Posle dvadeset godina

Dvadeset godina prošlo je od kako je onaj ko je „jedini smeo da vas pogleda u oči“ na izborima pobedio onoga ko je uveravao da „niko ne sme da vas bije“. Vojislav Koštunica osvojio je 24. septembra 2000. godine gotovo 650.000 glasova više od Slobodana Miloševića na izborima za predsednika SR Jugoslavije.

To je, doduše, potvrđeno, tek nekih desetak dana kasnije, posle petooktobarskih demonstracija, kojima su, praktično poništene odluke, prvo Savezne izborne komisije da se ide u drugi krug izbora (jer Koštunica nije osvojio više od 50 odsto glasova), a potom i Saveznog ustavnog suda da se celokupno glasanje ponavlja (zbog nepravilnosti).

Povezane vesti - Samo da nas on i ona nisu branili

I jedan i drugi danas su deo prošlosti. Milošević i bukvalno, jer od marta 2006. godine počiva pod lipom u dvorištu porodične kuće u Požarevcu. Dvadeset godina od njegovog silaska sa vlasti, Srbija se i dalje bori kako da reši neke od problema koji su kulminirali tokom Miloševićeve vladavine.

Koštunica je, pak, deo političke prošlosti postao onog dana kada je maja 2008. godine sa pozicije premijera Srbije „vratio mandat narodu“, da bi taj status potvrdio šest godina kasnije, podnevši ostavku na mestu predsednika DSS, nakon što njegova stranka nije prešla cenzus na izborima.

I dalje se mnogi pitaju šta bi se dogodilo da Milošević početkom jula 2000. godine nije izveo neočekivani politički manevar i odlučio da promeni izborna pravila, čime je praktično sam sebi skratio mandat na mestu šefa SRJ za gotovo dve godine. Izbor predsednika države je ustavnim amandmanima iz parlamenta prebacio direktno u ruke građana. Istovremeno je promenio i zakon tako da se i poslanici u Veću republika Savezne skupštine biraju neposredno, na izborima.

Povezane vesti - INTERVJU OBREN JOKSIMOVIĆ: Koštunica je izručio Miloševića u Hag

Pitao se, verovatno, i sam Milošević kasnije šta bi bilo da nije poslušao one iz njegovog okruženja, a koji su bili bliski njegovoj supruzi Miri Marković, što su ga uveravali da će na direktnim izborima oduvati bilo kog protivkandidata opozicije.

Pitanje je, naravno, i šta bi bilo da su druge dve tadašnje jake stranke kao kandidate isturile svoje najjače ljude – Vuka Draškovića (SPO) i Vojislava Šešelja (SRS), a ne njihove rezerve – Vojislava Mihailovića (SPO) i Tomislava Nikolića (SRS).

Paradoksalno, ali i tada vladajuća stranka u Crnoj Gori, Demokratska partija socijalista, iako je bila oštar kritičar Miloševića, bojkotom saveznih izbora išla je naruku upravo Miloševiću. Jer, sa njihovim glasovima, poraz Miloševića na predsedničkim, odnosno SPS i JUL na parlamentarnim izborima, bio bi još manje neizvestan.

Povezane vesti - “Čekao sam da Sloba lupi glavom o zid i slomi vrat”

Simbolično, Milošević je na izborima poražen samo dan posle 13. godišnjice čuvene Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Na njoj je, praktično, Milošević politički ubio svog mentora Ivana Stambolića, čoveka kojeg su potom, samo mesec dana pred izbore 2000. i fizički likvidirali, pretpostavlja se po nalogu Miloševića.

Loše vesti sa birališta Milošević nije dočekao sa svojim partijskim drugovima. To veče bio je okružen partijskim drugovima njegove supruge u sedištu Jugoslovenske levice. A oni su mu se potom „odužili“ tako što gotovo niko od njih, uz par izuzetaka, nije bio pored njega u noći kada su ga 1. aprila 2001. godine hapsili.