Nikola Lunić: "Moskvi niko nije miljenik, svako je alat"

Odgovor na ovo, ali i druga pitanja koja se tiču ruskog, a i ne samo ruskog uticaja u razgovoru za „Ekspres“ nudi Nikola Lunić, konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti.

„Kad bih tu šalu morao da prilagodim današnjem vremenu, rekao bih da Rusija danas ne dolazi sa tenkovima, nego sa kamerom i Telegram kanalom. Razlika između Sovjetskog Saveza i današnje Rusije nije u nameri, nego u metodologiji. Sovjetski Savez je izvozio ideologiju i tražio saveznike, a današnja Rusija izvozi nestabilnost i traži slabosti. Gde može da iskoristi tuđu naivnost, sistemsku korupciju i političku računicu, ne trebaju joj ni vojska ni tenkovi.

U Evropi to više nije samo teorija. Nemačka je pokušaj napada dronom na aerodrom u Lajpcigu pripisala Rusiji, a istrage i presude povodom svinjskih glava ostavljenih ispred pariskih džamija govore o manipulaciji iz struktura ruske obaveštajne službe. Cilj nije da se zauzme neki grad, nego da se razori poverenje: među građanima, među verskim i nacionalnim zajednicama, a pre svega među članicama saveza. Zato je ovo hibridni rat u kojem se pobeđuje onda kad protivnik počne da sumnja u sebe.

Srbija je u toj slici, nažalost, više od posmatrača. Ne zato što je neprijatelj Evrope, nego zato što je politikom ’četiri stuba’ i dugim sedenjem na više stolica ostavila otvoren prostor u kojem se ruski uticaj oseća kao kod kuće. Zato je odgovor na vaše pitanje: Rusija kod nas ne dolazi u posetu. Ona je odavno ovde, a pitanje je ko joj je otvorio vrata i ko ih i dalje drži otvorenim“, kaže Nikola Lunić na početku razgovora za „Ekspres“.

Nedavno je iz Crne Gore proteran Mihail Zvinčuk, šef informacione mreže „Ribar“, zbog sumnji na hibridno delovanje. Pre toga je, pokazuju podaci, boravio i u Srbiji i u BiH. Mislite li da su ga ovdašnje bezbednosne službe registrovale?

„Naravno da jesu, ako rade svoj posao. Reč je o čoveku koji je pod sankcijama Evropske unije i Velike Britanije, a čiju mrežu SAD i Britanija povezuju sa operacijama stranog uticaja. Prema istraživanju Radija Slobodna Evropa, u Srbiji je boravio od 27. septembra, a 30. septembra je emitovao prilog ispred Narodne skupštine. Nije u Beogradu prvi put: 2024. godine je u jednom beogradskom hotelu držao predavanje o Telegramu kao sredstvu za kontrolu informacionog prostora, a javni servis ga je ugostio u emisiji o ukrajinskom frontu.

Zato pitanje nije da li su ga registrovali, nego šta su povodom toga uradili. Koliko je u javnosti poznato ‒ ništa. Srbija ne primenjuje sankcije Evropske unije, ruski državljani u nju ulaze bez vize, pa je čovek koji je u Crnoj Gori proglašen pretnjom po nacionalnu bezbednost kod nas mogao da snima, drži predavanja i komentariše izbore bez ikakvih smetnji. I to u trenutku kad Beograd sa Vašingtonom vodi strateški dijalog. Država koja se pred Amerikancima predstavlja kao partner, a ne reaguje na čoveka za čiju mrežu isti taj Vašington nudi nagradu, šalje poruku koju u Moskvi mogu da pročitaju kao ohrabrenje, a u Vašingtonu kao nepoverenje. Po pisanju ’Sputnjika’, posle proterivanja iz Crne Gore tim se opet pojavio u Srbiji, na putu ka Rusiji.

Crnogorska policija i Agencija za nacionalnu bezbednost su, uz podršku međunarodnih partnera, reagovale odmah, a ljudima iz tima zabranjen je ulazak na godinu dana. Dve države, isti čovek, dva potpuno različita odgovora. U jednoj postoji služba koja služi državi i njenim interesima, a u drugoj služba koja najčešće služi političkoj eliti. To je ceo odgovor.“

Kolika je koincidencija da su on i njegova ekipa boravili u BiH i u Srbiji neposredno pred izbore u obe države?

„U geopolitici su koincidencije retke, a u hibridnom delovanju još ređe. Zvinčuk je u Sarajevo sleteo 2. oktobra, dva dana pre opštih izbora u Bosni i Hercegovini, a rezultate je komentarisao 6. oktobra, ističući Rusiju kao političku snagu i garanta srpskog naroda. U Srbiji je bio mesec dana pre izbora zakazanih za 25. oktobar. Ni to nije prvi put: i novembra prošle godine bio je u Banjaluci u vreme prevremenih izbora za predsednika Republike Srpske. A EU i Velika Britanija su u julu uvele sankcije desetorici ljudi iz mreže ’Ribar’, između ostalog zbog mešanja u izbore u Moldaviji i Jermeniji. To ne dokazuje operativnu ulogu, ali otkriva obrazac: tim koji se bavi uticajem na javno mnjenje pojavljuje se u pravo vreme i na pravom mestu kada se javno mnjenje oblikuje.

Ta mreža nije problem samo Evrope. Američki Stejt department je još 2024. godine ponudio nagradu do deset miliona dolara za informacije o ljudima povezanim sa ’Ribarom’, zbog sumnje da su učestvovali u operacijama uticaja na američke izbore, što Zvinčuk poriče. Američke i britanske vlasti mrežu povezuju sa operacijama stranog uticaja i propagande Kremlja, a o ruskom delovanju na Zapadnom Balkanu nedavno se raspravljalo i u američkom Kongresu. Dakle, isti tim koji se u Srbiji i BiH pojavljuje uoči izbora za SAD je predmet bezbednosne pažnje. U trenutku kad Beograd sa Vašingtonom vodi strateški dijalog to je pitanje i za nas: da li je Srbija prostor u kojem takvi akteri mogu slobodno da rade i šta to govori o ozbiljnosti našeg partnerstva sa SAD.

Zvinčuk tvrdi da je na Balkanu snimao dokumentarni serijal o odnosima Rusije i balkanskih naroda, a u Crnoj Gori filmski snimak jednog manastira. To je moguće, a baš u tome je poenta takvih operacija: pokriće mora da zvuči bezazleno. Češki portal Seznam Zprávy je u septembru objavio istragu prema kojoj su članovi te ekipe putovali po Evropi i snimali razgovore sa političarima, novinarima i stručnjacima, a sagovornici nisu uvek bili jasno obavešteni o kom je projektu reč. Češke vlasti su dvojici ruskih državljana povezanih sa mrežom naložile da napuste zemlju. U istom izveštaju se navodi da su snimanja bila planirana i u Srbiji i BiH.

Zato bih bio oprezan sa tvrdnjom da je reč o obaveštajnoj operaciji, a istovremeno bih odbio da poverujem u slučajnost. Mreža ’Ribar’ je pred ovim izborima srpsku vlast predstavljala kao vlast koju Kremlj podržava, a njena evropska obećanja kao predstavu za Brisel. Ko tako piše, ne snima istoriju, nego pravi političku sliku.“

Zapadnom Evropom se, inače, širi strah od ruskog hibridnog delovanja. Koliko je taj strah opravdan, a koliko je plod dizanja tenzija da bi se opravdali budžeti za odbranu, a nauštrb drugih stavki, recimo obrazovanja (Francuska je, čini mi se, dobar primer)?

„Strah je opravdan, ali strah i budžet nisu isto pa ta dva pitanja treba razdvojiti. Hibridno delovanje je stvarno i dokumentovano: sabotaže, sajbernapadi, dezinformacije, pokušaji napada dronovima na aerodrome i operacije poput one sa svinjskim glavama, koju su, prema presudi, izveli državljani Srbije. To nisu izmišljotine ministarstava odbrane, nego predmeti pred sudovima i istražnim organima.

Što se budžeta tiče, uzmimo baš francuski primer jer on pokazuje nešto drugo od onoga što se obično pretpostavlja. Predlog budžeta za 2027. predviđa za odbranu 63,4 milijarde evra, što je rast od oko jedanaest odsto. Istovremeno, premijer Lekorni je najavio da se obrazovanju dodaje još 800 miliona evra, iako se zbog demografije smanjuje broj učenika ‒ za obrazovanje je i dalje planirano nešto više nego za odbranu, oko 65,5 milijardi. Najteži teret za francuski budžet nije vojska, nego dug: troškovi kamata će 2027. godine, prema procenama, prelaziti 90 milijardi evra, dakle više nego što država troši na odbranu ili na obrazovanje. Reč nije o tome da se oružjem plaća zamena za škole, nego o državi koja je decenijama živela na kredit i sada to plaća.

To ne znači da je rasprava bespredmetna. Svaka vlada ima iskušenje da pretnju koristi kao opravdanje za svaku svoju odluku i to pitanje ne treba skidati sa dnevnog reda. Ali ni opasnost nije izmišljena. Evropa decenijama nije dovoljno ulagala u odbranu, a rat u Ukrajini je pokazao koliko je takva politika bila skupa. Obaveza koju su članice NATO-a preuzele da do 2035. izdvajaju pet odsto BDP-a za bezbednost nije politička izmišljotina, nego odgovor na stvarno promenjeno okruženje.

Hibridno delovanje je u tom smislu najjeftiniji oblik rata. Za cenu nekoliko dronova i nekoliko unajmljenih ljudi, država koja ga vodi izaziva veliku štetu, političku paniku i raspravu o tome da li je odbrana predimenzionisana ili ne. Zato je i odgovor dvojak: ne podlegati panici, ali ni ravnodušnosti. Strah koji nas navodi da gradimo institucije je koristan, a strah koji nas navodi da ćutimo i tolerišemo je štetan.“

Šta sve podrazumeva hibridno delovanje? I ono, naravno, nije karakteristično samo za rusku stranu?

„Hibridno delovanje je skup sredstava ispod praga otvorenog rata kojima jedna država pokušava da nametne volju drugoj, a da pritom ne izazove oružani odgovor. Obuhvata dezinformacije i propagandu, sajbernapade, sabotaže kritične infrastrukture, korišćenje energije i trgovine kao oruđa pritiska, finansiranje političkih aktera, podsticanje i iskorišćavanje sistemske korupcije, angažovanje kriminalnih grupa i pojedinaca za akcije koje se potom ne mogu pripisati državi, kao i iskorišćavanje migracija. Korupcija je tu posebno podmukla jer kupuje lojalnost elita i nagriza institucije iznutra, a korumpiran činovnik radi za nalogodavca čak i kad ne zna ko je on. Zato su države sa slabim institucijama najranjivije. Ključna reč je ’poricanje’: akcija se izvodi tako da naručilac može da se ogradi od nje.

Naravno da to nije karakteristično samo za Rusiju. Sve velike sile utiču na druge države i pokušavaju da oblikuju njihove odluke. Zapad ima sankcije, medije, fondacije, programe pomoći i diplomatski pritisak, Kina ekonomsku zavisnost i tehnološke standarde, Turska verske i kulturne veze. Ali tu treba povući liniju koja je bitna: javni uticaj nije isto što i tajna operacija. Kad zapadna država finansira nezavisan medij ili studentsku razmenu, to je javno, zakonito i predmet političke rasprave. Kad ruska služba preko posrednika usmerava ljude da u tuđoj zemlji ostavljaju svinjske glave ispred bogomolja ili kad se, kako tvrdi Nemačka, pokuša napad dronom na aerodrom, to je krivično delo, a ne politika uticaja.

Zato bih rekao da razlika nije u tome ko utiče, nego kako. Hibridni rat je onaj koji nanosi stvarnu štetu, a ne ostavlja potpis. Tamo gde toga nema, reč je o projekciji vrednosti, ma koliko to neprijatno bilo.“

Koliko je to rusko hibridno delovanje konstantno ili ima određene pikove, u zavisnosti od određenih događaja, npr. izbori?

„Ima obe komponente. Konstantan je osnovni sloj: dugoročno oblikovanje narativa, održavanje odnosa sa političkim, medijskim i crkvenim akterima, izgradnja mreža uticaja i obaveštajni rad iz diplomatskih misija. To traje i kad niko ne gleda jer se poverenje ne gradi preko noći. Povremeno se taj sloj pojačava i aktivira kad se ukaže prilika.

Pikovi se uglavnom poklapaju sa događajima koji mogu da promene geopolitički pravac neke zemlje: izbori, odluke o evropskim integracijama, uvođenje sankcija, vojne vežbe, nacionalne i verske godišnjice. Najpoznatiji primer u regionu je pokušaj državnog udara u Crnoj Gori 2016. godine koji je, prema optužnici, bio pripremljen za dan parlamentarnih izbora, osam meseci pre ulaska zemlje u NATO. Isti obrazac vidimo i danas: Zvinčukov tim u Crnu Goru dolazi kad ona najavljuje vize za ruske državljane, u BiH je u vreme izbora, a u Srbiju stiže u jeku predizborne kampanje.

Pouka je da se ne treba pripremati samo za izbornu noć. Ko čeka pik već je zakasnio jer su temelji uticaja postavljeni mnogo ranije.“

Šta je zapravo cilj ruskog hibridnog delovanja u Srbiji? Da li je to promena vlasti, stvaranje nestabilnosti ili nešto treće?

„Nešto treće. Moskvi nije u interesu ni promena vlasti, ni haos u Srbiji. Promena vlasti bi donela nepoznanicu, a haos bi ugrozio ono što Moskva već ima: slobodno kretanje ljudi i novca, medijski prostor, političke saveznike i zemlju koja joj ne uvodi sankcije. Putin je javno izrazio nadu da će Aleksandar Vučić biti premijer, što dovoljno govori o tome kakva joj Srbija treba.

Cilj Rusije je da Srbija ostane tamo gde jeste: formalno na evropskom putu, a suštinski izvan zajedničke spoljne i bezbednosne politike Evropske unije. To je Srbija koja ne uvodi sankcije, rastrgana je između Brisela i Moskve, njen javni prostor prenosi rusku optiku, a službe su joj slepe na ono što treba da vide. To je Srbija koja ne bira. Takvu Srbiju Moskva koristi kao oruđe pritiska na susede, kao sigurno utočište za svoje obaveštajce i kao dokaz da Zapad ne može da integriše čak ni zemlju koja je uglavnom okružena članicama EU i NATO-a.

Zato Rusija ne mora da pobedi u Srbiji. Dovoljno joj je da Srbija ostane nepouzdana: nepouzdana za Evropu, za NATO i za svoje susede. Time se krug zatvara. Evropa na Srbiju gleda s nepoverenjem, Srbija na Evropu s ogorčenjem, a Moskva dobija vreme.“

U Srbiji se stalno govori o delovanju stranih službi, ali nekako retko dobijemo epilog takvih priča. Sve ostane samo na tome ‒ znamo mi ko su oni i ko radi protiv nas. Zbog čega?

„Zbog toga što se o stranim službama u Srbiji najčešće govori kao o političkoj, a ne kao o bezbednosnoj temi. Kad se afera pojavi, koristi se kao poluga: protiv političkih protivnika, u predizbornoj kampanji ili da se dokaže kako smo ugroženi. Kad se mediji umore, afera nestane. Retko ko traži postupak, a još ređe neko ko ga može sprovesti.

Ima tu jedna strukturna činjenica o kojoj sam pisao: Srbija nema tajne službe, ima stranačke. Služba koja odgovara partiji ne radi kontraobaveštajni posao, radi posao stranke. Zato neće da otvara slučajeve koji bi vladajućim strukturama mogli da naprave političku štetu niti da ide do kraja sa nalogodavcima koji sede u ’bratskim’ prestonicama. Kadrovska politika to samo učvršćuje: u takvom sistemu napreduje onaj ko je lojalan, a ne onaj ko je stručan, pa se najbolji analitičari i operativci gube, a ostaju oni koji znaju da ne postavljaju pitanja.

Najpoznatiji primer je slučaj Georgija Klebana, pomoćnika ruskog izaslanika odbrane u Beogradu i oficira GRU-a, koji je 2019. godine snimljen kako predaje novac pripadniku Vojske Srbije u penziji. BIA je potvrdila autentičnost snimka, a Kleban nije proteran kao persona non grata, nego je jednostavno otputovao u Moskvu. Ruski obaveštajac je dakle prošao bez ikakvih posledica, a javnost do danas nije dobila potpun epilog.

Ima i dublji problem. Država koja nema nacionalne obaveštajne sposobnosti ne može da razume svet oko sebe. Obaveštajna služba nije samo hvatanje špijuna, nego i sposobnost da se unapred vidi šta se događa: kuda ide Evropa, šta Moskva planira, kako će se ponašati Vašington. Kad se sve procene o geopolitičkom položaju Srbije svedu na jednog čoveka, nema institucije koja bi mu rekla da greši niti znanja koje bi ostalo kad on ode. Zato nam se i čini da nas svaki događaj iznenađuje.

Dok odgovaraju samo izvršioci, a nalogodavci nesmetano odlaze kući, svaka priča ostaje bez epiloga, a mi bez odgovora.“

Imali smo i slučajeve paravojnih kampova koji su povezani sa Rusijom i pojedincima iz Rusije, ali ni tu nismo saznali epilog priče.

„Tu je situacija još neprijatnija jer paravojno organizovanje nije spoljnopolitičko pitanje, nego krivično delo. Zakon postoji, a epiloga nema. Kad se u kampu kod Loznice, prema izveštajima, obučavaju ljudi iz drugih zemalja za izazivanje nereda, to nije stvar uverenja, nego stvar državnog suvereniteta. Država koja ne ume da sazna ko koga na njenoj teritoriji obučava (ili ne želi da sazna) prestaje da bude suveren na sopstvenoj teritoriji.

Problem nije u tome što takvi kampovi i kanali postoje. Postoje svuda gde za to ima prostora i interesa. Problem je u tome što javnost ne dobija ni potvrdu, ni demanti, ni optužnicu, ni presudu. Ostaje samo tišina, u kojoj se svako može služiti svojom verzijom. Vlast tvrdi da je sve pod kontrolom, opozicija da je država nemoćna, a Moskva sve to prati sa zadovoljstvom jer nepoznanica radi u njenu korist.

Isto važi i za regrutaciju srpskih mladića za rusku vojsku. Znamo da se to dešava jer imamo osmrtnice. Prema istrazi ruske redakcije BBC-ja, u ratu na ruskoj strani poginulo je najmanje trinaest državljana Srbije, a istrage BIRN-a i ’Detektora’ pokazale su da se regrutuju posredstvom Telegrama, uz obećanja novca i ruskog državljanstva. Učešće u stranom ratu je u Srbiji krivično delo od 2014. godine, a koliko je poznato podignuta je bar jedna optužnica. Ali mreža koja ljude šalje u smrt i dalje ostaje u medijskom mraku, bez odgovora za javnost ko ih je pozvao i ko je na tome zarađivao. Istovremeno, država ćuti dok se ti ljudi vraćaju u kovčezima.

Uz to nam se plasira priča da su zapadni mediji koji promovišu vrednosti isto što i ruski kanali koji emituju ratnu propagandu. To je lažna simetrija. Jedno je medij koji govori o slobodi i pravima, a drugo medij koji opravdava rat i implicitno regrutuje za njega. Ratna propaganda je često upravo prvi korak: ona stvara raspoloženje u kojem se mladić lakše odlučuje da pređe granicu. Ustav Srbije u članu 50. nema cenzuru, ali predviđa da nadležni sud može da spreči širenje sadržaja kojima se propagira rat. Ta mogućnost postoji i godinama se ne koristi, a trebalo bi.

Zato bih se zalagao da se javno kaže ko je obučavan, ko je obučavao, ko je regrutovao, ko je to dozvolio i ko će za to odgovarati. Država koja po pitanju bezbednosti ne odgovara sopstvenim građanima nema bezbednosnu politiku, nego se uzda u sreću.“

Ako govorimo o ruskom uticaju u Srbiji, na koga je on više usmeren ‒ ka vlastima ili ka protivnicima režima? Jer, pretpostavljam da i oni, kao i sve velike sile, igraju na obe strane.

„Vaša pretpostavka je tačna. Moskva ne ulaže u jednog konja, nego u ceo hipodrom. Ruski uticaj ide ka vlastima kroz energiju, diplomatske kanale, političku i simboličku podršku, kao što je Putinova izjava o nadi da će Vučić biti premijer. Ali ide i ka onima koji se ne slažu sa vlašću, naročito ako su nacionalistički, antizapadno ili konzervativno orijentisani.

Najbolji dokaz je sama mreža ’Ribar’. Njen kanal posvećen Balkanu u izveštavanju o izborima u Srbiji hvali obećanje ’Studentske liste’ da neće uvoditi sankcije Rusiji. Sa druge strane, o vlasti piše kao o onoj koju Kremlj podržava, dok njena evropska obećanja prikazuje kao predstavu za Brisel. Dakle, opoziciju hvali zbog jednog stava, a vlast koristi kao dokaz da Moskva ima oslonac. Niko tu nije miljenik, svako je alat.

Zato je logika jednostavna. Moskvi nije važno ko je na vlasti, nego da svako ko je na vlasti vodi politiku koja joj odgovara. Najveći uspeh ruskog uticaja nije u tome da kupi jednu stranku, nego da u ceo politički spektar ugradi uverenje da je odnos prema Rusiji tema koju ne treba dirati. A kad je odnos prema sankcijama jedno od retkih pitanja oko kojih se slažu gotovo svi, takav uticaj je već uradio posao. Zato pravi problem nije samo u Moskvi, nego i u nama: društvo koje ne zna koje vrednosti brani ne zna ni od koga se brani.“

Pojedine ljude iz struktura vlasti, pa čak i iz vlade i BIA-e, protivnici vlasti direktno su optuživali da rade za ruske službe. Nisam primetio da je neko to zvanično demantovao.

„Pre svega, optužba nije dokaz i ne bih želeo da bilo koga osuđujem na osnovu političkih tvrdnji. Svaka osoba, uključujući one iz vlade i BIA-e, ima pravo na pretpostavku nevinosti. Ali ono što vi opisujete otkriva nešto drugo i važnije: ako je jedna ozbiljna optužba izrečena javno, a ni demantija, ni istrage nema, tada država ima problem sama sa sobom.

U funkcionalnoj državi postoje samo dva odgovora na optužbu da neko radi za stranu službu. Prvi je da se ona odbaci, javno i sa činjenicama, a drugi da se pokrene postupak. Treći odgovor, ćutanje, ne postoji jer ćutanje nije odgovor nego saučesništvo u nepoverenju. Kad građani vide da niko ne demantuje i niko ne istražuje, zaključuju ili da je optužba tačna ili da je institucijama svejedno. I jedno i drugo je podjednako loše.

Ono što je prirodno u svakoj uređenoj državi jeste nezavisna provera, pod parlamentarnom i civilnom kontrolom, koja utvrđuje šta je istina. Ako su optužbe neosnovane, optuženi se čiste pred javnošću, a odgovornost treba da snose oni koji su ih neosnovano izneli. Ako su osnovane, država mora da zna kome veruje i da procesuira agente stranih službi, bez obzira na to koje položaje zauzimaju. U oba slučaja, ćutanje je najskuplje.“

Kao jedan od centara posredstvom kojeg se širi ruski uticaj u Srbiji često se navodi i Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu. Koliko je to, zaista, humanitarni centar, a koliko nekakav centar za, recimo, hibridno delovanje?

„Centar je formalno uspostavljen međudržavnim sporazumom 2012. godine i zvanično se bavi obukom spasilaca i pomoći u vanrednim situacijama. Taj deo posla je stvaran i ne bih ga osporavao: u poplavama 2014. godine Rusija je poslala četiri aviona, 76 spasilaca i oko 140 tona pomoći, a u Centru se obučavaju i vatrogasci, čak i iz Republike Srpske. Zato sam oprezan sa tvrdnjom da je to špijunska baza jer za nju nema dokaza.

Ali i druga strana je jasna. Centar se nalazi nekoliko stotina metara od niškog aerodroma, a Rusija godinama traži da njegovo osoblje dobije status izjednačen sa statusom NATO vojnika u Srbiji, uključujući diplomatski imunitet. Američka ambasada je još 2017. godine posle obilaska Centra saopštila da za takav status nema opravdanja, a zvaničnik Stejt departmenta je upozorio da to ne bi bilo uobičajeno. Ni Srbija ni Rusija do danas nisu jasno rekle kakva je njegova dugoročna uloga.

Međutim, treba da se upitamo kome je potreban imunitet da bi delio pomoć. Humanitarna organizacija ne traži imunitet, ona traži transparentnost. Centar koji je zaista humanitaran i bez tajni može da radi pod punim nadzorom srpske države i sa otvorenim vratima. Dok se to ne dogodi, a ne događa se godinama, Centar će ostati ono što jeste: mesto čije ime kaže jedno, a o čijoj se nameni misli drugo.

Tu je i pitanje delotvornosti. Kad je 2019. godine gorela Stara planina, vlada je odlukom predvidela do 22,5 miliona dinara iz budžetskih rezervi za tri dana angažovanja ruskog aviona. Dakle, ta pomoć nije bila besplatna, a Centar u Nišu nije imao sopstvene avione. Slično je bilo i ovog avgusta: Deliblatska peščara je gorela od 5. avgusta, ruski avion je doleteo iz Rusije tek 19. avgusta, po zahtevu Beograda, a sa gašenjem je počeo sutradan. Niš je bio samo mesto sletanja. Istovremeno je 21. avgusta aktiviran evropski mehanizam civilne zaštite, koji je poslao helikoptere iz tri zemlje i vatrogasce iz Nemačke i Rumunije, a Srbija je i sama ovog leta kroz taj mehanizam slala pomoć Španiji. Zato je pitanje: čemu služi Centar kojem je za gašenje požara potreban avion iz Rusije i to verovatno uvek plaćen iz našeg budžeta?

Za vanredne situacije bi mnogo korisniji bio regionalni centar sa involviranim sposobnostima svih zemalja regiona, koji bi brzo delovao po evropskim standardima. U njemu bi svaka zemlja participirala sa minimalnim stalnim sastavom i robusnim kapacitetima na svojim teritorijama. Dakle, pomoć bi stizala sa više strana, bez političke cene i sa postepenom izgradnjom regionalnog poverenja i u oblasti bezbednosti.“

Posebna priča je, čini mi se, Republika Srpska. Videli smo da je Dodik pred izbore išao kod Putina, ali je posle pobede SNSD-a na izborima zahvalio Trampu. Kako to tumačite?

„Treba biti precizan: Dodik je posle pobede SNSD-a zahvalio i Trampu i Putinu. U govoru je rekao da bi bez Trampove pobede verovatno bili politički mrtvi, ali je istim dahom zahvalio i Putinu, svom dugogodišnjem savezniku. Uoči izbora sastao se sa ruskim predsednikom u Moskvi, a po povratku je 30. septembra izjavio da je Republika Srpska strateški partner Rusije. Pre toga je, u februaru, boravio u Vašingtonu, kao gost Trampove administracije.

To je klasična politika osiguranja. Dodik je pragmatičan političar koji razume da u svetu u kojem velike sile ponovo učvršćuju svoje interesne sfere nije mudro oslanjati se samo na jednu stranu. Rusija mu daje političku i simboličku podršku, naročito u sukobima sa Sarajevom i visokim predstavnikom, a Sjedinjene Države mu otvaraju put iz međunarodne izolacije i ukidanja sankcija. Zato Dodik danas gaji bliske odnose i sa Moskvom i sa Vašingtonom i ne vidi u tome nikakvu protivrečnost.

Zanimljivo je da ga čak i ’Ribar’ opisuje kao uspešnog lobistu koji ima pristup i Putinu i Trampovoj administraciji. To potvrđuje da Republika Srpska igra sličnu igru kao Srbija, samo sa još manje prostora za grešku.

Ali takva politika ima granice. Sa različitim centrima moći može se graditi odnos sve dok se njihovi interesi ne sudare tako da se mora jasno opredeliti. Pitanje je zato koliko se dugo može sedeti na dve stolice dok se geopolitički tlo pod njima tektonski pomera. Kad dođe trenutak izbora, neće biti dovoljno biti blizak sa svima. Moraće se proceniti kome se više duguje i ko zaista može da ponudi ono što je potrebno.“

Koji je najefikasniji način suprotstavljanja hibridnom delovanju?

„Ne postoji jedan način da se odgovori na hibridne pretnje, ali postoji pristup koji se pokazao najdelotvornijim ‒ izgradnja otpornosti države i društva. Hibridno delovanje koristi postojeće slabosti pa je najbolja odbrana njihovo otklanjanje. To podrazumeva četiri stvari: bezbednosne službe koje profesionalno rade svoj posao, transparentno medijsko i političko okruženje, smanjenje zavisnosti od jednog izvora energije ili ekonomskog partnera i pravosuđe koje je sposobno da utvrdi odgovornost i obezbedi kažnjavanje počinilaca.

Prvo, neophodan je efikasan kontraobaveštajni rad. Država mora da prepoznaje strane obaveštajne aktivnosti na svojoj teritoriji i da reaguje kada pojedinci pod diplomatskim pokrićem prekorače granice svog mandata. Drugo, potrebno je transparentno vlasništvo nad medijima i jasno finansiranje njihovog rada, uz nezavisnog regulatora. Sloboda medija i sloboda govora ne smeju biti izgovor za prikrivanje stranih uticaja i finansiranja. Treće, država mora brzo i na osnovu dokaza da utvrdi i javno saopšti ko stoji iza napada, umesto da takve informacije objavljuje tek kada joj to politički odgovara. Četvrto, neophodna je saradnja sa saveznicima i susedima jer nijedna država veličine Srbije ne može samostalno da odgovori na sve oblike hibridnih pretnji.

Crna Gora ovih dana pokazuje koliko je važno da se o bezbednosnim pretnjama ne govori samo deklarativno, već da se na njih konkretno odgovara. Saradnja policije i bezbednosnih službi sa međunarodnim partnerima, proterivanje pojedinaca za koje postoje bezbednosni razlozi i uvođenje viznog režima za ruske državljane od 1. novembra predstavljaju različite instrumente takvog odgovora. O njihovoj opravdanosti i dometu može se raspravljati, ali suština je u tome da država mora da prepozna pretnju i bude spremna da deluje. U suprotstavljanju hibridnom delovanju presudni nisu oštrina izjava i političke deklaracije, već sposobnost institucija da donose odluke i sprovode ih u praksi.“

Koliko je Srbija sposobna za tako nešto?

„Definitivno je sposobna, ali je problem u političkoj volji. Srbija ima obrazovane i iskusne kadrove u vojsci, civilnim bezbednosnim službama, diplomatiji i pravosuđu. Ima ljude koji razumeju prirodu savremenih bezbednosnih pretnji i znaju kako bi država trebalo da odgovori. Međutim, stručnost pojedinaca ne može da nadomesti slabosti institucija i odsustvo jasnog političkog pravca.

Problem je, pre svega, u načinu na koji je država organizovana i u tome kome njene institucije zapravo služe. Nemamo revidirane strategije odbrane, a sveobuhvatnu strategiju spoljne politike nikada nismo ni usvojili. Zato se pravac države često ne može pouzdano utvrditi na osnovu strateških dokumenata, već se iščitava iz izjava i poteza vladajuće elite. Bezbednosne službe nisu dovoljno zaštićene od političkog uticaja, a regulator medija ne uživa autoritet i nezavisnost koje bi trebalo da ima. Istovremeno, politika ’četiri stuba’ nije nam obezbedila ni doslednost u spoljnoj politici, ni čvrste i predvidive odnose sa ključnim partnerima.

Kada država nema jasno definisan nacionalni interes, teško može da odredi šta ga ugrožava, a još teže da na pretnje odgovori na vreme. Zato hibridno delovanje ne bi trebalo da nas iznenađuje. Ono koristi postojeće slabosti ‒ političke podele, nepoverenje u institucije, zavisnost od pojedinih energetskih i ekonomskih partnera i ranjivost medijskog prostora. Problem, dakle, nije samo u tome što neko spolja pokušava da utiče na Srbiju, već i u tome što mu naše unutrašnje slabosti otvaraju prostor za takvo delovanje.

To se neće promeniti samo od sebe niti je presudno šta o tome misle Moskva ili bilo koji drugi centar moći. Presudno je da li smo spremni da uredimo sopstvenu državu tako da njene institucije štite nacionalne interese, a ne interese pojedinaca i političkih struktura. Evropski put, o kojem govorimo duže od četvrt veka, nije samo pitanje pregovaračkih poglavlja i rokova. To je i pitanje kvaliteta institucija, vladavine prava i sposobnosti države da samostalno donosi i sprovodi odluke.

Hibridno delovanje retko je samo po sebi uzrok krize ‒ ono je najčešće njen simptom i pojačivač. Zato odgovor ne počinje tek kada prepoznamo stranog aktera, već mnogo ranije: izgradnjom institucija kojima građani veruju, službi koje rade u interesu države i politikom koja zna šta želi da zaštiti. Na kraju, nije dovoljno da znamo ko pokušava da ugrozi našu bezbednost, već moramo izgraditi državu u kojoj će takvi pokušaji imati što manje izgleda za uspeh.“