Ispraćaj

Još od kako je januara 2011. godine obaveza služenja vojnog roka obustavljena, a ne ukinuta, gotovo da nije bilo godine u kojoj nije bilo reči o mogućnosti povratku ovog vida „vraćanja duga državi“. Ista je situacija i ove godine, jer ministar odbrane Nebojša Stefanović kaže da se razmišlja o aktiviranju mogućnosti služenja obaveznog vojnog roka.

Predsednik Srbije je još avgusta 2018. godine rekao da se razmatra uvođenje obaveznog vojnog roka od 2020. ili 2021. godine, ali da se čekaju procene vojske i Ministarstva finansija da li da se ide na tromesečni ili na šestomesečni vojni rok.

Kao i svaka ideja koja se može čuti, i ova ima svoje „pro et contra“. Baš kao što razloge za obavezno služenje vojske pronalaze oni koji bi da se „igraju rata“, isto tako argumentaciju protiv nalaze i oni koji sebe doživljavaju kao pacifiste, ili jednostavno misle da je takav koncept prevaziđen.

Vlade Radulović, predsednik Centra za geostrateška istraživanja i terorizam, prednosti vraćanja obaveznog odlaska u vojsku vidi pre svega u dva segmenta. Prvi je popuna brojnog stanja Vojske Srbije, a drugi je obuka mladih ljudi kako bi znali da reaguju u slučaju bilo kakve oružane ili neoružane pretnje Srbiji.

„Pritom mislim da je možda i značajnije pitanje tih neoružanih pretnji, a tu mislim, pre svega, na razne elementarne nepogode. Videlo se da imamo problema sa time u poplavama 2014. godine, kao što sličan problem imaju u Hrvatskoj sada posle zemljotresa“, kaže Radulović za „Ekspres“.

Povezane vesti - Od „pancira“ do „bajraktara“

Treći benefit, o kojem je, podseća, govorio i predsednik Srbije, jeste ekonomski, koji bi se ogledao u „oživljavanju“ krajeva u kojima bi ponovo bilo vojske.

„Vojska je potrošač. Njima će biti potrebna hrana i razne druge stvari. Drugo, neko treba da obnovi te kasarne. A možemo i da banalizujemo celu stvar. Ako imate, na primer, kasarnu sa svega 500 vojnika, pa neka oni za vikend izađu i pojedu po pljeskavicu i popiju po pivo, za neko malo mesto to ipak nešto znači“, kaže Radulović.

Svaka medalja, naravno, ima dve strane. Pa tako više mladih vojnika regruta znači i potrebu da se oni osposobe za neke osnovne vojničke dužnosti, ali ne mogu svi oni da rukuju složenim borbenim sistemima, koji, pokazali su poslednji konflikti, donose prevagu na bojnom polju.

„Zaista, poslednji konflikti poput onih u Libiji, Siriji i naročito u Nagorno-Karabahu, pokazuju koliko je važna moderno opremljena vojska, koliki je značaj tehnike, bespilotnih letelica i drugih robotizovanih platformi. Sve je manje vojske na prvim linijama, pa se time smanjuju i gubici u ljudstvu kod tehnički opremljenijih vojski. Bespilotne letelice, na primer, nanose udare sa velike visine, a njima se komanduje iz operativnih centara udaljenih po nekoliko desetina kilometara od prve linije fronta“, slaže se i Radulović.

U takvoj situaciji postavlja se pitanje kakva bi bila uloga nedovoljno obučenih, ili u svakom slučaju regruta slabije obučenih od profesionalnih vojnika, osim da „hrabro poginu na bojnom polju“.

Naravno, pri odlučivanju o modelu služenja vojske moraju se realno sagledati i sve pretnje i opasnosti kojima je potencijalno Srbija izložena.

Isto tako, kao što ima potencijalno pozitivnih ekonomskih efekata, ima i onih negativnih.

Povezane vesti - HELIKOPTERI, MIGOVI… Evo kako izgleda vojni prikaz sposobnosti Vojske Srbije

Tokom 2016. i 2017. godine urađena je interna analiza koja je pokazala da bi samo prva godina ponovnog uvođenja vojnog roka koštala oko 70 milijardi dinara, odnosno 0,7 milijardi evra. Poređenja radi, predviđeno je da čitav ovogodišnji budžet Ministarstva odbrane iznosi oko 0,87 milijardi evra.

Dakle, ako bi nekome trebalo još malo da se doda, a u ovom slučaj nije baš ni malo, nekome bi trebalo da se oduzme.

Osim toga, prema Radulovićevim rečima, postoje i neke formalne prepreke, zakonske i ustavne, jer nikoga ne možete na silu naterati da služi vojsku pod oružjem. Drugo, doktrina Vojske Srbije je takva da se ide na profesionalizaciju vojske.

Zato bi, ocenjuje Radulović, pre donošenja odluke o obaveznom služenju vojnog roka, pre svega trebalo učiniti sve da se dođe do projektovanog broja od oko 11.000 profesionalnih vojnika, kako poboljšati njihov status i položaj u društvu.

Obavezni vojni rok nema nijedna zemlja regiona. Profesionalne vojnike prva je dobila Slovenija - 2003. godine, dok su Makedonija i Crna Gora bez ispraćaja u vojsku ostali 2006. Godinu dana kasnije i BiH je ukinula obavezni vojni rok, a Hrvatska je vojni rok dobrovoljnom službom zamenila 1. januara 2008. godine.

Države u kojima, pored profesionalne vojske, postoje i kombinovani modeli su, na primer, Švedska, Austrija, Rusija, Kipar, Danska, Estonija, Finska, Grčka, Turska i Norveška.