Biznis
02.08.2021. 15:05
Vesti
20.08.2021. 06:05
Marko R. Petrović
Prvo su stigle marke
Monetarni udar iz Berlina ili ko je finansijski pomogao otcepljenje Crne Gore
Iako je Milo Đukanović važio za američkog čoveka na Balkanu, neki detalji u vezi sa najpre finansijskim otcepljenjem Crne Gore od monetarnog sistema savezne države ukazuju da je, zapravo, podrška njemu dolazila pre svega iz Berlina.
Iza svakog uspešnog muškarca, kažu, stoji uspešna žena. Ako bismo se malo poigrali rečima, ali i činjenicama, mogli bismo da kažemo i kako iza svake otcepljene eks-jugoslovenske republike (koja ne mora nužno da bude i uspešna) stoji – Nemačka. Za Hrvatsku i, manje-više Sloveniju, ovo je već, moglo bi se reći, aksiom – tvrdnja koja se ne dokazuje.
Neke, očito manje poznate stvari, međutim, isto tako ukazuju i na to da je Berlin bio oslonac i Podgorici u njenom procesu osamostaljenja, koji je praktično trajao od druge polovine ’90-ih do referenduma maja 2006. godine. Da li to znači da su u svojevrsnoj zabludi bili oni koji su verovali da je ključ opstanka Mila Đukanovića na vlasti bio u podršci koju je dobijao iz Vašingtona? Ta je tvrdnja možda prejaka, ali je očito da je uloga Nemačke u crnogorskom slučaju bila potcenjivana.
Jedna od stvari koja baca drugačije svetlo na to koliko su nemački prsti bili umešani u Crnu Goru odnosi se, recimo, i na proces uvođenja evra kao zvanične crnogorske valute. Dva dana posle službenog uvođenja evra u zemljama Evropske unije, evro je 3. januara 2002. godine pušten u promet kao službena valuta i u Crnoj Gori, ali i na Kosovu.
Banke su istog jutra počele sa menjanjem nemačkih maraka, koje su još 1999. godine u Crnoj Gori zamenile jugoslovenske dinare kao zvanično sredstvo plaćanja. Prema tadašnjim procenama stručnjaka, u novu evropsku valutu tada je u Crnoj Gori razmenjeno oko milijardu maraka.
No, da li se iko zapitao kako je evro uopšte fizički ušao u Crnu Goru? Kako su milijarde banknota i kovanica stigle do banaka, do preduzeća koja su isplaćivala plate u evrima...
Deo tog monetarnog mozaika, u sklopu neke potpuno druge priče, objavio je i hrvatski magazin „Express“. A iz nje se vidi da je, praktično, glavnu ulogu u evroizaciji Crne Gore vodila, upravo, Nemačka. Uz, naravno, logističko-bezbednosnu pomoć Hrvatske.
Prema pisanju „Express“-a, stvari su se odvijale otprilike ovako.
„Kada se razdruživala sa Srbijom, opet je Crnoj Gori ruku pružila Hrvatska. Nepoznato je u široj javnosti kako je evro kao valuta fizički ušao u crnogorski platni promet. Cela operacija, naime, odvijala se 2002. godine preko aerodroma u Čilipima, kada je ogromni avion, ’erbas’ Dojče banke sleteo s nekoliko milijardi evra u svom teretnom prostoru.
Veliki iznosi evra spakovani na teretnim paletama ukrcani su u male neoznačene kamione jedne hrvatske državne firme. Za volanima su bili hrvatski vozači, a obezbeđenje, takođe u civilu, pružali su hrvatski policajci. Osim silnog novca, u kamionima su, doznajemo od aktera te monetarne logističke operacije, bili sanduci pešadijskog naoružanja kao dodatna pomoć Hrvatske za slučaj da zatreba Crnogorcima u najavljenom raskidanju državne zajednice sa Srbima. Mali karavan s Čilipa srećno je i u potpunoj diskreciji stigao do Podgorice, a evri u crnogorski platni krvotok.“
Svet
28.06.2021. 14:32
Abazović: Crna Gora se raduje snažnoj podršci SAD
Logično je pitanje, naravno, šta je u to vreme radila još uvek postojeća savezna država, njena carina, pa i Narodna banka Jugoslavije, na čijem se čelu tada nalazio Mlađan Dinkić.
Ono što je u celoj priči zanimljivo jeste to da ovo, zapravo, nije bila prva i jedina akcija ovog tipa u Crnoj Gori. Jer na gotovo potpuno identičan način tri godine ranije u Crnu Goru su stigle i nemačke marke, koje su, opet na osnovu odluke crnogorskih vlasti, od 2. novembra 1999. godine postale zvanično platežno sredstvo u ovoj jugoslovenskoj republici, ravnopravno sa dinarom.
Tadašnji crnogorski ministar finansija Miroslav Ivanišević prisećao se svojevremeno u izjavi za BBC na srpskom jeziku kako je odluku o uvođenju marke doneo crnogorski državni vrh – predsednik Milo Đukanović, premijer Filip Vujanović uz konsultacije sa Monetarnim savetom, Službom platnog prometa, Ministarstvom finansija i istaknutim pojedincima iz ekonomske struke.
Od Beograda su, naravno, skrivani svi detalji koliko god je to bilo moguće.
Strani eksperti uključili su se tek na kraju procesa. Zanimljivo je da je, prema Ivaniševićevim rečima, dugo izostajala politička podrška sa Zapada. Tu, pre svega, misli na Sjedinjene Američke Države.
„Čitava međunarodna zajednica bila je protiv takvog projekta jer su cenili da projekat ide ka razbijanju savezne države, ali mi nismo mogli da se povlačimo zbog svih negativnih konsekvenci koje smo već trpeli“, rekao je Ivanišević.
U završnoj fazi priprema za uvođenje nemačke marke, Ivanišević je sa Đukanovićem putovao u Vašington, u pokušaju da objasni poteze tadašnjoj američkoj državnoj sekretarki Medlin Olbrajt.
„Mi smo izneli naše argumente, ali je gospođa Olbrajt bila izričito protiv tog projekta“, naveo je Ivanišević.
Pa, ipak, određene strane pomoći je bilo. Soros fondacija je međunarodnim vezama pomogla Podgorici da uopšte dođe u poziciju da razgovara na ovu temu.
Bundesbanka je, prema Ivaniševićevim rečima, bila uključena u ovaj projekat u strogo tehničkom smislu – konverzije nemačkih maraka u apoensku strukturu koja je bila potrebna da se otpočne ceo projekat.
Svakome je, međutim, jasno da i ta, kako je Ivanišević rekao, „tehnička pomoć“ nije bila moguća bez jasne političke odluke Berlina da se Crnoj Gori pomogne u ovom slučaju.
I, naravno, uz pomoć nemačke centralne banke, Crna Gora je započela operaciju „odomaćivanja“ nemačke marke. Ta akcija predstavljala je, praktično, uvod u kasnije uvođenje evra kao crnogorske valute, u svakom smislu. Za početak, izvedena je, maltene, identično kao i „evrodesant“ tri godine kasnije – avionom.
Avion sa teretom od 34 tone, u kojem su bile papirne novčanice, ali i mnogo kovanica – od jedne marke, do sitnijih pfeniga, sleteo je na dubrovački aerodrom Čilipi. Podgorički aerodrom Golubovci, naravno, nije dolazio u obzir, s obzirom na to da je delom bio i vojni aerodrom koji je bio pod kontrolom Vojske Jugoslavije.
Tu je novac iz aviona prebačen u ogromne šlepere, kojima su inače prevožene banane. U ovom slučaju, za razliku od „Operacije evro“, kamione je, kako se prisećao Ivanišević, ustupila jedna crnogorska firma.
Bio je to novac potreban da se sistem pokrene – isplati prva tura plata i penzija, obaveza države prema građanima i privredi.
Pitaće se mnogi kako je i tada ovaj specifični teret uspeo da pređe granicu, s obzirom na to da je ona i dalje zvanično bila pod kontrolom savezne države.
Odgovor na to pitanje je jednom prilikom dao tadašnji crnogorski premijer Filip Vujanović, otkrivši da su, praktično, pripreme za ovu operaciju počele još u avgustu 1999. godine, nepuna dva meseca po okončanju NATO bombardovanja SR Jugoslavije.
Vesti
26.06.2021. 07:10
A, što će vam?
Vesti
21.06.2021. 20:00
Đukanović: Srebrenica nije dvorište Srbije, već dvorište Bosne
Uvođenje nemačke marke bilo je, kako je rekao svojevremeno za „Vijesti“, poslednja i najvažnija mera „zaštite Crne Gore od ekonomske i socijalne destrukcije tadašnje savezne administracije“.
On je objasnio da su tome prethodile dve mere od kojih je prva bila preuzimanje suvereniteta u carinskoj oblasti na osnovu vladine uredbe iz avgusta 1999. godine. Podsetio je da je tada savezna administracija odlučila da prestane da isplaćuje plate carinarnicama u Podgorici i Baru, ali i da je nastavila naplatu carina za savezni budžet.
„Odlukom crnogorske vlade formirana je Uprava carina Crne Gore sa podružnicama u Podgorici i Baru, a carinski prihod postao je deo budžeta Crne Gore. Sledeća mera zaštite doneta je kroz odluku Vlade Crne Gore u septembru 1999. kojom je preuzeta nadležnost savezne administracije u oblasti spoljne trgovine. Time je sprečena zloupotreba u oblasti uvoznih i izvoznih dozvola. Stičući spoljnotrgovinski suverenitet, Crna Gora je slobodno odlučivala o uvozu i izvozu, sprečavajući rizik važne ekonomske blokade“, rekao je tadašnji premijer.
Sve je to bio, kasnije će se pokazati, deo priprema da nemačka marka, najpre formalno, a potom i fizički uđe u Crnu Goru.
Guverner Narodne banke Jugoslavije u to vreme Dušan Vlatković kaže za „Ekspres“ da je ovaj potez Podgorica povukla apsolutno protivno svim tada važećim zakonima u Jugoslaviji, kao i da savezne monetarne vlasti o tome nisu bile obaveštene.
„Niti su se konsultovali sa nama, niti su tražili nekakvu dozvolu da to urade. Formalnopravno oni to nisu smeli da urade jer dinar je bio zvanično sredstvo plaćanja na teritoriji cele države. Ali to je već bilo vreme kada je svako radio šta hoće“, kaže Vlatković za „Ekspres“.
Posle godinu dana paralelne upotrebe marke i dinara, Podgorica se opredelila za isključivu upotrebu nemačke valute.
Vesti
27.10.2020. 21:13
Još ne sviće 6. oktobar
Vesti
01.10.2020. 12:54
Đe se đenu čojstvo i junaštvo
Zvanična Podgorica je 2002. godine, zajedno sa zemljama evrozone kojima Crna Gora ne pripada, umesto nemačke marke preuzela evro kao valutu. Tome je, naravno, prethodilo donošenje Zakona o centralnoj banci, u kojem je precizirano da je evro nova crnogorska valuta.
A kada je trebalo zameniti marke za evre, u pomoć je, opet, pritekla Nemačka. I to ne samo na način koji je opisan na početku teksta slanjem aviona Dojče banke prepunog novca.
Toga se prisećala i nekadašnja crnogorska ministarka za evropske integracije Gordana Đurović.
„Kad je trebalo uvesti evro, imali smo ogromne količine nemačkih maraka u opticaju. Nemačka je zvala da se otkupe marke i daju evro za to. Shvatili su da nam moraju omogućiti konverziju jer bi bilo irelevantno da koristimo marku kad je niko ne koristi. Napravili smo program konverzije i prezentovali ga u Nemačkoj. Od 1. januara 2002. godine svi su u Crnoj Gori, kad i u Evropskoj uniji, primili plate i penzije u evrima”, podseća Đurović.
E, sad, pošto Crna Gora već nije deo evrozone, što znači da nema „svoje“ evre, kao što će ih u budućnosti imati Hrvatska, logično je pitanje – čiji je to novac. Odgovor je jednostavan – nemački. Na to je svojevremeno ukazala i finansijska analitičarka Ana Nives Radović, ocenivši da Crnogorci, zapravo, raspolažu „nemačkim novcem, koji nije baziran na crnogorskim osnovama”.
Sve ovo, svakako, baca malo drugačiju sliku na preovlađujuće mišljenje da je Milo Đukanović, zapravo, bio američki čovek. Vidi se, naime, da je Nemačka imala vrlo značajnu logističku i finansijsku ulogu u projektu osamostaljenja Crne Gore.
Za političkog analitičara Dragomira Anđelkovića to nije nimalo čudno imajući u vidu da je, kako kaže, Đukanović oduvek igrao na više strana, te da je njegovo delovanje uvek bivalo višeslojno. Tome, pored ostalog, može i da zahvali trodecenijsko opstajanje na vlasti.
„A svako kome je u interesu bilo dalje usitnjavanje Balkana, cepkanje državica, svi koji su imali antisrpsku politiku igrali su na kartu Mila“, kaže Anđelković za „Ekspres“.
Pritom, dodaje, nije isto kada se pravi državica od Makedonije, ili kad se Crna Gora vodi ka osamostaljenju.
„Crna Gora je deo srpskog nacionalnog korpusa. Otcepljujući Crnu Goru, vi usitnjavate taj srpski korpus, a istovremeno igrate i na podelu unutar njega, i jedan njegov deo okrećete protiv većine. Za sve koji su imali antisrpsku politiku to je bila prava poslastica“, kaže Anđelković.
U Srbiji je, međutim, ipak više vladalo uverenje da je Đukanović delovao pod patronatom Vašingtona, a ne Berlina, što je, prema Anđelkovićevim rečima, posledica uvreženog mišljenja da Nemačka nije suverena još od kraja Drugog svetskog rata, te da je pod američkom okupacijom.
„To je samo delimično tačno. Amerika, međutim, ima geopolitičke interese na ovim prostorima koji su u suprotnosti sa srpskim. Nemačka pak ima i istorijske interese koji su suprotstavljeni srpskim. Svaki put kada nemački interesi nisu u suprotnosti sa američkim, Vašington pusti Berlin da on odradi stvari. A Vašington nema preteranog interesa da brani Srbiju, čak i kada nismo u sukobu“, zaključuje Anđelković.
Komentari
