Ne slušaj, samo pljuj

Ovo postaje dosta deprimirajuće. Ne zbog efekta koji proizvode potezi koje protiv Vučića umišljaju da vuku njegovi protivnici, već zbog sve jasnijeg odsustva svake ozbiljne perspektive.

Narodski rečeno, mi smo nagrabusili. I s Kosovom, i bez Kosova, a pogotovo sa Srbijom. U njoj nema više ko da sluša, a još manje ko da čuje. S te strane, Vučićevo obraćanje u Skupštini bilo je apsolutno nepotrebno. Činjenice o tome koliko nas je, šta će se dešavati sa Srbijom, njenim stanovništvom, njenom ekonomijom, ako ne rešimo pitanje svih pitanja, nikoga ovde ne zanimaju.

To što je jedan predsednik prvi put naciju suočio s činjenicom da smo na Kosovu doživeli težak nacionalni poraz i da nam neće pomoći ni mitovi ni laži da ga povratimo, i da je dobijanje bilo čega u toj utakmici gotovo nemoguće, ali i jedino što nam je preostalo da probamo - nije uzbudilo, a ni probudilo nikoga.

I odmah su počeli da se utrkuju razni kolumnisti i analitičari da dokažu da nije rekao ništa, da je bio patetičan, da sve radi u dogovoru s Tačijem, da nije izneo ni politiku ni plan, pošto za njih to što neko insistira na miru, na dogovoru i kompromisu, u kojem Srbija ne gubi baš sve, nisu ni politika ni plan.

Istovremeno, niko od pomenutih nije ponudio alternativu, osim što je jedan na televiziji rekao da je naša platforma Ustav, i da je po tom Ustavu Kosovo naše.

Ovaj ingnorantski odnos prema stvarnosti, prema svakom pokušaju da se nešto uradi, prema bilo čijem trudu, na kraju i prema rezultatima koje neko ima, jesu ona osnova zbog koje ćemo na kraju mi, pretenciozne sveznalice, sve i izgubiti.

Drugačije i ne može da bude u zemlji u kojoj ne postoji normalan odnos prema normalnim stvarima. Ovde se sve što neko kaže ne analizira, nego unapred osuđuje ili prihvata. Ovde se poruke ne čuju, nego, opet unapred, pljuju. Ovde niko o onome što je rečeno ne razgovara ozbiljno, nego se sve što je rečeno a priori ili prihvata ili odbacuje. Rasprave su svedene na navijanje bez ikakvih podataka, bez činjenica, ozbiljnih analiza, brojki, pa zato i ne treba da čudi što su, od svega što je Vučić govorio, one alarmantne brojke najgore prošle. Šta koga briga bilo koja činjenica o Kosovu. Od one da smo tamo vladali sve zajedno nekih sedamdeset sedam godina, od poslednjih više od šeststo, do one da će nas vrlo brzo, za jednu generaciju, biti dvostruko manje nego Albanaca.

Kome je uopšte ušlo u uši da nam je ekonomija vezana upravo za one koji su glasali za kosovsku nezavisnost i da nam privredni rast, dakle i plate, penzije, standard, zavise od toga da li ćemo rešiti pitanje Kosova i izbeći sve one pritiske koji nas čekaju ako ga ne rešimo.

Nikome, pošto je sve to ocenjeno kao patetično, u stilu, šta nam pričaš kad već sve znamo.

A to što s tim što znamo ne znamo šta ćemo, što nemamo nikakav predlog, rešenje, i što ćemo koliko sutra kukati ako nam se dogode ti "pesimistički", a realni scenariji, nije važno. Važno je samo lupnuti nešto i time pokazati svoju slobodoumnost, koja, u našem slučaju, zaista sve više predstavlja svaku slobodu od uma, pošto je um u Srbiji nepotreban. Da ga ima tamo gde se zalažu za slobodoumlje, opozicija bi na vreme shvatila da joj je mesto u Skupštini kada predsednik priča o najvažnijem pitanju.

I niko je ne bi huškao ili podržavao u nameri da se tamo ne pojavi i da, umesto toga, postavi sumasišavšeg Boška ispred Skupštine.

Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog brojki, koje su jasno pokazivale da je cela ta priča s protestima neuspešna, da nije donela glasove opoziciji i da će upravo skupštinski prenos Vučićevog govora i rasprave biti gledaniji od bilo čega drugog što se tog dana prikazuje na televiziji.

Opoziciji je bilo važnije da se ne obruka na Tviteru nego da izađe pred ozbiljan auditorijum, stotinak puta veći od tviteraške zajednice, i saopšti sve ono što misli da treba da se saopšti.

Zato su sve vreme, i pre i posle govora, ponavljali: nije ništa rekao, nije ništa rekao.

Još jadnije je bilo sve posle, kada su najpre zaključili da je slanje ROSU na sever Kosova deo zajedničkog plana Vučića i Tačija (koji bi sigurno uživali da je, kojim slučajem, neki metak tamo nekoga i pogodio, naročito u pokušaju da to ispeglaju i objasne), ili kada su, koji dan kasnije, povikali da je Evropska komisija u svom izveštaju pronašla i razlog i opravdanje za njihove umrle proteste.

Fenomenalno! U Srbiji, naoštrenoj na Zapad, s biračima koji su sve više okrenuti protiv EU i zameraju joj mnogo stvari, a najviše baš to Kosovo, ti se setiš da se uhvatiš izveštaja EK kako bi dokazao da postoji razlog za tvoje postojanje.

Sigurno ćeš gomilu glasova zbog toga dobiti, taman ne prešao cenzus.

Pošto razlog za proteste sam nisi uspeo da pronađeš, onaj pravi, politički, nego si lutao od košulja do RTS-a, Vučićeve ostavke i REM-a, a da nikome nisi uspeo da objasniš šta je to REM, čemu služi i u čemu je toliko bitan, osim što se Boško loži na Oliveru Zekić pa stalno trči da je vidi.

Takođe, zaboravio si da jeste da EK sastavlja izveštaje kojima pritiska Vučića, ali i da je to vekovima daleko od onoga što se dešavalo u devedesetima, od sankcija, rata, bombardovanja, i da samim tim nema ništa od ideje da će te sada Evropa i Amerika naoružati, opremiti, dati ti lovu i pomoći ti da srušiš Vučića.

Ma jok. Oni će s Vučićem nastaviti da pregovaraju, sve i da mu još gori izveštaj pripreme za narednu godinu. Zato što oni pažljivo, za razliku od nas, slušaju šta i kako on priča. I lepo vide gde u svemu tome postoji prostor i za njega i za njih.

Jedino ga za nas nema. Zato što ne umemo da slušamo. A na kraju će nas neko ipak pitati.

Ono što mislimo da već znamo, ali ne umemo s tim da izađemo na kraj.

Zato ćemo i slagati. I sve upropastiti.