Koncentriši se

Mada zakonski rok za formiranje nove vlade Srbije ističe tek početkom novembra, sastav novog kabineta ili bar njegovi obrisi mogli bi da budu poznati već početkom septembra. A kako sada stvari stoje, u igri su dve opcije – klasična koaliciona vlada, koju bi, recimo, činile dve liste, ili pak koncentraciona vlada u kojoj bi se mesta našlo za predstavnike svih stranaka koje su osvojile mesta u parlamentu.

I mada se ovih dana može čuti kako predsednik Republike, koji nekome treba da poveri mandat za sastav nove vlade, preferira klasičnu koaliciju, mnoge procene idu upravo u korist opcije broj dva – koncentracione vlade.

Poznavaoci političkih prilika glavni razlog za formiranje koncentracionog kabineta vide u aktuelnom trenutku. Koncentracione vlade, naime, karakteristične su za vremena velikih, dubokih kriza.

U takvim vremenima, kako ocenjuje politički analitičar Dejan Vuk Stanković, upravo kroz koncentracionu vladu usmerava se politička energija neophodna za suočavanje sa izazovima pred kojima se jedno društvo nalazi.

„Takve krizne situacije su, na primer, rat ili neke ozbiljne političke i ekonomske krize. U ovom slučaju rat nemamo. Imamo zato ozbiljan izazov koji proizvodi koronavirus. A taj izazov je i zdravstveni, i društveni, i ekonomski, a negde je i bezbednosni. Istovremeno imamo krizu oko Kosova i Metohije, pa zatim različite oblike neizvesnosti oko srpskog nacionalnog pitanja, što u Crnoj Gori, što u drugim zemljama u regionu. Zbog toga, s obzirom na dubinu i radikalnost izazova sa kojima se Srbija susreće, generalno gledano ne bi bilo toliko veliko iznenađenje ukoliko bi u Beogradu bila napravljena koncentraciona vlada“, ocenjuje Dejan Vuk Stanković za „Ekspres“.

Povezane vesti - “TREBA NAM JAKA VLADA” Vučić: Slede veliki pritisci zbog KiM

Koncentraciona vlada, dodaje naš sagovornik, podrazumeva i to da svi njen članovi imaju manje-više podudarne interpretacije izazova, kao i saglasnost sa nekim ključnim odlukama i potezima koje treba u narednom periodu povući.

Koncentraciona vlada, zbog njenog „ograničenog roka trajanja“ (kad nema krize, nema smisla ni održavanje koncentracione vlade), za mnoge je samo drugo ime za tehničku vladu. Ima i onih koji u formiranju koncentracione vlade vide samo pokušaj onoga ko u njoj ima najveći udeo da podeli odgovornost za ono što mora da bude učinjeno.

„Može to i tako da se shvati. Ali isto tako može da se shvati i kao izraz političke saglasnosti svih aktera oko toga šta treba u datom trenutku činiti. E sad, koncentraciona vlada je samo jedna od političkih opcija, a na stolu imamo i druge opcije. Ona nije nužna i stvar je izbora ključnog aktera da stvari dovede u zonu rešavanju problema, da sputa stranačke tenzije i da sve suprotnosti stavi u drugi ili treći plan“, kaže sagovornik „Ekspresa“.

U svetlu oročavanja njenog mandata, koncentraciona vlada bi, prema mišljenju Dejana Vuka Stankovića, istovremeno bila i izazov za deo opozicije koji trenutno ne učestvuje u radu parlamenta, što zbog bojkota, što zbog loših izbornih rezultata.

„Ako bude formirana koncentraciona vlada, za godinu ili godinu i po dana imaćemo izbore na tri nivoa – predsedničke, parlamentarne i izbore za Grad Beograd. Pitanje je kako će se u toj situaciji postaviti politički akteri koji su sada van parlamenta. Da li će ponoviti bojkot i tako ponoviti i utvrditi svoj marginalni položaj? Ili će ih to prosto primorati da izađu na izbore i naprave nekakav rezultat na sva tri nivoa, a posebno u Beogradu“, kaže Dejan Vuk Stanković.

Naredna godina je i poslednja godina predsedničkog mandata Aleksandra Vučića. A kako kaže Vuk Stanković, „kada uđete u poslednju godinu mandata, ne morate da terate do kraja mandata“.

„To je posebno značajno zbog toga što predsednički izbori imaju značajnu političku težinu u Srbiji. Oni su uvek najava političkih promena“, kaže sagovornik „Ekspresa“.

Zanimljivo je da je Srbija, koja je u proteklih vek i po više bila u krizi nego van krize, praktično samo jednom imala klasičnu koncentracionu vladu i to pre 111 godina, u doba aneksione krize. Na njenom čelu bio je Stojan Novaković.

Koalicionu vladu radikala je, naime, u februaru 1909. godine zamenila tzv. koncentraciona vlada. U nju su, zbog potrebe nacionalnog jedinstva, u aneksionoj krizi ušli predstavnici svih političkih stranaka osim socijaldemokrata.

Obrazovanjem koncentracione vlade u kojoj je Nikola Pašić preuzeo jedan formalno nimalo politički resor - ministarstvo građevina, takozvane velike vlade, kralj Petar je želeo samo jedno: da se aneksiona kriza, nastala zbog pripajanja Bosne i Hercegovine Austrougarskoj, što pre okonča, istina što se bolje može po Srbiju. A to su, u stvari, želele i sve političke stranke. Za formiranje jedne ovakve vlade u Srbiji posebno je bila zainteresovana i sama Dvojna monarhija. Ona je želela da u vladi koja će se odreći svakog prava na Bosnu i Hercegovinu budu zastupljeni predstavnici svih stranaka, na čelu sa starim naprednjakom i u Beču dobro zapisanim Stojanom Novakovićem.

Austrougarska je čak insistirala ne samo da radikali uđu u vladu nego i da glavom u njoj bude Nikola Pašić „da bi pokornost prema Austrougarskoj bila veća“.

Pošto je s prestankom uzroka koji su doveli do njenog obrazovanja postalo jasno da se vlada ne može održati, u oktobru 1909. zamenjena je radikalsko-samostalskom vladom pod predsedništvom Nikole Pašića.

Nešto najbliže koncentracionoj vladi, posle toga, Srbija, odnosno Jugoslavija, dobila je tek pred kraj 20. veka, odnosno u vreme NATO bombardovanja. Zapravo, tada su vlast na republičkom nivou činile Socijalistička partija Srbije, Jugoslovenska levica i Srpska radikalna stranka, dok im se na saveznom nivou priključio i Srpski pokret obnove. SPO je, međutim, redove vlasti napustio pre kraja bombardovanja.

Ni posle 5. oktobra nije bilo klasične koncentracione vlade. Bilo je kohabitacije u vreme donošenja novog ustava 2006. godine.

„Na sceni je tada bila kohabitacije dve demokratske stranke. Postojao je širok konsenzus oko kosovske politike u parlamentu, kao i oko donošenja novog Ustava 2006. godine. Uz onaj slučaj iz vremena NATO bombardovanja, ovo je još jedan primer političkog zajedništva koji podseća na formiranje koncentracione vlade“, kaže Dejan Vuk Stanković.

Povezane vesti - Simultana partija

Ako i nije bilo koncentracione vlade u Srbiji, bilo je pokušaja, manje ili više uspešnih, formiranja vlade nacionalnog jedinstva u vreme Slobodana Miloševića. Prvi je takav slučaj bio 1994. godine kada su vladu formirali SPS, Nova demokratija i JUL.

Milošević je tada pokušao da u projekat vlade nacionalnog jedinstva uvuče i ostale partije, pa je po podne 21. januara 1994. svima ponudio da podrže njeno formiranje, ali ne pominjući mandatara. Na brzinu je primio predsednika SPO Vuka Draškovića, nosioca izbornih lista Demokratske stranke Zorana Đinđića, predsednika DZVM Andraša Agoštona i generalnog sekretara SPS Milomira Minića.

Vojislav Koštunica, predsednik DSS, našao je izgovor u zauzetosti, a iste večeri je bilo jasno da je on taj improvizovani razgovor odbio. Tomislav Nikolić, šef poslaničke grupe SRS, nije pristao da se sretne s Miloševićem dok ne prestanu napadi na SRS na državnoj televiziji.

Četiri godine kasnije, Milošević je ponovo formirao „vladu nacionalnog jedinstva“. Tako je, doduše, zvao samo deo onih koji su ušli u nju, tačnije SPS i SRS, ali ne i pripadnici JUL-a. Ona je formirana nakon što nisu uspeli pregovori socijalista sa Vukom Draškovićem. Bila je to druga vlada kojoj je na čelu bio Mirko Marjanović, a rasformirana je 25. oktobra 2000. godine.