General Ratko Mladić, bivši komandant Vojske Republike Srpske, osuđen je u Hagu na doživotnu robiju po 10 od 11 tačaka optužnice. Žalbeno veće Mehanizma za međunarodne krivične sudove (MMKS) potvrdilo je prvostepenu presudu Haškog tribunala iz 2017. godine.
Presudom generalu Mladiću zatvara se haška knjiga samo njihove pravde i kad se podvuče crta i sve sabere, ovde je zapravo najmanje bilo reči o generalu Mladiću. Serž Bramerc, glavni tužilac Mehanizma za međunarodne krivične sudove, govoreći o „važnosti ove presude“ ostao je veoma usamljen na braniku jedne bivše moći (SAD) krunisane zauvek posle pada Berlinskog zida 1989. i proglašenja „Kraja istorije“ i otvaranjem liberalnog tržišta na kojem je samo jedan igrač! Istorija se vratila sa surovim računima, globalna moć mora da se deli na više adresa, a SFRJ, Srbi i svi stradali u građanskom ratu, kao i u NATO agresiji na SRJ 1999. samo su žrtve te bivše moći.
Proklamovano načelo Haškog tribunala, ako je bilo ko to ozbiljno shvatio, imalo je za cilj da kažnjavanjem vinovnika za počinjene ratne zločine pomiri sukobljene u građanskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije i doprinese njihovom međusobnom uvažavanju i suživotu. Činjenice, međutim, surovo govore suprotno. Haški sud bio je i ostao političko oružje velikih sila, kaznio je samo jednu stranu (Srbe) držeći se baš onih ličnih principa sa kojima je i ušao u raspad SFRJ, svrstavajući se isključivo protiv Srba.
Činjenice su najbolji tumač svega pomenutog: za skoro 30 godina stolovanja Haškog tribunala Srbi su osuđeni na 1138 i po godina, a Hrvati, muslimani i Šiptari ukupno tri puta manje. U ukupnom zbiru više od jedanaest vekova. Sa kojim to argumentima gospodin Bramerc izlazi u javnost o „više nego uspešnom poslu“? Možda bi Srbi, a i svi ostali na Balkanu, više verovali u svoju krivicu i u važnost međunarodnog prava da su na adekvatan način kažnjeni svi učesnici NATO agresije na SRJ, da su general Ante Gotovina, Naser Orić, Ramuš Haradinaj, Ejup Ganić, Atif Duraković osuđeni u Hagu shodno svojim nepočinstvima.
Da su Franjo Tuđman i Alija Izetbegović zasluženo stavljeni pred sud pravde, Haško tužilaštvo je posle njihovih „slavnih smrti“ i velikih počasti tvrdilo da je nameravalo da i protiv njih podigne optužnice?!
Na drugoj strani ova presuda u Hagu samo je zacementirala činjenicu da je general Mladić neprikosnoveni srpski heroj stavljen uz rame onih najslavnijih vojnika iz srpske istorije. „Hag ga je direktno poslao u legendu“, kaže Milorad Dodik. Ljiljana Smajlović, poznata srpska novinarka, kaže da se u Srebrenici dogodio zločin, to priznaju i Srbi. Ali u logici srpskog naroda utemeljena je i činjenica da su Srbi opstali samo na teritorijama na kojima je ratovao general Mladić. Taj narod tako nešto ne zaboravlja, uostalom sve su gledali svojim očima, a mnogi u svemu učestvovali kao Mladićevi vojnici. On je za njih heroj, kaže Ljiljana Smajlović.
Krivični sud u Sheveningenu ovom presudom privodi kraju svoje samo njemu znano pravo i pravdu. Neupućeni ga porede sa onim iz Nirnberga 1945–1946. Ovaj u Sheveningenu, izvesno, istorija će označiti kao sramotno slugeranstvo SAD, Engleskoj i, naravno, Nemačkoj. Haška pravda je u stvari smokvin list za prikrivanje sramotnog učešća pomenutih sila u razbijanju SFRJ.
Ovih dana u haškom vilajetu duvali su vetrovi pa su oduvali taj „smokvin list“ i pred svetom objasnili deo važne suštine te haške pravde. Sve je zapravo konstrukcija, a suđenje Ratku Mladiću je dragoceno jer otkriva deo igara iza zavese.
Naime, član petočlanog žalbenog veća MMKS-a sudija Priska Matimba Nijambe iz Zambije glasala je protiv ovakve presude Ratku Mladiću i u okviru presude otkucane na 364 strane stoji njen izdvojeni stav na 50 i nešto strana. Ona navodi da je prihvatila osam od devet tačaka Mladićeve žalbe. Ona ne dovodi u sumnju da se u Srebrenici dogodio zločin nad bosanskim muslimanima. Ali gospođa Nijambe otvoreno sumnja da se radi o genocidu i da je zločin osmislio general Mladić.
Ona u izdvojenom mišljenju navodi „Miomira Nikolića, načelnika za bezbednost Bratunačke brigade, koji je bio optužen, pa se nagodio sa Tužilaštvom da svedoči protiv Karadžića i Mladića“. Navodi i ocenu Holandskog bataljona „plavih šlemova“ iz Srebrenice da je Miomir Nikolić „bio glavni podstrekač zlodela u vezi sa autobusima“. Citira svedočenje holandskog vojnika Petera Beringa koji kaže: „Nikolić je za sve bio glavni.“
Sudija iz Zambije navodi da su „odmetnute strukture bezbednosti Vojske RS i M. Nikolić izvršili čin osvete i ubistava nad zarobljenicima kod Srebrenice. Uradili su to kad Mladić nije bio u regionu nego u Beogradu, protivno njegovom znanju i naredbama... Kolone dečaka i muškaraca bosanskih muslimana izlaze iz Srebrenice u borbenoj formaciji, naoružani, učestvuju u zasedama, borbama, upadima ala kamikaze protiv VRS, ali i u međusobnim sukobima i obračunima... Ne postoje dokazi o direktnim naredbama koje povezuju Mladića sa bilo kojim ubistvom...“
Gospođa Priska Matimba Nijambe zaključuje da „general Mladić na osnovu svih poznatih dokaza ne bi smeo da bude osuđen na više od 20 godina“.
