jedna francuska firma. I ja sam ponudio ovde u Zagrebu jednom velikom producentu, radi se o ’Interfilmu’, tri projekta da bira, jedan ljubavni, koji se zove ’Sestre’, komediju koju želim snimiti – ’Karuzo’ u Splitu i ’Decu Kozare’. On je rekao da ga isključivo zanimaju ’Deca Kozare’. Ako je to zaista istina, sada ćemo to pokrenuti i bilo bi dobro da taj procenat iz Hrvatske bude unutar, vrlo je važno da u tome učestvuje Hrvatska. To je u krajnjoj liniji najviše namenjeno hrvatskoj publici.“
I hrvatskoj, a i svetskoj publici?
„Najviše je upućeno hrvatskoj publici, s obzirom na ovu reviziji historije koja se pokušava skoro 30 godina.“
Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .
Komentari
