Nedelja kad je otišao...

Voren Bafet je objavio da će se ove godine povući sa mesta izvršnog direktora kompanije „Berkšir Hatavej“ u svojoj devedeset prvoj godini. Miroslav Mišković je takođe objavio da će se u dogledno vreme povući sa čela „Delta holdinga“ u svojoj sedamdeset šestoj godini.

Osim činjenice da će svet uskoro dobiti dva nova penzionera, između ova dva događaja nema ma ama baš nikakvih sličnosti. Nema je ni između Bafeta i Miškovića, mada bi verovatno poslednjepomenuti voleo da bude kao onaj drugi.

Verujemo da se jedino za godine ne bi menjali, bar što se tiče gospodina Miškovića. Za Bafeta bi to verovatno bila fer razmena i možda bi se i odrekao većeg dela ličnog bogatstva koje iznosi 109 milijardi dolara, ne bi li se kazaljka na časovniku vratila deceniju i po unazad. Verujemo potpuno samouvereno jer bi veći deo novca koji je izgubio netom povratio.

Njegova životna filozofija je laka – uspeh se gradi godinama. Skoro šezdeset godina je gradio svoju imperiju, korak po korak, cent po cent, polako i strpljivo, i uvek je govorio da je problem svih biznismena nestrpljivost. Za dobre stvari potrebne su godine. Znači ključni faktor je vreme.

S druge strane gospodin Mišković je svoje carstvo izgradio u trci s vremenom, principom potpuno obrnutim od Bafetovog. Za početni kapital bio je potreban Milošević, hiperinflacija, sankcije, primarna emisija, akcizna roba...

Za legalizaciju stečenog bio je potreban Đinđić, Kolesar, Đunić, Vlahović, privatizacija uz blago proklizavanje iz šina i incident sa indirektnim oporezivanjem koje je umesto Poreske uprave sproveo zemunski klan, doduše ne za račun države, već za svoj groš.

Za ekspanziju i širenje bio je potreban Koštunica, Nikitović, Tijanić, specijalni tužioci, šefovi BIA-e, načelnici u MUP-u, konkurenti u zatvoru ili na groblju, guverner NBS-a, Tadić, Miki Rakić, strani ambasadori, naročito američki i neizostavni art decor – Milka Forcan.

Sve ovo je trebalo Miškoviću, a Bafetu samo vreme i znanje, mada se ni drugoj strani ne da osporiti "know-how", ali treba naglasiti da su ključnu ulogu u uspehu igrali gorepomenuti eksterni faktori.

Sve je naravno ogoljeno nakon 2012. godine kada su i poslednji od tih eksternih faktora iščezli usled društvene volje koja je počela menjati ovu zemlju, „Delta“ je započela period stagnacije i već neko vreme se ne može za nju reći da je najveća kompanija u Srbiji. Sam Mišković se našao na udaru zakona u procesu koji još nije pravosnažno okončan, ali gde je u prvom stepenu oglašen krivim.

Bafet s druge strane nikada nije imao posla s pravosuđem svoje zemlje. Mada postoje i značajne razlike u karakteru kapitala koje takav ishod čine skoro nemogućim. Bafet jeste ovladao tajnama spekulativnog kapitala, ali nikada se nije bavio prvobitnom akumulacijom na način kako je to činila fela ljudi kojoj pripada i gospodin Mišković, nekada uspešnih direktora neuspšenih državnih preduzeća koji su nakon rušenja Berlinskog zida uz pomoć političke moći došli do enormnog kapitala.

Bafeta smenjuje logika kapitala kojim upravlja. Dve godine stagnacije i delimično promašene investicije u gigantskog proizvođača hrane „Kraft-Hajnc“ i nekoliko avio-prevoznika na kojima je grupa izgubila 11 milijardi dolara naterale su investitore da potraže novu krv. Mišković s druge strane odlazi svojom voljom iz samo njemu znanih razloga. Jedno je akt logike i uslovno rečeno kolektivnog interesa, a drugo čin apsolutne samovolje.

Razlike, nažalost, nekada otkriju suštinu.