Kratkovida kapitulacija

Da li su bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević i tadašnje državno rukovodstvo napravili istorijsku grešku kad su odlučili da potpišu Vojnotehnički sporazum u Kumanovu, čime je okončana bestijalna agresija vojnopolitičke NATO alijanse koja je trajala 78 dana?

Ova dilema vratila se ovih dana u javni politički govor Srbije uz 24. mart, godišnjicu početka NATO agresije, mada je ovo pitanje prvi postavio šef Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj na sam dan potpisa sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine, koji je potpisniku ovih redova rekao: "Ne razumem zbog čega je to Milošević potpisao, da smo izdržali još 15 dana ili maksimalno tri sedmice, NATO bi morao da traži izlaz iz ove bestijalne agresije."

O tome razgovaramo sa generalima Vojske SRJ koji su ratovali na KiM Sretom Malinovićem, vazduhoplovcem, koji je penzionisan sa pozicije zamenika komandanta Ratnog vazduhoplovstva i PVO, i general-potpukovnikom Vladimirom Lazarevićem, komandantom Treće armije Vojske SRJ. Pričali smo i sa Nikolom Šainovićem, bliskim saradnikom predsednika Miloševića i članom našeg pregovaračkog tima u Rambujeu 1999. godine.

"Ja nisam imao dilemu još sredinom 1998. godine da će doći do NATO agresije. To sam rekao i svom komandantu Ratnog vazduhoplovstva generalu Veličkoviću. Pitao sam tada komandanta ’da li ’oni gore’ znaju u šta ulazimo i kakve su moguće posledice?’. Odgovorio mi je da gledam svoja posla i da čuvam ljude...

Povezane vesti - NOVI BROJ EKSPRESA: Svetac ili Stepinac

Od početka nam je bilo jasno da će NATO bukvalno celu zemlju pretvoriti u strateške objekte, infrastrukturu, vojnu i civilnu, bombardovati sve dok ne ostvare svoj cilj. O tome sam imao nekog iskustva iz BiH. Bilo je takođe jasno da oni mogu ’da istrpe’ velike gubitke na strani nas, Albanaca, Šiptara, ali svoje gubitke teško trpe.

Gađali su mostove, fabrike, postrojenja rafinerija da bi izazvali ekološku katastrofu, gađali su ciljeve koji bi mogli maksimalno zastrašiti stanovništvo, okrenuti ga protiv režima i da nateraju da režim pod pritiskom javnosti padne.  Šta su oni mogli vojnim sredstvima postići? Mi smo na silu odgovorili priličnim jedinstvom naroda, vojske i države.

Trebalo je učiniti sve da ne dođemo u sukob sa nekim gde ćemo izložiti narod teškom stradanju. Ali, ako smo ušli u to, onda treba ići do kraja – izginuti slavno ili pobediti. Da se vojno nosimo sa njima do kraja, makar do poraza, do vojničkog sloma. Bio sam siguran da NATO neće ići na pešadijsku invaziju upravo zbog osetljivosti međunarodne javnosti da se topuzom ostvaruje njihova ’pravda’.

...Na kraju, ja sam se plašio da će se i sa Srbijom dogoditi isto što i sa Srpskom Krajinom. Šta će biti sa narodom? Jer politika Slobodana Miloševića je imala jasne limite: u početku zateži do kraja i na kraju pristane i na ono što nije ni traženo od njega. Dogodilo se upravo onako čega sam se i plašio... Zbog čega je Kumanovski sporazum paraf na kapitulaciju? Sa aspekta onoga što nam je predstavljeno nismo smeli da prihvatimo izvlačenje vojske i da predamo deo teritorije. Napravljena je velika greška. Pa to je klasična kapitulacija. Smatram da je general koji je potpisao kapitulaciju u ime vlasti najobičniji magarac i bitanga. Čoveče, ti si kao vojnik potpisao nešto zbog čega treba da visiš. Zašto nije potpisao premijer, predsednik. Nije rat počela vojska, počela ga je politika. Donesena je odluka bez vojnog vrha, zašto da ga vojska potpisuje?

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa koji je od 2.3.2021. na svim kioscima...