Postoje one vesti iz kategorije APP (ako prođe prođe) za koje unapred znamo da su teško ostvarive, ali su istovremeno dovoljno provokativne da nam obuzmu svu pažnju tako da danima govorimo samo o njima. Upravo to se desilo sa informacijom koju je nedavno javnosti saopštio Aleksandar Vučić da je Srbija iz obaveštajnih izvora saznala da će jedna od velikih sila uskoro krenuti u zvanično traženje povlačenja snaga KFOR-a i UNMIK-a sa Kosova.
Nekoliko dana kasnije, ukoliko mu je za verovati, od Jensa Stoltenberga stigla je umirujuća poruka da nema nikakvih promena u mirovnoj misiji KFOR-a na Kosovu.
„Svih 30 saveznika NATO-a, uključujući i Sjedinjene Američke Države, posvećeni su KFOR misiji. Misija KFOR-a je najopipljiviji i najkonkretniji izraz posvećenosti NATO-a celom regionu”, poručio generalni sekretar NATO-a.
Međutim, čak i da je Stoltenberg zaista u pravu i ukoliko Srbija nema razloga za brigu, od Vučićevog do njegovog obraćanja se stvorilo taman dovoljno prostora da probni balon ispuni svoj zacrtani cilj. Stvorio je atmosferu straha, dodatni pritisak i naveo je na razmišljanje šta bi bilo kada bi do toga zaista došlo o čemu ćemo se i u ovom tekstu baviti.
O tome kako treba tumačiti temu KFOR-a, kao i to iz čije kuhinje dolazi, razgovarali smo sa beogradskim analitičarem Dragomirom Anđelkovićem. Sagovornik „Ekspresa“ nema sumnju da iza svega stoji Velika Britanija koja, po njegovim rečima, zastupa ono što Amerika misli.
Dokazivanje državnosti
„Priča oko povlačenja KFOR-a jeste jedna vrsta pritiska na Srbiju, i to dvostranog. Prvo, šalje se poruka da je Kosovo država, što nije tačno. Jedno od svedočanstava koje tome ide u prilog jeste da je vrhovna vlast na Kosovu UNMIK, odnosno da je KFOR ključni vojni. Kada na jednoj teritoriji postoji instalirana strana vlast, odnosno postoji njeno vojno prisustvo, jasno je da to nije država. Oni koji žele da ukinu KFOR i UNMIK zapravo žele da potvrde taj jednostrano lažni suverenitet Kosova. Drugi razlog zbog koga ova priča nije ništa drugo osim pritiska na Srbiju jeste zbog toga što bi odlazak KFOR-a doneo neizvesnost za srpsku zajednicu, pogotovo južno od Ibra. Na taj način bi i kakva-takva zaštita za Srbe bila eliminisana. Srbiji se šalje poruka – bolje sedite da se dogovorimo, nego da odemo sami. Objektivno, KFOR je u velikoj meri deinstaliran. On formalno postoji, ali mu je značajno smanjeno brojno stanje. Tako da ovu priču apsolutno možemo tumačiti kroz kontekst pritiska na Srbiju. Međutim, Srbija ima jasan odgovor. Ukoliko neko povuče KFOR, onda je stanje koje je uspostavljeno Kumanovskim sporazumom suspendovano, a samim tim imamo puno pravo da vratimo naše trupe na Sever Kosova i Metohije. To bi bio rizičan potez, ali onaj ko bi želeo da povlači KFOR treba da razmisli i o tome“, ističe Anđelković za naš list.
Pritisci na Srbiju
Da priča o povlačenju KFOR-a sa Kosova nije ništa drugo do političkog pritiska na Srbiju smatra i Bojan Milisavljević, profesor međunarodnog prava. Međutim, Milisavljević upozorava da ova ideja predstavlja direktno kršenje Rezolucije 1244.
„Mislim da tako nešto nije realno da se dogodi, a ukoliko bi se dogodilo, bilo bi direktno kršenje Rezolucije 1244. O jednoj ovakvoj odluci može da odlučuje jedino Savet bezbednosti jer on je i doneo Rezoluciju 1244. Bilo kakva izmena rezolucije morala bi da prođe Savet bezbednosti, odnosno podrazumevalo bi saglasnost članica. Gotovo sam siguran da ni Rusija ni Kina ne bi prihvatile povlačenje KFOR-a. Stalne članice imaju pravo veta i zbog toga mislim da jedna takva odluka ne može da prođe jer bi direktno dovela do destabilizacije tog područja“, kaže Milisavljević za „Ekspres“.
I definitivno bi dovela do destabilizacije već dovoljno nestabilnog regiona. Zbog toga je ovaj probni balon prilično opasan, koliko god u ovom momentu možda nije ostvariv. Zamislimo samo situaciju u kojoj bi zaista došlo do povlačenja KFOR-a. Na Kosovu bi se stvorio prostor koji bi neko mogao da ispuni i celokupnu situaciju zloupotrebi. Pored političkog vrha Kosova koji bi uz šampanjac proslavio ovaj trenutak, najviše bi se verovatno obradovali albanski političari. Povlačenjem KFOR-a bila bi otklonjena i poslednja prepreka da na poziv kosovskih vlasti albanska vojska popuni novonastali prostor, uz izgovor zaštite granice sa Srbijom. A to bi značilo samo jedno – Velika Albanija na mala vrata.
„Ukoliko ikada dođe do stvaranja takvog vakuuma na Kosovu, onda bi zapadne sile prekršile Kumanovski sporazum kojim smo mi vojnu kontrolu prepustili njima. U tom slučaju Srbija ima puno pravo da uputi svoje trupe tamo gde smatra da je potrebno. Ukoliko bismo krenuli dalje od Severa, to bi značio rat, ali Sever Kosova bismo mogli bez problema da stavimo pod kontrolu. Situacija u kojoj bi Albanija poslala svoje trupe na granicu bila bi izuzetno rizična i Srbija bi morala da interveniše u delovima gde je koncentracija Srba najveća“, zaključuje Anđelković.
Prištinski analitičar Fatmir Šeholi smatra da makar u ovom momentu neće doći do povlačenja KFOR-a sa Kosova i ističe da je Vučić odgovor, na saznanja bezbednosnih službi, dobio od Stoltenberga.
„Verujem da će se broj NATO vojnika na Kosovu umanjiti tek kada dođe do finalizacije odnosa Prištine i Beograda. Međutim, s druge strane, na Kosovu se nalazi Bondstil koji nema šanse da se pomeri sa Kosova ni u narednih 300 godina. Bez obzira na KFOR, američke snage će na Kosovu biti večno jer sa strateškog aspekta Amerika računa na Kosovo kao što računa i na Izrael“, kaže Šeholi u razgovoru za „Ekspres“.
Simptomatično je da se cela priča plasira u trenutku kada vlada pomama za non-pejperima i najave Hrvatske da će formirati vojni kamp na Kosovu. Istina, Hrvatska jeste članica NATO-a i po tome apsolutno ima pravo na ovakvo delovanje, ali se postavlja pitanje koliko ovakav potez, koji nije mogao da prođe bez odobrenja Amerike, može da se gleda dobronamerno, odnosno koliko je čista provokacija.
„Radi se verovatno o dobro smišljenom sporazumu. Ne verujem da bi bezbednosne snage Kosova takav dogovor sa Hrvatskom napravile bez saglasnosti sa KFOR-om i NATO alijansom. Zašto se Hrvatska našla u toj priči, pretpostavljam da je zbog toga što se radi o zemlji iz regiona, ali i zbog toga da bi se izbeglo da na to mesto dođe Albanija. Jer bi u tom slučaju reagovanje bilo dosta burnije. S druge strane, Kosovo ima neke posebne odnose sa Hrvatskom, zbog svega što se dogodilo u prošlosti“, kaže Šeholi.
Novi mehanizmi
Dragomir Anđelković na razne verzije non-pejpera i pomenuti hrvatski kamp gleda kao na situaciju u kojoj su zapadne države shvatile da dosadašnji principi rešavanja kosovskog pitanja jednostavno ne daju rezultate, zbog čega su pristupile novim mehanizmima.
„Mnogi na Zapadu su mislili da će pritisnuti Srbiju i da će ona kapitulirati. Što se nije desilo. S druge strane, svesni su da je Srbija frustrirana zbog njihovog odnosa prema njoj i da se Srbija sve više približava Rusiji i Kini. Pokušavaju da puštanjem probnih balona uvide šta bi zadovoljilo Srbiju“, smatra Anđelković, a potom se osvrće na ulogu Hrvatske.
„Hrvatska ima tradicionalan pristup da svuda podržava srpske neprijatelje. To je takozvana doktrina Ive Pilara, hrvatskog geopolitičara. Ta doktrina podrazumeva da se oni uvek angažuju protiv Srbije ko god da je u sukobu sa njom. Sami su suviše slabi i da bi parirali potreban im je neko. Hrvatska na taj način podržava Kosovo, ali na neki način na to i ima pravo jer je članica NATO-a. Međutim, cela star je prilično kontradiktorna. Jedna članica NATO-a traži ukidanje KFOR-a, dok druge šalju svoje trupe.“
