Političko pitanje svih pitanja

U Srbiji je, nažalost, svako pitanje - političko pitanje. Bez izuzetka, svako je dovoljan i opravdan razlog za polemiku u javnom prostoru, svađu, teške reči i na kraju kao krajnju konsekvencu imamo i podelu društva po određenom pitanju. Podela koja je po pravilu duboka, sa nepremostivim jazom i stavovima koje nije moguće približiti, ali sa takvom kumulativnom proizvodnjom energije koja vrlo često zna pripretiti prelivanjem i podrivanjem samih temelja političkog i šireg društvenog sistema.

U društvu u kome je moralna erozija oslabila tlo, bez čvrstih i jakih institucija, bez autoriteta koji nije osporen, ovakve pojave znaju biti i opasne. Kako bi to moglo izgledati, blagu najavu imali smo letos kada se usled najavljenih restriktivnih mera u borbi sa Covid-19 nezadovoljstvo, uz indukovanu spoljnu i unutrašnju potporu, prelilo kroz nasilje na ulicama. Pred našim društvom nalazi se jedan veliki kolektivni ispit zrelosti - vakcinacija protiv najopasnijeg virusa u našoj generaciji. Kažu neki kroz šalu, da se kojim slučajem u Srbiji sprovede referendum da li da se uveze kuga, bar polovina populacije bi bila za.

Čisto iz inata. Što se vakcine protiv korone tiče, zasad nema pouzdanih istraživanja, osim jednog koje je sprovela beogradska agencija „Demostat“. Doduše, njen univerzum je bio ograničen samo na one građane koji jasno iskazuju svoje političke preferencije, odnosno one koji su politički zainteresovani. Šta je to istraživanje pokazalo? Ispitanici koji su na poslednjim izborima glasali za partije na vlasti, njih 51 odsto, prihvatili bi vakcinisanje ako to preporuče lekari i stručnjaci. Slično su se izjasnili i ispitanici koji podržavaju stranke koje su izašle na parlamentarne izbore (53 odsto bi poslušalo lekare), dok je 48 odsto pristalica stranaka koje su bojkotovale izbore odgovorilo da se ne bi vakcinisali ni pod kojim uslovima.

Povezane vesti - INTERVJU DR TANJA JOVANOVIĆ: Virusi neće posustati, naučićemo da živimo oprezno

Kako je moguće da jedno društvo u egzistencijalno neizvesnom momentu i dalje ima snage da bez ikakvih skrupula utone u spiralu političkog ludila, nešto je što za sada nauka nema adekvatan odgovor. Osim činjenice da ono definitivno postoji i da je kao takvo verovatno jedinstven slučaj na planeti. Verovatno niko razuman nigde na svetu ne pretpostavlja po pitanju zdravlja nekakav politički autoritet medicinskom autoritetu.

„Ako to jeste, onda je vrag odneo šalu, zaista. Ta ista grupacija onih koji su pristalice partija koje su bojkotovale izbore bi u najmanjoj meri poslušala lekare i stručnjake, odnosno u manjoj meri nego svi ostali - samo jedna trećina. Oni koji nemaju bliske partije, a znamo da je to polovina građana ove zemlje, veruju lekarima i stručnjacima, ali 33 odsto njih ni pod kojim uslovima ne bi prihvatio vakcinisanje, a čak 21 odsto nije imao odgovor na ovo pitanje“, navodi glavni istraživač „Demostata“, sociolog Srećko Mihailović u izjavi za list „Danas“.

No, nije to jedina kontroverza. Pre par meseci na društvenim mrežama pojavili su se postovi koji su promovisali vest kako su navodno po unutrašnjosti Srbije porodice preminulih od drugih bolesti i onih koji su preminuli prirodnom smrću dobijali po 70.000 dinara da potpisom posvedoče da su članovi njihovih porodica preminuli usled korone. Bilo je potrebno izvesno vreme da se dokaže da je to neistina. Iz više razloga. Prvo i osnovno, ne traži se od porodice preminulog nikakva saglasnost, uzroke smrti konstatuje lekar pa je samim tim i postavka ove lažne vesti upravo takva - lažna.

U javnom prostoru koji se neprekidno truje raznim sadržajima koji promovišu teorije zavere o koroni, njenim uzrocima i posledicama, konvencionalni mediji i državne institucije su odavno izgubile trku u odnosu na razne društvene mreže i sve moguće prostore za manipulaciju koje se pružaju. Pomalo sve podseća na novi srpski sitkom (s namerom ovakva definicija) „Državni službenik“. Ipak, previše su ovo ozbiljne stvari da bi se s njima dalo šaliti.

Tako će se nesumnjivo i pitanje vakcinacije postaviti kao još jedno od pitanja iz domena teorije zavere plasiranih sa društvenih mreža. Insistiranje će biti na elementu prinude, odnosno fizičke sile i moći države da natera stanovništvo da se vakciniše. Ali prvo da pogledamo kako stvari stoje zakonski gledano. Po našem i najnovijem izmenjenom Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti ne postoji nešto što bi se nazvalo prinudna vakcinacija.

Znači ne postoji u zakonu mogućnost da država prinudi stanovništvo da se vakciniše. U članu 32 pomenutog zakona govori se o obaveznoj vakcinaciji, a to što se ovaj pojam u konvencionalnoj upotrebi meša sa pojmom prinudna vakcinacija, verovatno nije slučajnost. Uz jednu ogromnu razliku - obavezna vakcinacija se po zakonu ne odnosi na celokupno stanovništvo, već samo na određene i to tačno određene grupe. Pre svega one koji su posebno ranjive u odnosu na uzrast, zanimanje (zdravstveni radnici) ili druge okolnosti (kontakt sa zaraženim, putovanje u određene zemlje). Ko, kako i kada će se vakcinisati propisuju zdravstveni organi, dakle struka, a ne politika.

Povezane vesti - INTERVJU MARIJAN IVANUŠA: Cilj je bezbedna, a ne bilo kakva vakcina

Koji su argumenti onih koji se protive vakcinaciji? Najveću buru, opet naravno na društvenim mrežama podigao je video izvesne Keri Madej, koja se predstavila kao lekar. Do danas nije utvrđeno da li je ime i prezime kao i zvanje autentično, ali to nije zasmetalo da video ima milione pregleda. U njemu Madej tvrdi da vakcina menja DNK onoga ko je primi, kao i da sadrži neku vrstu interfejsa prema veštačkoj inteligenciji koji će od nas napraviti neku vrstu zombija, valjda. Izlišno je trošiti reči na demanti ovakvih pseudonaučnih tvrdnji, ali šteta koju čine na globalnom nivou je nemerljiva. Naravno, pored ovih tvrdnji postoje i druge kritičke škole koje izražavaju izvesne rezerve prema proveri vakcina i njihovim mehanizmima. Prema ovim tvrdnjama, razvoj vakcine je ubrzan nauštrb kvaliteta i sa očiglednom namerom da se pre svega zadovolji ekonomski interes velikih farmaceutskih kompanija. Čini se da je kod nas najglasnija među onima koji se protive obaveznoj vakcinaciji protiv koronavirusa Jovana Stojković, psihijatar i predsednik pokreta “Živim za Srbiju”.

„Moj stav je da nisam za obaveznu vakcinaciju u vezi s bilo kojom vakcinom. Ja sam isključivo za slobodu izbora jer svaka vakcina, a naročito ova za koju još uvek ne znamo kakva će biti, nosi neka neželjena dejstva. Čovek je taj koji sam određuje kom će se riziku izložiti tokom života. Tako da sa tog opšteg stanovišta ja sam apsolutno za slobodu izbora.

Ukoliko pogledamo nove podatke koje je izneo zaista jedan od najvećih svetskih epidemiologa Džon Joanidis koji je rekao, a to je i Svetska zdravstvena organizacija objavila, da je ukupni procenat umrlih ljudi koji su bili zaraženi koronom negde oko 0,2 odsto. Dakle, koliko god mediji to predstavljali i izvlačili brojke iz konteksta, to nije toliko smrtonosna bolest da bi se posezalo za oštrim merama kao što je obavezna vakcinacija koja lišava ljude nekih osnovnih ljudskih prava. Tako da u tom smislu ja nisam za obaveznu vakcinaciju, ali jesam za to da ljudima koji se plaše i koji žele da se zaštite vakcina bude dostupna”, ističe za „Ekspres“ Stojkovićeva.

Stiče se utisak da je cela stvar u vezi s koronavirusom otišla predaleko, da je politizovana kako u svetu tako i kod nas. Umesto da se bavimo pitanjem kada će vakcina stići na naše tržište, domaća javnost veća čiju vakcinu bi trebalo da koristimo – rusku, američku ili onu iz Evropske unije. Svoj stav o tom pitanju ima i Jovana Stojković, koja ističe da je od trenutka kada se virus pojavio to političko pitanje.

„Još od trenutka kada se virus pojavio u Kini imali smo optužbe Amerikanaca da su to Kinezi pustili i obrnuto. O njemu su najviše govorili političari, predsednici država, a retko smo čuli struku, a kada smo je i čuli to su bili krizni štabovi za koje su ljudi procenjivali da su birani po nekoj političkoj podobnosti. Sve to je uslovilo veliko nepoverenje ljudi u njihove odluke, velikim delom jer one zaista nisu bile racionalno obrazložene, a nama koji smo iz medicine nisu bile ni naučno potkovane već su donošene pod dekretom. Proizvodnja vakcina je centralizovana, to rade velike korporacije koje, kako 'Gardijan' procenjuje, recimo na ovoj vakcini, na godišnjem nivou zaradiće od deset do dvadeset pet milijardi dolara.

Povezane vesti - INTERVJU DR DRAGANA LAGUNDŽIN: Virus je pametan i želi da preživi

Gde god postoje velike pare i gde god postoji finansijski interes mi ne možemo da govorimo o potpunom poverenju. Međutim, ja ne bih to gledala tako politički da li će vakcina biti ruska, kineska ili američka, mene brine stručni deo, odnosno da li je moguće da za tako kratko vreme napravimo vakcinu koja je bezbedna i efikasna, a znamo da većina fabrika proizvodnju vakcina zasniva na novoj tehnologiji, takozvanoj mesindžer RNK koja se sada prvi put koristi za zaštitu od zaraznih bolesti. To je moralo mnogo podrobnije biti proučeno. Recimo, 2018. godine ste imali na zvaničnim sajtovima medicinskih fakulteta da čitate o ovoj metodi i tada su se javile neke bojazni od upalnih procesa ili autoimunih koje ova metoda može da razvije i tada se govorilo da je potrebno još puno vremena da bi bili sigurni u to. A već 2019. godine kada je virus nastao i sada 2020. godine nama govore da je nešto bezbedno. Otud to nepoverenje. Bilo je mnogo virusa, imali smo i SARS i MERS, ali ovo je jedini virus koji je doveo do ovolikih političkih, socijalnih i ekonomskih posledica. Nijedan virus nije doveo do ovolikog prekrojavanja cele realnosti koju poznajemo”, kaže Stojkovićeva.

S druge strane, zagovornici vakcinacije imaju potpuno poverenje u sistem odobrenja vakcina na svetskom nivou u smislu njihove bezbednosti. Zoran Radovanović ističe da je izuzetno važno da se što veći broj ljudi vakciniše protiv koronavirusa, međutim, istaknuti epidemiolog u razgovoru za „Ekspres“ ističe tri stavke koje su u ovom momentu podjednako važne.

„Pitanje je da li ćemo imati dovoljno para da nabavimo dovoljno vakcina, drugo, da li će ih biti na tržištu da možemo da ih kupimo i treće - koliko će građana hteti da se vakciniše. Kako sada stoje stvari, to nije veliki procenat. Dvadesetak procenata bi se sigurno vakcinisalo, dok određeni broj razmišlja o toj mogućnosti. Sve to može da se svede na trećinu populacije“, ističe Radovanović.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .