Propagandna mašina

Pre nekoliko godina razgovarali smo sa pokojnim Brankom Lustigom, uspešnim holivudskim producentom, koji je između ostalih filmova producirao „Šindlerovu listu“. Lustig je bio poreklom iz Hrvatske, Jevrejin koji je preživeo Holokaust i izgradio uspešnu karijeru u SAD, a svoje poslednje dane je proživeo u Zagrebu. Više puta je odlazio u Jasenovac i javno kritikovao vlasti u Hrvatskoj zbog odnosu prema zločinima počinjenim u koncentracionom logoru. Na prilično naivno pitanje da li bi neko u Holivudu snimio film o Jasenovcu, odgovorio je da ne veruje jer previše su se strašne stvari tamo dešavale. Mislio je da ljudi na Zapadu ne bi verovali da se to zaista desilo i da je bilo tako svirepo i krvavo.

Povezane vesti - NOVI BROJ EKSPRESA: DA SE ZVALA AIDA, DOBILA BI OSKARA

Ne valja mešati babe i žabe, ali nedelju za nama sigurno su obeležila ova dva događaja. Svesni smo činjenice da će naslovna strana ovog broja „Ekspresa“ izazvati buru, uglavnom negativnih komentara. Ne sumnjamo da ćemo odmah biti etiketirani kao oni koji poriču genocid. Naravno, nije nam to namera, čak suprotno, upozoravamo na one koji od genocida okreću glavu. Svesni toga da im ništa to neće značiti, da im neće ni „pera odbiti“, da ćemo sasvim sigurno postati žrtva šopenhauerovske zamene teza - ipak treba reći. Da se Dara iz Jasenovca zaista zvala Aida, imala bi veće šanse da dobije Oskara. Da, problem jeste ime i sve ono što iza imena stoji. Ne sporeći niti jednog momenta bilo šta vezano za film „Quo vadis, Aida?“, priču o stravičnom zločinu koji se dogodio u Srebrenici 1995. godine. To je svakako nešto što zalužuje da bude ispričano kroz film. I nipošto ne mislimo da je Darina sudbina bitnija od Aidine, da je stradanje u Jasenovcu veće od bilo čega drugog. Pitanje je zapravo da li neko drugi misli suprotno? Da li je tom nekom priča o Jasenovcu i genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima, koje se meri stotinama hiljada žrtava, manje važno od zločina koji se desio u Srebrenici? Američka filmska kritika i mediji na nož su dočekali Daru tvrdeći da se radi o nekakvom propagandnom filmu koji je Srbija proizvela da bi naškodila susednoj Hrvatskoj. Imaju pravo američka javnost, filmska kritika i mediji da budu potpuni ignorati u pogledu istorijskih činjenica. Uostalom, priču o Jasenovcu smo i mi iz ideoloških i krajnje licemernih razloga gurali pod zemlju, sa očiglednim interesom da se dodvorimo apstraktnoj i svemoćnoj utvari bratstva i jedinstva. Mi do danas nismo uspeli da u potpunosti utvrdimo koliko je tačno ljudi ubijeno u logoru smrti Jasenovac. Nečinjenjem smo široko otvorili vrata brojnim relativizacijama. Sami smo krivi. Ali na neke stvari ipak ne bi trebalo da pristanemo. Ne smemo dozvoliti da nam se uskrati pravo da kažemo šta se desilo u Jasenovcu. Šta god američka kritika mislila o tome. Niti to pravo na bilo koji način uskraćujemo drugima. Drugo, „Dara iz Jasenovca“ nije antihrvatski film. Moglo bi se polemisati da li je to antiustaški film, i negde verujemo da zaista i jeste. Nadamo se da ustaštvo i Hrvatska više ne hodaju zajedno, kao što je to bilo u prošlosti. Nadamo se.

Možda je „Dara iz Jasenovca“ umetnički loš film, možda zaslužuje kritiku, možda profesionalno ne vredi puno... Sve to jeste za diskusiju, razmatranje, kritiku i konačno sud, ali ono što svakako stoji jeste to da je ovaj film zasnovan na istini, a ne na laži. Bar podjednako kao što je zasnovana i priča iz filma „Quo vadis, Aida?“. Zašto je neko odlučio da te dve priče i dva filma nemaju podjednaku startnu poziciju u trci za prestižnu nagradu? Bojimo se da se taj neko nije rukovodio razlozima zasnovanim na argumentovanoj filmskoj kritici. Mada, i to je negde razumljivo. Teško je holivudskoj mašini nakon toliko vremena, novca i truda da se stvori mit o Srbima kao bad guys, da bi ga sada nekakav film o Jasenovcu poljuljao.