Vesti
28.03.2020. 14:24
Autorski tekst Đoko Kesić
Moje sretanje sa koronom na sporednom koloseku
"Zatvara se redakcija u Beogradskoj zbog koronavirusa do daljeg. Radimo od kuće", saopšti mudro rukovodstvo mog „Ekspresa“. Najzad me obradovaše.
Nemam smislenog objašnjenja zbog čega me je obradovala ova odluka, jer nikad me kuća nije držala, skitnica sam, ne drži me mesto. Bila je nedelja pre podne, zaista mimo nečeg smislenog, počeo sam da sređujem police sa knjigama, bilo je i dvadesetak, nedavno kupljenih, razbacanih po stolu i podu. Opet ću na miru nešto da čitam.
Ali podsvest ima preča posla. Sasvim mimo bilo kakve primisli, počeo sam da listam moje stare rukopise, oni imaju svoje mesto na podu ispod polica biblioteke. Pisani su, neki rukopisom, neki pisaćom mašinom. Neke sam bio skoro zaboravio, poput ovog u požuteloj i prljavoj nabubreloj fascikli. Na njoj mojim švrakopisom ispisan naslov "Povratak prirode ili nekrolog alavom čoveku".
Kakav rogobatan i pretenciozan naslov.
Nisam imao snage da čitam taj rukopis, ovlaš sam ga listao, uz sećanje da sam tada, pre tridesetak godina, imao ambiciju da napišem knjigu kako se priroda pobunila protiv čoveka koji je od nje uzeo sve a nije joj vraćao ništa. Sad znam da mi je tada bio neuhvatljiv smislen plan osvete prirode, da za kreščendo prizovem kataklizmu, sličnu onoj koja je rodila božansku Nojevu misiju...
Odložio sam prljavu fasciklu bez jasnog odnosa prema bivšim snovima. Ali setio sam se da sam rukopis davao na čitanje Gojku
Jokiću, uglednom publicisti i novinaru. Govorio mi je da u knjizi "ima mesa, pusti je da malo odleži, pola godine, osam meseci, ponovo iščitaj napisano, bacićeš pola i nastavićeš".
Pa još... u trenu sam se skamenio, ja sam progonjeno lice. Zar pre deset dana nisam pisao za moj "Ekspres" tekst o energetici, razgovarao sa dr Slobodanom Vukosavićem, profesorom ETF i akademikom. On je objašnjavao kako čovečanstvo gubi bitku sa prirodom. Nema energenata, ugalj je prljav i sve ga je manje, atomske centrale su pošast, a novi energenti vetar i sunce su van ljudske kontrole. Zapravo vetar i sunce upravljaju čovekom, čovek tu energiju ne može skladištiti. Dodaje kako su električni automobili zabluda, jer koliko bi električne energije trošili dnevno, a njihove baterije bi postale tehnološki otpad koji bi zatrpao zemlju.
Povezane vesti - INTERVJU DR ŽARKO RANKOVIĆ: Biće teško, ali izbeći ćemo kataklizmu
Profesor Vukosavić reče još da je jedina nada fisija, nauka će, moguće, definitivno i trajno rešiti energetski problem planete. Profesor je hteo da kaže da će fisija, odnosno pronalaženje Sunčeve energije koju bi na Zemlji kontrolisao čovek spasti planetu?! U trenu sam se pobunio, pretvorio se u advokata prirode, stao na stranu moćnika sa Olimpa. Profesore, to je Božji posao, i sve mitologije sveta su kažnjavale čoveka koji se petljao u nebeska činodejstva, pa setite se kako je prošao Prometej. Titan je samo ukrao vatru od bogova i dao je ljudima...
Bivši snovi, nema sumnje, progone me, uhode me mučki, bez najave. Sad su me ščepali za želudac. U tom trenu prividno sam iskočio iz začaranog kruga, bivši snovi pretvorili su se u žaoku, rastao sam se sa prošlošću prividnom snagom uz gorčinu, nemoć i slutnju.
Nekako pobegoh, sve pomenuto gurnuo sam u stranu, pisao tekstove za "Ekspres", završio čitanje Handkeovog "Velikog
pada". Veličanstvena knjiga. Ali ima u svemu oko nas nekakva ravnoteža. Na RTS 2 slučajno naletim na intervju sa Handkeom, dva puta sam ga odgledao. U tih par dana pročitao sam paralelni intervju sa Zbignjevom Bžežinskim i Brentom Skoukroftom, obojica su službovala u Beloj kući kao savetnici za nacionalnu bezbednost, prvi kod Kartera, drugi kod Džordža Buša mlađeg. Knjiga je dragocena jer objašnjava lagani pad SAD, Kina lagano uzima primat, a Bžežinski tvrdi da je primarni razlog tome što su SAD silom izvozile demokratiju i da ih tri četvrtine sveta mrzi... I opet me je moj začarani krug ščepao za želudac i štitnu žlezdu.
Pričam telefonom sa Dušanom Kovačevićem, montira novi film i kuka kako mu je korona u Zvezdara teatru odložila dve premijere. Kaže "propala sezona", besan je. I dodaje „čuvaj se, mi smo prvi u koloni". Odmah potom zovem dr Vladimira Kostića, predsednika
SANU. Pita "jesi li i ti u izolaciji?". S nokta uzvraćam: "Ne, ja sam pod okupacijom".
U trenu sam se okrenuo oko sebe, beli zidovi, sam sam, rečita tišina me vrati u stvarnost. Beli zidovi me ćutke i podmuklo gledaju, čudesno, ne vidim slike i police sa knjigama, samo zidovi me gledaju, prostor se sužava, gde sam to?
Opet sam u prdekani, pomislih. Gde je razlika između ćorke i okupacije? Ima je, okupacija je groznija.
Na TV i u novinama korona, samo ona. Duplo joj tepaju, umiljavaju joj se, sad je zovu Covid-19. Zar je malo korona (kruna latinski), pa joj u krupnom planu prikazuju ćeliju. Mene ta ćelija podseća na podvodnu minu koju su Hitlerovi podanici postavljali savezničkim podmornicama. Razmišljam, kad ta ćelija eksplodira, sa svim onim šiljcima, kao da su je svetski majstori specijalno dizajnirali za ovu dušegupku, kad eksplodira - ubije manji grad. Koliko je takvih eksplodiralo u Milanu i celoj Lombardiji?
Nevidljivi neprijatelj pokazuje superiornost. Beli zidovi mi se približavaju, oni sigurno prikrivaju tu pošast, pa ta korona sigurno ima svoje straže, izvidnice, javke, jatake, crne trojke, one u kožnim mantilima, ali sad sa zaštitnim šiljcima moćne ćelije... Oni svi zajedno
imaju samo jedan posao – da ubijaju.
Zvoni telefon i šalje me na novi nivo užasa. Zove prijateljica: "Ubiću se, moja Ana je, kao što znaš, u Bergamu. Imala je posao, ali
više ga nema. Zatočena je sama, ima nešto novaca, a svi izlazi su zatvoreni... Šta da radim, čoveče?"
Kažem zovi je što češće, pričaj joj priče u kojima nema virusa... Posle razgovora osetio sam još veću nemoć, roditeljski očaj i ja delim ovih dana sa Milanom.
Gde je kraj? Nemam koga da pitam, a i da imam, šta da mi kaže? U Italiji dnevno umire 400, 500, 600, skoro 900 ljudi. Koliko još u ostatku sveta? Strahujem da mnoge zemlje nemaju preciznu evidenciju od koje bolesti je porasla smrtnost, da li je ovo Strašni sud, apokalipsa.
Zove me prijatelj, sklonio se na Frušku goru, kaže kako je Baba Vanga prorekla smak sveta za 2020. Ali šta je tu utešno, pitam? Nema utehe, a ja sve češće pomišljam da su ljudi izgubili ovu bitku, a mi u 21. veku, strahuje novokompovani Fruškogorac.
Porazna spoznaja uselila se svima u vene. Virus korona poznat je medicini odavno, lečili su ga kao vrstu gripa, a on se vrati i okrenu planetu naglavačke. To se Zevs sa Olimpa igra sa svojim smrtnicima? Ipak verujem da se to priroda razgoropadila, vraća nam neke kusure.
Povezane vesti - VAKCINISANJE PANIKE: Kada stiže vakcina za koronavirus?
Iz te letargije vraća me telefonski poziv. Zove me prijatelj, priča da se čuo sa bratom koji živi u San Dijegu.
"Priča mi Boban da je u Americi haos, psihoza straha i sumnji je sve poklopila. Oni veruju da će kod njih vrlo brzo nastati haos, koliko ljudi je zaraženo, ni Bog ne zna. Jer koliko Amerikanaca nema zdravstveno osiguranje, doktore viđaju samo slučajno, na ulici. Kaže još da im nedostaje zdravstvenog osoblja, medicinskih sestara. Još priča da može svaka besposlena devojka preko neta da završi trodnevni kurs i da se zaposli."
Ako moćna Amerika posrće, šta nas čeka? Ko preživi ovu pogibelj, suočiće se sa ekonomskim posledicama, sa pustoši koju je napravila korona, do juče virus običnog gripa. Na tu temu razgovaram sa prijateljem koji se pre desetak dana vratio iz Londona. Kaže, Englezi su okupirali banke, vade keš, u recesiji smo.
Šta smo mi u poređenju sa svetom. O toj recesiji bih najradije da ćutim, jer kao što je govorio mudrac "nije umno sekirati se zbog onog što nije došlo".
Noć je, prošlo deset, bežim iz zarobljeništva belih zidova, odoh napolje uprkos zabrani i policijskom času. Zatečen sam, dočekuje me mesečina, nju još niko nije arestirao. Mesečina je jednako raskošna kao i pre smrti. Samo se neprirodno pomešala sa tišinom koja zjapi između velikih zgrada. Tu đavolju harmoniju ne remete ni psi lutalice, nema ih, oni i ljudi su izbegli u svoju samoću.
Izašao sam zapravo da čujem ljude, glasove iza prozora, zavesa, da oslušnem o čemu pričaju u porodici, oni su svakako razboritiji od mene. Ništa se ne čuje, niko ni da odvrne radio, pesma da se čuje, makar prigušena. Ceo prostor, park solidne veličine pa sve do susednih blokova gde su smeštena dva hipermarketa, sve je okovala ledena tišina. Strah se ove noći pod mesečinom može nožem seći.
Vraćam se u belozidu tamnicu. TV govori da je jedno celo odeljenje Kliničkog centra u Nišu zaraženo koronavirusom, inficirali se, moguće, dok su lečili pacijente. TV opet glagolja kako Niš nije usamljen (kao da su na takmičenju), da su jedan lekar u Novom Sadu i doktorka u Beogradu virusoidni, u izolaciji su...
Priroda igra ruski rulet sa gramzivim ljudima...
Nekako mi je muka, povraća mi se od svega, gde se izgubio onaj poznati srpski duh, uvek se u sličnim pričama setim Zorana Radmilovića. Bio je uveliko ophrvan teškom bolešću, pa kad ga ljudi pitaju kako je, on bi uz smešak odgovarao: "Hvala na pitanju,
kancerogeno".
Na kraju svako od nas nosi teret nemoći, zapravo deli sudbinu Andrićevog Alihodže Mutevelića u romanu "Na Drini ćuprija" koji, gledajući ulazak Austrougarske vojske u Bosnu, sa čime se duboko ne slaže, očajan objašnjava da se oseća kao direk zabijen u zemlju, sve vidi i zna šta bi morao da uradi, ali je nepokretan, bespomoćan i očajan.
Rastajem se sa Strašnim sudom, ne plašim ga se. Moram da idem, razum mi bledi, poludeću! Vraćam se ubeđenju da nam priroda drži lekciju. Pred njom je sitan čovek koji je sve rasprodao da bi bio još bogatiji, a nove tehnologije su potrošile sopstvenu moć. Ostala je korona da planeti lomi kičmu.
Komentari
