Jedanaesti Srbin u Dejtonu

O dejtonskim pregovorima i postizanju mira čije su odredbe i sudbina nedavno ponovo aktuelizovani napisano je više knjiga. Jednu je, pod naslovom „Poslednji let iz Dejtona“, napisao Nebojša Vujović, srpski diplomata, učesnik pregovora. Pre njega na takav potez se odlučio, sada pokojni američki diplomata i takođe jedan od pregovarača u Dejtonu, Ričard Holbruk. Poslednja u nizu je knjiga još jednog američkog političara, grčkog porekla, koji je igrom slučaja bio član srpskog pregovaračkog tima u Dejtonu. Reč je o Krisu Spirouu, nekadašnjem vođi demokrata iz Nju Hempšira, koji je učešćem u srpskoj delegaciji prozvan i „jedanaestim Srbinom“.

Njegova knjiga ima nečeg zajedničkog sa onom Holbrukovom – a to je deo naslova. Delo američkog „buldožer diplomate“ nazvano je „Put u Dejton“. Knjiga čiji je autor Kris Spirou ima i dodatak „Put u Dejton – u potrazi za mirom“.

„Jedina istina u toj knjizi je da sam mu rekao, kada smo se sreli u Atini, da nema pojma o Balkanu“, reći će Spirou za „Ekspres“ o Holbrukovom spisateljskom poduhvatu.

A upravo je promocija knjige Krisa Spiroua, čiji je izdavač za Srbiju kuća „Treći milenijum“, bila povod da se on posle duže vremena ponovo nađe u Beogradu. Na više od 1200 strana, u dva toma, ovaj 78-godišnjak, koji bi mnoge pojavom, ali i nastupom podsetio na glavu porodice Portokalos iz filma „Moja velika grčka pravoslavna svadba“, izneo je i najsitnije detalje događaja od trenutka kada je aprila 1994. godine upoznao Slobodana Miloševića, pa do kraja novembra 1995. i potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu.

Knjigu je pisao na osnovu sopstvenih beleški koje je vodio, ali i na osnovu snimljenih razgovora i sastanaka jer je, kako kaže, bio praktično jedini koji je smeo da snima tokom sastanaka sa Miloševićem. Uz sve to, knjiga je ilustrovana fotografijama koje je slikao sam autor ili neko od njegovih saradnika.

Na intervju za „Ekspres“ pristao je odmah nakon promocije koja je održana u „Aeroklubu“ u Beogradu i nakon što je potpisao desetak primeraka knjige. Mnoge, naravno, intrigira kako je došlo do toga da se nađe u srpskom timu u Dejtonu, odnosno kako se povezao sa Miloševićem.

„Trojica Grka prišla su mi dok sam sedeo u jednom restoranu u Atini i rekli mi da znaju ko sam, da znaju koliku političku moć u SAD imam, jer su čitali grčke novine koje tamo izlaze. Bio sam član Demokratske partije i predsednik elektora Bila Klintona u Nju Hempširu. Pitali su me da li bih bio voljan da dođem u Beograd i da se sretnem sa predsednikom Srbije. Nisam imao pojma koga ću da upoznam. Sledećeg dana sreo sam se sa osobom koja je vodila razgovor te večeri, a narednog dana ručao sam sa Milanom“, priča Spirou za „Ekspres“.

Mislite na Milana Milutinovića koji je tada bio ambasador Jugoslavije u Atini?

„Da, na ambasadora. Već dva dana kasnije bio sam u Temišvaru odakle sam automobilom krenuo ka Beogradu. Kad pročitate knjigu, razumećete kako sam celoj stvari pristupio, da uopšte nisam znao kuda idem. Prvi put sam se našao u zemlji koja je nekada bila iza ’gvozdene zavese’, iza koje vreba Staljinov veliki medved koji je spreman da nas ščepa svakog časa. A ovde na aerodromu video sam očajne, loše obučene vojnike u rasparenim čizmama i nekompletnim uniformama koji mole za cigaretu.“

Šta ste očekivali da ćete videti u Beogradu?

„Nisam imao nikakvu predstavu. Na aerodromu u Temišvaru izgubili su mi prtljag. A trebalo je da putujem u Beograd da upoznam predsednika Srbije. Nisam imao pojma ni ko je on. U devet sati ujutru, nakon što sam osušio veš, koji sam morao da operem jer sam nosio odeću u kojoj sam i putovao, sreo sam se sa njim i razgovarali smo pet i po sati. Sretao sam državnike i pre njega. Bio sam vrlo blizak sa Bilom Klintonom, davno pre nega i sa Džimijem Karterom. Putovao sam u Izrael i sretao se sa tamošnjim predsednicima. Bio sam jedan od petoro mladih ljudi koji su pomagali u postizanju mirovnog ugovora u Kemp Dejvidu između Izraela i Egipta... Milošević je bio osoba koja shvata šta se dešava. On je to shvatao i objasnio je meni šta se dešava.“

Kako Vas je ubedio da mu pomognete?

„Ono što je on rekao bilo je jasna i objektivna analiza onoga što se dešava. On je bio žrtva onoga što se dešavalo. Dešavalo se nešto što je bilo van njegove kontrole, a sva krivica bila je prebačena na njega i Srbiju. Ali to, kako sam ga razumeo, nisu bile činjenice, jer nikako ne možete istovremeno da budete i napadač i žrtva. Pokušavao je da shvati kako da se izvuče iz zbrke koju su drugi napravili, a ne on.“

Da li je pokušao sebi da objasni kako se našao u takvoj poziciji?

„Ne. On je samo poređao činjenice. Najbolji način da shvatite nešto jeste da od druge strane dobijete objektivnu analizu onoga što se dogodilo. I da zaključite da je jedini način da se čitav problem reši da se u ceo proces uključe Sjedinjene Države, na ovaj ili na onaj način. Na kraju tog petoiposatnog razgovora rekao sam mu da, na osnovu onoga što sam čuo, ima dve opcije. Rekao sam da ovo ne može da bude rešeno, osim ako ili ne amerikanizuje rat, ili ako ne amerikanizuje mir. Uradite nešto što bi nateralo SAD da se uključi u ovu zbrku jer Evropljani, koji su je stvorili, ne mogu da budu i deo njenog rešenja. A niko drugi neće se uključivati u rešavanje zbrke koju je drugi napravio, osim ako nema neki svoj interes.“

Ne mislite li da su i Amerikanci imali ulogu u kreiranju čitave zbrke?

„Ne, nikakvu. Prema mom mišljenju, oni su još bili u šoku od pobede Bila Klintona nad Džordžom Bušom. Bušov ambasador u Beogradu Voren Cimerman, kao i čitavo osoblje, imali su svoje interese ovde. Cimermanove veze sa Nemačkom i drugim ljudima bile su lične i nisu imale nikakve veze sa američkim interesima. A interes Sjedinjenih Država nije bio da ima Balkan u haosu u koji bi morale da se uključe bilo vojno, bilo na neki drugi način. Klinton je u suštini nasledio krizu na Balkanu koju su republikanci koristili kako bi njega umešali u sve. Ljudi su, inače, bili protiv toga. Svi mi bili smo protiv toga. Ja sam bio predsednik Klintonovih elektora u Nju Hempširu i kada sam došao kod njega posle prvih unutarstranačkih izbora rekao sam mu da postoji samo jedna opcija kako da se reše problemi. A to je bilo povezivanje njegove administracije sa Slobodanom Miloševićem. Problemi na Balkanu neće biti rešeni, osim ukoliko Klinton i Milošević ne budu sarađivali, milom ili silom. Na Klintonu je bio sav pritisak da ne sarađuje sa Miloševićem od kojeg su pravili lošeg momka, koji će vam, ako ga samo taknete, preneti kugu... Zato je propaganda stvorila atmosferu da je Milošević praktično Karadžićev polubrat. Jedini motiv te propagande bio je da njih povežu. A nije bilo različitijih osoba od njih dvojice. Pa Klinton je bio bliži republikancu Bobu Dolu nego Milošević Karadžiću i njegovim ljudima.“

Ko je kreirao tu propagandu?

„Kao što sam napisao u knjizi, propaganda je bila nemačka, turska, iranska, saudiarabijska... Svi su se oni borili za uticaj nad muslimanima na Balkanu. Imali ste različite političke, religijske, strateške interese... I naravno, krajnji cilj Nemačke bio je da nađe deo Jugoslavije koji će biti okupiran i gde bi prebacili američke baze iz Nemačke kako bi se oni oslobodili. Ali ljudi nisu razumevali šta se dešava. Priče koje su plasirane vremenom su se, do trenutka dok se mi nismo uključili, ’primile’ u javnosti. A da biste to promenili, bile su vam potrebne milijarde dolara koje biste uložili u propagandu, kroz svetsku štampu i za lenje novinare koji su pristajali da pišu bilo kakve priče koje im se poture...“

Mislite da je to bila nemoguća misija?

„Da. Znate, kada u petak napravite alfabet, a u ponedeljak izađe priča o tome kako ste napravili atomsku bombu, da li to ima ikakvog smisla? Objavite da ste napravili alfabet i umesto da pričate o tome, vi pričate o tome kako je neko napravio atomsku bombu, jer to su ’Vašington post’ i ’Njujork tajms’ objavili pozivajući se na ’pouzdane izvore’ iz Stejt departmenta, vojske ili ne znam ni ja odakle... I na kraju, ono što sam rekao na početku da će se dogoditi, to se i dogodilo. Kad pročitate poslednji dan u knjizi, shvatićete da sam bio maltene prorok. Napisao sam da ćemo, ako Klinton i Milošević ne budu tamo na kraju pregovora, otići sa bombom u rukama koja će da eksplodira negde iznad okeana.“

I kasnije je eksplodirala.

„Ne, nije, to je već bila druga stvar. Ja govorim o Dejtonskom mirovnom ugovoru. Druga stvar se dogodila zato što smo rešili problem u Bosni. Sada je trebalo rešiti problem sa Nemačkom koja je bila pod okupacijom od 1945. godine. Ali to je bio nastavak priče. Prvi deo bio je da se uništi Jugoslavija, a u drugom delu trebalo je uništiti Srbiju i ’ujediniti’ Nemačku. Jednostavno. Ali niko nije želeo da povezuje te stvari. Šta je značio Rambuje? Šta se želelo postići sporazumom u Rambujeu?“

Šta su želeli?

„Želeli su da ’oslobode’ Nemačku tako što bi okupacione snage okupirale neko drugo mesto.“

Kada Vas je Milošević pitao da budete član srpske delegacije u Dejtonu, da li ste se premišljali?

„Ne, znao sam šta smo uradili. Amerikanci nisu sumnjali u moj angažman ni u moju jasnu opredeljenost za mir. Nisam imao nikakve skrivene motive. Promovisao sam univerzalnu ideju mira. Ako je iko imao neki problem sa time, trebalo je da se ispovedi svešteniku. Ja nisam imao nikakav problem. Ja sam bio član delegacije koja je trebalo da donese mir. Nisam išao tamo kako bih pregovarao o tome koliko bi topova Karadžić trebalo da ima, koliko je topova Izetbegović dobio od nemačko-turskog lobija... Ja sam bio tamo sa željom da se zaustavi pogibija ljudi zbog nečijih tuđih interesa. Jer što je više ljudi u Bosni ubijano, to je bilo gore po njih, a ne po bilo koga drugog. Ubijanje i uništenje na kraju ne bi doveli ni do čega drugog osim do mira, ali uz žrtve. Ja sam to želeo da uradim bez žrtava.“

Ili barem sa manjim brojem žrtava?

„Naravno.“

Knjigu ste posvetili Slobodanu Miloševiću, Milanu Milutinoviću i Jovici Stanišiću koje nazivate tragačima za mirom i mirotvorcima. To su reči koje se retko kad vezuju za njih jer ih uglavnom povezuju sa zločinima počinjenim na ovim prostorima?

„Nisam ja posvetio knjigu onima koji kreiraju predstavu o njima. Posvetio sam je naporima u kojima smo zajedno učestvovali. Ta posveta nema veze sa time za šta su optuživani i sa time kakva je predstava o njima stvorena. Posvetio sam je naporima koje su učinili i stvarima koje su uradili kako bi se postigao mir. Čak i ako većina ljudi veruje u to što je neko kreirao, to nije moj problem. Ja sam samo pisao šta sam radio.

Ako mogu sebe da stavim u tu poziciju, to je potpuno drugačije od nekih drugih stvari o kojima je pisano. Homer je o Trojanskom ratu pisao na osnovu onoga što je čuo. Tukidid je o Peloponeskim ratovima pisao ono što mu je rečeno. Ja sam pisao o onome što se dešava. Ko je šta uradio, kad je uradio, šta je ko rekao da je uradio... Ne možete pisati istoriju tako što ćete pitati ljude ko je ušao u pećine kako bi izveo taoce. Možete da pitate istoričare, a oni će vam reći kako su čuli da je to bio Stanišić. Pa, ja znam da je to bio on. Bio sam tamo i čuo sam to. I ne samo to. Bio sam tamo sa pomoćnikom američkog državnog sekretara i američkim ambasadorom i drugima... Dakle, razlika je u tome što sam ja pisao o onome što se dogodilo. Nisam pisao istorijsko istraživanje na osnovu svojih utisaka o tome koliko su puta Miloševića nazvali ’balkanskim ubicom’.

Pisao sam o tome koliko je on puta rekao da je mir jedina opcija. Kad pročitate knjigu, videćete da je Milošević to ponovio 150–200 puta u razgovorima sa zvaničnicima, sa mnom, u pismima koja sam pisao, beleškama koje sam vodio... Knjiga nije, kako je to Holbruk uradio, o tome šta su drugi radili da okončaju rat, šta je on radio, a šta misli da su drugi radili. Ono što se dogodilo u noći potpisivanja mira je ono što se zaista dogodilo. Došli su i rekli da je gotovo. Rekao sam Stanišiću da probudi Miloševića, da će sutra optužiti Izetbegovića da je odbio konačni dogovor između Klintona, Miloševića i Tuđmana. Jer su dobili instrukcije da ga odbiju, usred noći, kada su već svi otišli na spavanje.

A sledećeg dana je trebalo da bude potpisivanje. I ujutru su objavili upravo ono što sam rekao da hoće. Ali ja sam otišao kod Stanišića i rekao mu da probudimo predsednika. A nije mnogo ljudi imalo hrabrosti da budi Miloševića u dva ujutru. I rekao sam Miloševiću da kaže Kristoferu da će da potpiše, da ujutru pozove Tuđmana da mu se pridruži u potpisivanju, i da onda kaže Izetbegoviću da dođe u Beograd da ga potpiše, pa da vidimo šta će da se dogodi. I tako je bilo. Kada su mi rekli da je otišao do Tuđmana i da se on složio sa time da potpiše, i da će to da kažu Kristoferu, pozvao sam CNN.

Nikome nije bilo dozvoljeno da razgovara sa novinarima. Ja sam ih pozvao i rekao da će Milošević i Tuđman da potpišu sporazum. I oni su to objavili. I Kristofer je to posle rekao. Ali toliko je bilo igrica oko toga, a sve sa ciljem da Klinton ne bude prisutan tokom potpisivanja. Republikanci i drugi su pritiskali da Klinton ne bude tu da potpiše sporazum sa Miloševićem. Zato je sve urađeno u poslednjem trenutku, jer Klinton još tri dana po potpisivanju ne bi mogao da dođe iz Vašingtona. Samo da on ne bi dobio političke poene. Različiti su interesi bili u igri.“

To su već stvari američke unutrašnje politike.

„I ne samo to, već su tu i nemački i turski interesi. Kongres su kontrolisali republikanci, a njihov je interes bio da se ne vidi kako je Klinton rešio problem. Ali ako se Kristofer izbaci u prvi plan, to je onda druga stvar.“

Da li ste čitali Holbrukovu knjigu o Dejtonu?

„Da.“

Šta mislite o njoj?

„Jedina stvar koju je rekao, a to je ono što sam mu rekao kada smo se sreli u Atini, jeste da nema pojma o Balkanu. I to je i napisao u knjizi.“

I to je jedina istina u knjizi?

„Da, to je istina. Sve drugo je o tome šta je on uradio, šta je rekao... Ali to nije ono što sam ja uradio. Ja sam pisao ono što se dešavalo. A poslednjih nekoliko dana glavnu reč vodio je Kristofer. Da je Holbruk bio glavni, do sporazuma nikad ne bi došlo. Kristofer je ostao i molio sam ga da se vrati, da je sve napisano i da je sve gotovo.“

Zašto mislite da Holbruk to ne bi uspeo? Ili možda nije želeo da uspe?

„On nije imao potreban nivo težine koji je situacija zahtevala. Kristofer, koji je bio na višem nivou, kao i Kristoferov šef kabineta Tom Donilon, koji je potom postao Obamin savetnik za nacionalnu bezbednost, bili su superteška kategorija za Holbruka.“

Vi ste dogovorili Miloševićev intervju sa Larijem Kingom za Si-En-En, kao i intervju koji je Milošević dao „Tajmu“. Da li je bilo teško to uraditi?

„Milošević nije želeo da razgovara sa medijima. Nije hteo da se Amerikancima, niti bilo kome drugom, predstavlja kao Džon Vejn. Ali rekao sam mu da mora da iznese svoje viđenje stvari. I verovao je mojoj proceni. Ne znam da li je ičijim drugim procenama verovao kao što je verovao mojim procenama i mojim savetima. To mi govori da sam za njega bio jedinstven.“

Kako ste zaslužili to poverenje?

„Mislim da se to dogodilo tokom našeg prvog sastanka. On je imao kapacitet da sasluša. Bio je pravi Srbin, istinski vođa, sa ličnim uverenjima, vrlinama i manama. Verovao je da će pravda pobediti.“

Zar to nije naivno?

„Ne. Ima ljudi koji veruju u američki sistem pravosuđa, u uzajamne ustupke u procesu donošenja odluka... On je zaista bio demokrata i mislio je da ako budu debatovali, razgovarali, ako budemo pošteni i iskreni u onome što govorimo, i ako sprovedeno ono što kažemo... Njegovo najveće razočaranje bio je Karadžić i način na koji ga je on tretirao. Znate, dogovorite se jedno, a onda slede razni izgovori... Mirovni predlog Kontakt grupe bio je rešenje za sve srpske probleme. Da su ga prihvatili, dobili bi 51 odsto teritorije, sve je bilo dogovoreno i sve bi bilo sređeno, ali ga je onda Karadžić odbio.“

Da li ste ostali u kontaktu sa Miloševićem i posle njegovog silaska sa vlasti?

„Naravno da sam ostao u kontaktu. Išao sam i da ga posećujem u Hagu.“

Kada ste ga poslednji put videli?

„Ne sećam se tačnog datuma, ali znam da sam ostao šest sati kod njega. Rekli su mi da imam pola sata, ali sam ostao šest. Na kraju sam mu rekao da pozove nekoga ko može da me izbavi odatle. Niko nije došao.“ (smeh)

Šta je očekivao od suđenja u Hagu?

„On nije bio osoba koja bi se žalila. Znao je da je bio nevin. Da nikad nije izdao nikakvo naređenje da se urade stvari za koje su ga optuživali. Kad to znate, i kada ste žrtva u celoj situaciji, kako dođavola možete da znate kako da se izvučete? Celu stvar su smislili jer nisu mogli da ga nateraju da se njegova zemlja bezuslovno preda. Tome je trebalo da posluži Rambuje. Da preda svoju zemlju. Kada su me pitali o tome, a neću vam reći ko me je pitao, rekao sam: ’Morali biste prvo da ubijete sve Srbe na svetu i da Miloševića ostavite kao poslednjeg živog Srbina. I kada bi ga pitali da potpiše Rambuje, on bi se ubio, ali ga ne bi potpisao. I to bi uradio i svaki drugi Srbin. Prvo bi ubio sve druge Srbe, a onda bi se ubio, ali ne bi ga potpisao. Nema Srbina koji bi to potpisao. Moj je utisak da nema Srbina koji bi predao Srbiju bezuslovno i ostao živ da o tome priča.“