INTERVJU SLAVENKO TERZIĆ: Putin i istorijska Rusija za Zapad su velika enigma

Istoričar, diplomata i dopisni član SANU dr Slavenko Terzić u svom opsežnom naučnom delu bavi se problematikom opšte i nacionalne istorije novog veka - pretežno 19. i prve decenije 20. veka. "Smatram sebe đakom ugledne beogradske istorijske škole druge polovine 20. veka koja je uživala veliki autoritet i u Jugoslaviji i u svetu. Mnogo sam naučio od mentora profesora Radovana Samardžića, koji je bio ličnost velike erudicije i sjajan pisac. Tu su naravno i drugi profesori te generacije koji su predavali novovekovnu istoriju kao što su Vasilije Krestić, Jovan Milićević, Mihailo Vojvodić, Dragoljub Živojinović, Andrej Mitrović, Branko Petranović i drugi. Iako mi nije bio profesor, mnogo sam naučio od profesora Milorada Ekmečića nakon njegovog proterivanja iz Sarajeva i dolaska u Beograd. Glavna oblast mog naučnog interesovanja je istorija Balkana u 19. i početkom 20. veka, procesi formiranja nacionalnih država i njihovih ideologija, strani uticaji na te procese i politika velikih sila u njihovom oblikovanju, pored Osmanskog carstva, Austrougarske, Nemačke i Rusije pre svega. Balkanski lavirint je intrigantan za svakog istraživača, ali mene u prvom redu interesuje problem srpskog nacionalnog pokreta u balkanskom i evropskom kontekstu. Srbi su započeli nacionalni preporod balkanskih naroda, a danas se nalaze u stanju podeljenosti sličnom onom od pre vek i po."

Srpsko-ruski odnosi od postnemanjićkog perioda do danas imaju konstantu, koja je povremeno dobijala neprijatna zamrzavanja. Mislim na vreme raspada SFRJ i NATO agresije na Srbiju. A njihovo prisustvo na Balkanu je takođe konstanta?

"Ne treba zaboraviti da je carska Rusija bila jedina velika sila koja je manje ili više dosledno podržavala srpski oslobodilački pokret prethodnih vekova. U 16. i 17. veku stiže pomoć pre svega Srpskoj crkvi u knjigama, ikonama, sasudama, odeždama, novcu. Od 18. veka uspostavlja se bliža politička saradnja, a početkom 19. veka i direktna vojna saradnja. Mnogi ugledni Srbi sa druge strane doprineli su moći ruske imperije kao što je grof Sava Vladislavić, porodica Miloradović, veliki broj srpskih admirala i generala u ruskoj službi, kao i naučnika - Atanasije Stojković, Teodor Janković de Mirijevo, Gligorije Trlajić i drugi. Velike sile uvek daju prioritet svojim širim geopolitičkim interesima. Rusija je podržavala borbu za objedinjenje srpskog naroda, ali je, na primer, Sanstefanskim ugovorom 1878. godine išla na stvaranje velike Bugarske, delimično i na štetu srpskih interesa. Razlozi su bili geopolitički - blizina bugarske teritorije Crnom moru, Bosforu i Dardanelima i Mediteranu. S druge strane, mnoge ruske diplomate i u tom trenutku pokazuju primer iskrene i bratske podrške kakav je na primer bio ruski konzul u Prizrenu Ivan Jastrebov, ali i drugi. Što se tiče raspada SFRJ i NATO agresije na Srbiju, ne treba izgubiti iz vida da su ovi događaji verovatno ne slučajno došli u trenutku kada je sama Rusija bila u svojevrsnoj agoniji i da nije vodila računa ni o svojim nacionalnim interesima."

Utisak je da su ti odnosi bitno ojačani dolaskom Vladimira Putina na čelo Rusije?

"Svakako. U početku se nije očekivalo da Vladimir Putin ima čvrstu političku volju i jasnu državotvornu viziju, medutim, on je postepeno i vrlo vešto uspevao da se oslobodi teškog nasleđa 90-ih godina i da izgradi Rusiju kao modernu i uspešnu državu. Bio je to težak put. Naši odnosi u tom periodu, od 2000. godine nisu uvek išli uzlaznom linijom. Deo našeg političkog vođstva je ignorisao Rusiju kao zemlju sa kojom treba jačati odnose usmeravajući pogled samo prema Briselu i Vašingtonu. S druge strane, i u Moskvi nisu dovoljno jasno razumeli posledice separističkog delovanja Crne Gore i njenog konačnog odvajanja, koje nije bilo ni u interesu same Rusije. Poslednjih godina naši odnosi su u usponu, na prvom mestu politički, ali i ekonomski i drugi. Ruski državni vrh i ruska diplomatija pružaju doslednu podršku Srbiji u svim međunarodnim organizacijama i forumima u vezi sa očuvanjem teritorijalne celovitosti Srbije."

Bili ste ambasador Srbije u Rusiji, pozvani tvrde da ste taj posao obavljali za primer. Kako vidite te odnose i koliko su oni uramljeni onim narodnim postulatom "Bog visoko, Rusija daleko"?

"U Moskvi sam boravio šest godina i osam meseci, ali sam na nerezidencijalnoj osnovi bio akreditovan i u Kirgiziji, Tadžikistanu, Turkmenistanu i Uzbekistanu. Bio sam primljen vrlo prijateljski u svim krugovima ruskog društva. Medutim, kad govorimo o Rusiji i istorijski i danas, treba imati u vidu da u Rusiji kao i u svakoj drugoj zemlji postoje različite društvene grupacije koje imaju i različite orijentacije. Zvanična ruska politika prema Srbiji i Srbima je vrlo prijateljska. Na istoj liniji su i politički nedovoljno uticajni slovenofilski krugovi u društvu, ali postoje i krugovi koji ne pokazuju osobiti interes za Srbe i okrenuti su svojim političkim ili ekonomskim interesima prema Zapadu. I obični ruski ljudi pokazuju iskreno bratsko saosećanje. Ali osim uskog kruga stručnjaka, šira publika relativno malo zna o Srbima i Srbiji, o našoj istoriji, kulturi, nacionalnim težnjama. Još uvek postoji kult Jugoslavije i Josipa Broza Tita - jedan od trgova nosi Titovo ime. Ipak, Rusija ostaje u svakom pogledu nama bliska država i među velikim silama država koja najdoslednije uvažava i podržava naše interese. Medutim, saradnja može biti jača i sadržajnija i sa jedne i sa druge strane."

Vi ste istoričar pa sve stavljate pod lupu analitke. Shodno tome je i pitanje kako vidite predsednika Putina, u Rusiji ga mnogi zovu "zar Putin", a u izboru američkog "Tajma" više puta je biran za ličnost godine. Zapadni mediji o njemu pišu da je "autokrata i beskrupulozni branilac svoje vlasti".

"U istorijskoj nauci postoji princip da je neophodna vremenska distanca da bi se dala puna ocena o jednoj ličnosti. Medutim, ima dovoljno argumenata za ocenu da predsednik Putin spada u red velikih istorijskih ličnosti, sa jasnom državničkom mišlju i političkim talentom. Možete pretpostaviti koliko je bilo potrebno mudrosti, odlučnosti i veštine da se jedna velika imperija gotovo pred raspadom povrati na normalne i stabilne temelje. Sam Putin često ponavlja da je raspad SSSR-a bio geopolitička katastrofa svetskih razmera. Nije se raspao samo SSSR, raspala se istorijska Rusija. U svojevrsnom političkom vakuumu, u ruskom okruženju, na teritorijama bivših sovjetskih republika uleteli su odmah veliki međunarodni igrači da opkole Rusiju i da bivše sovjetske republike pretvore u ljute neprijatelje Ruske Federacije. Putin je uspeo da u ogromnoj meri savlada takve izazove. On je naročito uspešan na planu spoljne politike, glas Rusije se sve više uvažava i čuje na međunarodnoj sceni. Svakako tu je i dobra ruska diplomatska škola na čelu sa ministrom Lavrovom. Putin i istorijska Rusija su za Zapad velika enigma. Njegovim zalaganjem došlo je do unutrašnje stabilizacije ruskog društva i svojevrsnog pročišćavanja sprege kriminala i vlasti. A što se tiče zapadnih medija, nijedan ruski državnik koji vodi računa o interesima svoje zemlje neće biti omiljen u zapadnim medijima. Rusija je ogromna teritorija, multietnička i multireligiozna, ima i svoje unutrašnje socijalne probleme. Njeni geopolitički protivnici nastoje da podstiču unutrašnje konflikte. Putin je uprkos svemu uspeo da ojača i unutrašnju stabilnost svoje države."

Predsednik Putin je pre desetak dana raspustio vladu i tri dana kasnije izabrao novu. Na Zapadu su ovaj manevar ocenili da Putin priprema teren za doživotni mandat. Kakva je Vaša procena ovih događaja?

"Neki ruski analitičari smatraju da će ustavne reforme od Rusije kao superpredsedničke republike stvoriti parlamentarnu, a neki kažu parlamentarno-predsedničku republiku. U svakom slučaju, najavljeni program ustavnih reformi daje veća ovlašćenja i značaj Državnoj dumi i Savetu federacije, a znatno veća ovlašćenja dobija Državni savet koji postaje važan deo državnog mehanizma i sistema vlasti. Vrlo važan je i program socijalno-ekonomskih reformi - borba protiv siromaštva, briga za porodicu i demografsku obnovu, niz važnih mera u oblasti obrazovne i kulturne politike s ciljem jačanja državotvorne ideje. Mere socijalne politike trebalo bi da preduprede moguće izraze socijalnog nezadovoljstva u širim slojevima društva. Ceo ovaj program reformi vidim kao doprinos unutrašnjoj stabilnosti ruskog društva, što bi po prirodi stvari trebalo da ojača i njen međunarodni položaj."

Rusija je, među velikim silama, uz Kinu donekle, jedina koja doslovce brani srpske spoljnopolitičke i nacionalne interese?

"Na prvom mestu medu našim narodima i državama postoji tradicionalno viševekovno savezništvo koje stoji i u temeljima savremenih odnosa. Ruski državni vrh dobro zna da srpski narod u istoriji nikada nije izneverio to savezništvo i da Srbi nikad nisu ratovali protiv Rusije. Mislim da oni dobro razumeju dalekosežne ciljeve i posledice raspada jugoslovenske države čija je glavna žrtva bio srpski narod. Ali uprkos svim stradanjima i nedaćama kojima je bila izložena Srbija tokom poslednjih 30 godina, Srbija je proglasila vojnu neutralnost ne želeći da pristupa nijednom vojno-političkom bloku. Uprkos velikim pritiscima, Srbija se nije priključila sankcijama protiv Rusije za razliku od nekih nekadašnjih bliskih saveznika Rusije. Rusija pokazuje veliku osetljivost na širenje NATO na istok i veruje da će Srbija ostati dosledna u svojoj politici nepristupanja tom vojnom savezu uprkos činjenici da je skoro opkoljena NATO članicama sa svih strana. Nisam siguran da određeni ruski krugovi pre svega u finansijsko-ekonomskoj sferi dovoljno uviđaju velike izazove sa kojima se Srbija suočava u doslednom sprovođenju takve svoje politike prema Ruskoj Federaciji. Sreo sam, istina pojedinačno, i ličnosti koje ne razumeju uvek specifičnost jugoslovenskog prostora, razlike u orijentacijama bivših jugoslovenskih republika i uopšte uzroke i posledice raspada jugoslovenske države."

"Druga Srbija" je to ocenila kao "srpsku mitomaniju", ali činjenica je da su srpski nacionalni, duhovni i kulturološki interesi napadnuti od svih bivših YU država. U Sloveniji Srbi 30 godina nisu imali lična dokumenta, nemaju pravo na svoj jezik, školu, istoriju, nemaju status nacionalne manjine, u Hrvatskoj položaj Srba ima frustrirajuću dimenziju, u BH Federaciji dominira ideja kako ukinuti Republiku Srpsku, za Kosovo šta reći. A Crna Gora je samo dokaz da Kain još ubija Avelja?

"Vi ste u pravu kada konstatujete tragičnu sudbinu srpskog naroda na bivšim jugoslovenskim prostorima. Deo naše javnosti, zaista manji, ima dvostruke standarde kada ocenjuje držanje Rusije i držanje zapadnih sila prema nama. Istina je da sve velike sile uvek vode računa o svojim geopolitičkim i vojnostrategijskim interesima, ali Rusija i kada je polazila prvenstveno od svojih interesa nikad nije ratovala protiv Srbije i Srba, i kao što sam već rekao, jedina je podržavala srpsku borbu za oslobođenje i ujedinjenje. Jedna grupa naših intelektualaca ne pokazuje ni minimum kritičnosti prema politici zapadnih sila prema Srbiji i Srbima kao što to čini prema Rusiji. Zapadna propaganda svoje imperijalne geopolitičke interese već nekoliko vekova prikriva navodnom borbom protiv "ruske opasnosti", a sada protiv malignog uticaja Rusije. Ne mogu se oteti utisku da postoje uporni pokušaji da se mi "naučimo" da na Rusiju gledamo zapadnim očima. Ja sam pristalica trezvenog i razumnog gledanja na politiku velikih sila prema Balkanu."

Sa druge strane, takođe stoji i činjenica da nijedna vlast u Srbiji od 1995. nije na primeren način branila srpske interese u ex YU državama, iako ih na to obavezuje Ustav Srbije?

"Činjenica je da se Srbija obavezala da brine i pomaže srpski narod u bivšim jugoslovenskim republikama i to je sasvim prirodno jer to čine i sve bivše jugoslovenske republike, ali i sve evropske države. S jedne strane imate ličnosti koje nisu u stanju da razumeju probleme srpskog naroda izvan duhovnih vidika kruga dvojke. S druge strane, Srbija se nalazi pod snažnom propagandnom hipotekom o tzv. velikoj Srbiji, pri čemu se svaki pokušaj povezivanja pokidanih kulturnih, duhovnih i privrednih veza delova srpskog naroda pokušava odmah satanizovati kao težnja za stvaranje velike Srbije. Ta floskula je uhvatila korene i u dobrom delu zapadnog, uvek prilično površnog javnog mnjenja. Ono što je dozvoljeno drugima, Srbima nije dozvoljeno. Više puta sam naglasio da je namera naših starih i novih protivnika da se srpsko političko i kulturno biće svede na nekadašnji beogradski pašaluk. Vrlo je opasna iluzija da se time može postići stabilnost jugoslovenskog i balkanskog regiona."

Koliko su Srpska pravoslavna crkva i vera važni za budućnost opstanka Srba ma gde živeli? Prisutna su moderna mišljenja da su crkva i vera relikti prošlosti?

"Nesporno je da je Srpska pravoslavna crkva imala i ima izuzetno važnu ulogu u našoj istoriji. Kad smo vekovima ostali bez svoje države i živeli u raznim carstvima, Pećka patrijaršija je okupljala i sabirala sve delove srpskog
naroda. Otuda i veliko moralno značenje uloge SPC. Crkva je očuvala ideju o nekadašnjoj državi, velikim svetinjama,
kosovskom zavetu i vidovdanskoj etici, ali pritom ne treba zaboraviti da je deo našeg naroda prihvatio islam ili
rimokatoličanstvo. Najobrazovaniji među njima nisu se nikada odrekli pripadnosti srpskom narodu kao što su skoro
donedavno bili dubrovački Srbi katolici i njihovi sunarodnici u Dalmaciji i Boki, ili s druge strane, muslimanski intelektualci od Osmana Đikića, Omerbega Sulejmanpašića, Avda Karabegovića i mnogih drugih, sve do Meše
Selimovića i nekih, istina ne tako brojnih naših savremenika. U novim geopolitičkim okolnostima rasparčanosti i razdrobljenosti srpskog naroda, SPC opet kao nekada ima vrlo važnu integrativnu duhovnu ulogu. Napadi na nju su politički motivisani."

U Crnoj Gori se „događa Crna Gora“. Šta stoji iza Zakona o slobodi veroispovesti?

"Crna Gora je sama po sebi gotovo neverovatan a u svakom slučaju fenomen za ozbiljno proučavanje. U narodu koji
je do pre 80 godina sebe smatrao „čistim i pravim Srbima koji govore srpskijem jezikom“, kako stoji u Zemljopisu
Kraljevine Crne Gore objavljenom na Cetinju 1911. godine (četvrto izdanje), a u 19. veku „srpskom Spartom“, nastoji
se izgraditi novi identitet negiranjem svega što je taj narod vekovima bio, u šta je verovao i šta je o sebi govorio. Na tome se ubrzano radi naročito poslednjih 20 godina kao sastavni deo dugoročnog zapadnog geopolitičkog projekta
razgradnje srpske etničke i duhovne celine i svojevrsnog opkoljavanja od onoga što ostane od Srbije. Udarac na Srpsku pravoslavnu crkvu je svakako najpogubniji i najdalekosežniji. Medutim, uprkos žestokom pritisku crnogorske
vlasti sa snažnom podrškom moćnih zapadnih centara, pokazalo se da su u srpskom narodu širom Crne Gore progovorili najdublji slojevi njegove istorijske svesti, zaveti predaka i svojevrstan intuitivni instinkt samoodržanja.
U pitanju je velika istorijska prekretnica i ne verujem da će uprkos svemu crnogorski državni vrh tako lako uvažiti
narodnu volju nadajući se u moć nekih svojih moćnih zapadnih mentora."

Srbija je opet na istorijskoj raskrsnici - šta je mudro činiti sa Kosovom i sa srpskim pitanjem u Crnoj Gori?

"Svima je jasno da je problem Kosova i Metohije danas teško pitanje za Srbiju, ali nije Srbija stvorila taj problem već oni koji su razbijali jugoslovensku državu i koji su nasilno odvajanje južne srpske pokrajine smatrali delom „završnog
procesa raspada jugoslovenske države“. Osnova za takvu politiku je bilo potpuno izokretanje istorijske i savremene
stvarnosti tog prostora. Srbi u tom centralnom delu Stare Srbije su skoro 200 godina žrtve u početku stihijskog, a od Berlinskog kongresa organizovanog etničkog čišćenja praćenog najrazličitijim vidovima nasilja. O tome svedoče
brojni strani izvori kao, recimo, britanska diplomatska prepiska s početka 20. veka ili radovi francuskih istraživača
i putopisaca kao što su Viktor Berar, Alber Male, Gaston Garavije i drugi. Albanska manjina u avnojevskoj Srbiji
imala je prava kakva nije imala nijedna manjina u Evropi. Ta prava je zloupotrebila za nastavak masovnog etničkog
čišćenja većinskog naroda u republici, što je svojevrstan paradoks. To viševekovno etničko čišćenje Srba i oružanu
pobunu albanske manjine NATO nagrađuje bombardovanjem Srbije i protivpravnim odvajanjem pokrajine od centralne Srbije. Pristalica sam mirne reintegracije južne srpske pokrajine uz najveći mogući stepen autonomije
koja danas postoji u svetu."

Da li je realno u doglednom vremenu videti Srbiju u EU i u NATO?

"Srbija je uvek bila deo Evrope i evropske civilizacije, ako pod Evropom podrazumevamo tradicije ne samo zapadnohrišćanske nego i istočnohrišćanske kulture. Uvek je bila otvorena, naročito u 19. i početkom 20. veka za zapadnoevropske i srednjoevropske kulturne vrednosti. Iako pravim razliku između Evrope kao kulturnog pojma i Evropske unije kao političko-ekonomske zajednice, verujem da će put Srbije u tu zajednicu biti trnovit, prepun različitih uslovljavanja koja nisu postavljena drugim državama i na kraju prilično neizvestan. Ako je istina ono što govore neki analitičari da postoje prva, druga i treća grupa članova EU, ne isključujem mogućnost da nas kandiduju
za treću. Ne mislim da će Srbija u NATO- u iz mnogih razloga, među kojima su nedavni isuviše sveži i višestruko
tragični. Ako je istina mišljenje nekih zapadnih analitičara da NATO ima zadatak da podupire „širenje zapadnih vrednosti na Istok“, onda je to vrlo opasna militarizacija cele Evrope koja lako može dovesti do velikih sukoba sa nesagledivim posledicama. Nakon užasnih iskustava sa dva svetska rata, obnavlja se retorika veoma slična retorici uoči tih ratova. Jedan poznati međunarodni analitičar mi je jednom prilikom rekao da postoji opasnost da se Evropa
za pola veka nađe na periferiji svetskih događanja. Rusija je važna za bezbednost Evrope."