Vesti
18.05.2021. 08:15
Marko R. Petrović

Ekonomska istorija

Kad ne trgujemo, onda ratujemo

Ekonomska istorija kolaž
Izvor: Montaža @AP

Paradoks je da su države sa kojima je Srbija najčešće ratovala u svojoj modernoj istoriji ujedno one sa kojima je najviše i trgovala. Dok su „tradicionalni ratni saveznici“ na listi trgovinskih partnera daleko iza „ratnih neprijatelja“.

Kakve veze imaju Hitler, harmonike i aspirini sa srpskom, odnosno jugoslovenskom spoljnotrgovinskom razmenom? Pa, ako je verovati pričama koje su slušali ili slušaju studenti Ekonomskog fakulteta, a koje se ne nalaze u udžbenicima, upravo je vođa nemačkih nacista zaslužan za veći upliv harmonike i aspirina na ove prostore. To su, naime, bili proizvodi kojima je Nemačka pokrivala deficit u trgovini sa Jugoslavijom tridesetih godina prošlog veka. A taj deficit bio je posledica ogromnog uvoza ruda i drugih materijalnih resursa iz Jugoslavije koji su u to vreme bili neophodni Berlinu kako bi izgradio svoju ratnu mašineriju.

Danas je situacija, naravno, obrnuta, pa je deficit na strani Srbije, ali Nemačka je i dalje srpski spoljnotrgovinski partner broj jedan. I tako je već poslednjih skoro 150 godina tokom kojih je najveći srpski ekonomski partner bila ili Austrija ili Nemačka. Tik uz njih bila je Italija.

To pokazuju kako statistički godišnjaci s početka 20. veka, tako i podaci kojima danas raspolažu Privredna komora, NBS, Republički zavod za statistiku...

Samo pet godina posle Drugog svetskog rata, na primer, Nemačka je bila najveći spoljnotrgovinski partner NR Srbije. Ukupna vrednost razmene bila je 610 miliona dinara (445 miliona bio je srpski izvoz, a 165 miliona uvoz iz Nemačke).

„Uvek je to bilo tako da su nam najveći ekonomski partneri bili Austrija, pa Nemačka, Italija... Posle njih su bile nešto malo Turska i Rusija“, kaže za „Ekspres“ ekonomista Miroslav Zdravković.

Paradoks je da su države sa kojima je Srbija najčešće ratovala u svojoj modernoj istoriji ujedno one sa kojima je najviše i trgovala. Dok su „tradicionalni ratni saveznici“ na listi trgovinskih partnera daleko iza „ratnih neprijatelja“.

I to nije sve. Prema jednoj anegdoti, Britanci, poznati po imperijalističkom pogledu na svet, u trenucima kada je Srbiji bila potrebna pomoć da bi probila austrijsku trgovinsku blokadu, „velikodušno“ su se ponudili da kupe čak 20 ćurki!

Priča kaže da je srpski trgovinski predstavnik bio zabezeknut ovakvim izlivom „prijateljstva“, što su primetili čak i suzdržani Britanci. I kako bi „izvadili“ stvar, povećali su ponudu za kupovinu na „fantastičnih“ 100 ćurki!

„Velika Britanija i Francuska nikad nisu bili veliki trgovinski partneri Srbije. Tek 1905–1906. godine počeo je izvoz u Belgiju i Francusku, u sklopu probijanja austrijske blokade. Britancima pak nikad nismo bili u fokusu u tom smislu. I dobro je da im ne budemo. Oni su ceo svet kontrolisali tako što su kontrolisali morske prolaze kroz Suec i Gibraltar. Politički su preko Turske kontrolisali i Bosfor, a severni morski prolaz su uvek mogli da zatvore svojom moćnom flotom“, objašnjava Zdravković.

Istorijski gledano, pre 150 ili 200 godina bilo je logično da Austrija bude glavna izvozna destinacija za proizvode iz Srbije, naročito kada se uzme u obzir šta je to Srbija mogla da ponudi – svinje i šljive. Prasci iz očiglednih razloga nisu mogli da budu prodavani Turskoj.

Ka Beču je u vreme u vreme vladavine Milana i Aleksandra Obrenovića bila orijentisana i spoljna politika Beograda. Tako je ostalo čak i nakon što je Austrija okupirala Bosnu, posle Berlinskog kongresa. Knez, a potom kralj Milan oberučke je prihvatio rastuće interesovanje Austrougarske, nakon što se razočarao u stav Rusije, čijem je caru prethodnih godina u fokusu bilo stvaranje „Velike Bugarske“.

Srbija trgovina
Izvor: Shutterstock

Naklonost Austrougarske doživela je vrhunac sklapanjem „Tajne konvencije“, 1881. godine, sporazuma između Srbije i Austrougarske koji se sastojao iz dva dela: trgovinskog ugovora od 6. maja i političkog sporazuma potpisanog 28. juna.

Trgovinski ugovor nije sadržao samo trgovinske pogodnosti, nego i finansijske injekcije iz Austrije i elemente iz oblasti veterine, koji su bili izuzetno važni za izvoz stoke iz Srbije.

Dugoročno gledano konvencija je Beču pružala mogućnost da još više kontroliše Srbiju, a naročito da reguliše njen izvoz stoke.

No, ni srpsko-austrijski odnosi nisu bili dugo u skladu. Već u vreme Aleksandra počinju prve ekonomske trzavice, izazvane pre svega političkim razlozima. Prvi je bio Aleksandrova nestabilna vladavina, ali i jačanje snaga koje su stremile ekonomskoj nezavisnosti Srbije, ali i političkom okretanju Rusiji.

Već 1890. godine počinju prvi pritisci iz Beča. U više navrata sprečavan je izvoz glavnog izvoznog artikla Srbije – stoke. Od 1899. do 1905. trajao je „brodski rat“ na Dunavu i Savi, sve dok Austrija početkom jula 1906. nije zabranila uvoz i tranzit srpske robe i dok obe strane nisu počele da maksimalnim carinama zagorčavaju život jedna drugoj.

Carinski rat koji je trajao do 1911. godine nikako nije doneo rezultate kojima se vlada u Beču nadala. Na mesto dotadašnjeg habzburškog privrednog monopola u brojnim oblastima došli su novi spoljnotrgovinski partneri – Belgija, Francuska...

Zanimljivo je, međutim, da je u vreme Aleksandra Obrenovića Srbija za devet godina povećala robni izvoz za 47,5 odsto, a uvoz za svega 9,3 odsto te je suficit povećan 3,45 puta.

Statistički godišnjaci tog doba pokazuju da je u to vreme udeo Austrougarske u ukupnom izvozu smanjivan sa 88,3 odsto na 79,8 odsto. Izvoz u Tursku je prepolovljen sa 4,3 na 2,1 odsto, dok je rastao izvoz u Nemačku (sa 3,4 na 7,6 odsto) i naglo je uvećan izvoz u Belgiju na 3,9 odsto. Istovremeno, 80 odsto uvoza dolazilo je iz Austrije, Nemačke i Engleske.

Nažalost, iako je Srbija tada imala spoljnotrgovinski suficit, njegov najveći deo korišćen je za otplatu spoljnih dugova nastalih još u vreme izgradnje pruge Beograd–Niš.

Još jedna karakteristika srpske spoljne trgovine tog perioda jeste da je Srbija mnogo više stvari uvozila nego što je izvozila. Na primer, u 1902. godini nije uvozila samo suve šljive, pekmez od šljiva i sirove rude.

Ratne godine od 1912. do 1918. su zemlju materijalno i ljudski razorile. Poslednja „dobra“ godina bila je 1911. kada je takođe zabeležen suficit u spoljnoj trgovini, ali je on sa 13,7 miliona dinara u 1910. godini spao na svega 1,5 miliona dinara.

Između dva svetska rata situacija je manje-više bila kao i pre Velikog rata. U prvim poratnim godinama vodeći partneri jesu doduše bili Francuzi sa velikim ulaganjima u borske rudnike. Vremenom, međutim, kako kaže profesor Ljubodrag Savić, primat ponovo preuzima Nemačka. To se, naravno, poklapa sa jačanjem političke struje sklonije saradnji sa Berlinom.

Sve veća spoljnotrgovinska razmena Nemačke sa Balkanom „pali lampicu“ i kod Britanaca koji 1936. godine sklapaju nove trgovinske sporazume sa balkanskim državama.

Britanci, kako u knjizi „Ministarstvo finansija Kraljevine Jugoslavije 1918–1941“ navodi Ivan M. Becić sa Instituta za savremenu istoriju, povećavaju nabavke, ali i investicije na Balkanu. Te su aktivnosti, međutim, bile kratkotrajne i nesistematske tako da se nemačke pozicije nisu mogle ugroziti.

„Nemačka je početkom Drugog svetskog rata učestvovala sa približno polovinom vrednosti jugoslovenskog izvoza i uvoza čime je njen uticaj dodatno pojačan i ekonomskim elementom, a ne samo vojnopolitičkim, bez obzira na simpatije većeg dela jugoslovenske političke scene za zapadnoevropske države“, navodi Becić.

Posle Drugog svetskog rata, decenijama je najveća trgovinska saradnja bila sa istočnoevropskim zemljama i SSSR-om, mada se Jugoslavija okretala i prema Zapadu, naročito kada je u pitanju bila najpre pomoć za obnovu zemlje, a potom i krediti.

„Od Rusa smo uglavnom uvozili naftu, kasnije i gas, i neke sirovine. U Rusiju su išli proizvodi lake proizvođačke industrije – odela, obuća, razni prehrambeni proizvodi... Trgovina je išla po sistemu obračuna u klirinškom dolaru. Bivša Jugoslavija je na raspadu imala oko dve milijarde dolara viška u trgovinskoj razmeni sa SSSR-om“, priča Savić.

Usledilo je deset „mrtvih“ godina pod sankcijama, a od 2000. kreće potpuni zaokret ka Zapadu, pre svega EU. Povratak na početak, reklo bi se, s obzirom na to da su i danas najveći spoljnotrgovinski partneri Nemačka i Italija, s tim što se sada iza njih pojavljuje Kina, sa kojom je u poslednjih osam godina trgovinska razmena utrostručena sa oko milijarde evra, na više od 3,2 milijarde evra. Problem je samo u tome što čak 2,8 milijardi evra otpada na uvoz iz Kine.
 

Zaduživanje
 
Zaduživanje je uglavnom bilo vezano za velike infrastrukturne projekte, poput pruge Beograd–Niš u 19. veku ili za nabavku naoružanja. Zanimljivo je da je, na primer, spoljni dug SFRJ 1971. godine iznosio oko 1,7 milijardi dolara, a samo osam godina kasnije bio je oko 19,5 milijardi dolara.
„Za nepunu deceniju uvećali smo spoljni dug 10 puta. I od tada počinje ubrzano zaduživanje Srbije koje traje i dan-danas“, kaže profesor Ljubodrag Savić.
 

 

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
broken clouds
4°C
06.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve