RASKOPČAVANJE MITA: „Vojko i Savle“ - konačna verzija

O gospodinu Dušanu Stuparu u široj javnosti pričaju se razne priče. Dovoljan razlog za to je činjenica da je radio u SDB, bio čak načelnik Službe za Beograd, baš u vreme kad se u Srbiji događala istorija, poznata pod radnim naslovom Osma sednica CK SKS. Gospodin Stupar je završio sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, magistrirao na temu „Značaj i uloga savezničkih vojnih misija u NOB“ na Fakultetu političkih nauka, a 2002. doktorirao na uvek provokativnom pitanju „Politička delatnost ravnogorskog pokreta 1941-1945“, što je posle pretočio u čitanu knjigu „Draža - istina o četnicima“.

Razgovor sa dr Dušanom Stuparom nismo radili zbog njegovih naučnih radova. Sa njim zapravo otvaramo temu o energetici, kojom će se „Ekspres“ baviti u narednim brojevima. Jer je biznis našeg sagovornika u dobrom delu njegovog života bio blisko vezan za poslovanje sa „Srbijagasom“ i „Gaspromom“, u kojem otkrivamo neshvatljivo haotičan odnos države prema ovom značajnom pitanju. Ali tu je i do kraja razjašnjenje misterije o „humoreski“ „Vojko i Savle“, koja je objavljena u „Politici“ 18. januara 1987. godine, a koja je najavila burna ratna vremena i raspad SFRJ.

-Deset godina sam kao predavač radio u Višoj školi za bezbednost, koja je posle prerasla u fakultet. Tu školu je vodio Obren Đorđević, od kojeg sam posle njegovog penzionisanja nasledio Katedru o državnoj bezbednosti. U toj školi tada, kao asistenti, radili su i perspektivni i daroviti momci Jovica Stanišić i Andreja Savić, koji su posle postali načelnici SDB. U spoljnotrgovinsku firmu „Univerzal“ sam otišao 1990. da bih godinu dana kasnije otišao u Moskvu kao poslovni predstavnik firme. Trebao sam u stvari da budem predstavnik „Univerzala“ u Beču, jer sam odlično govorio nemački jezik, a u SDB bio sam zadužen za to govorno područje. Međutim, naš direktor u Beču trebalo je da ide u penziju za šest meseci, pa su mene poslali u Moskvu gde sam ostao deset godina. Zapravo, bio sam većinski vlasnik „Univerzala“, jedan od deset, svi radnici su bili akcionari, ali nas deset smo imali većinski paket - priča Dušan Stupar.

Povezane vesti - NOVI BROJ EKSPRESA: Svedok zlog vremena

On dodaje da je privatizacija Azotare bila 2006. godine i da je ona bez razloga upakovana u one 24 privatizacije na kojima je insistirala Evropska komisija.

-Azotaru su na neki način stavili veštački u taj paket, jer je Azotara kupljena na međunarodnom tenderu, sve je bilo transparentno i po zakonu. Na tender su se javile brojne međunarodne firme iz Nemačke, Poljske i firme sa prostora bivše Jugoslavije. Mi smo u poštenom nadmetanju dali najbolju cenu i za tražene uslove dobili Azotaru. Međutim, ova kao i mnoge druge privatizacije u Srbiji imale su brojne manjkavosti poput ovih da nisu imale uredne papire, nisu bile zavedene u zemljišne knjige. To se odnosilo i na Azotaru, koja nikada nije imala upotrebnu dozvolu.

Gospodin Stupar je u svoju biografiju upisao i 72 dana robije. Bio je u pritvoru pod sumnjom „da je nezakonito prodao Azotarinu firmu 'Karbamid 2'“. On se priseća da za ta dva i po meseca pritvora niko sa njim službeno nije razgovarao.

„Niko me ništa nije pitao. Samo tog 13. jula u sobu je ušlo službeno lice koje reče: 'Stupar Dušan.' Kažem: 'Ja.' Službeno lice reče meni: 'Spremite se za pet minuta da napustite sobu.' Doneli mi onaj crni džak za đubre da potrpam stvari. Cimeri mi pomogli.“

On objašnjava da su „Karbamid 2“ prodali Litvanci. -Većinski vlasnici mene nisu ni obavestili, jer nisu ni morali. Bili su vlasnici 80 odsto akcija. U optužnici stoji da smo mi prodajom „Karbamida 2“ oštetili firmu. Suština je bila drugačija. „Karbamid 2“ je prodat nekoj ruskoj firmi, ugovor o prodaji sam tražio od Litvanaca, nisu mi ga nikad dali. Ceo iznos od 32 miliona i pet stotina hiljada dolara legao je na račun Azotare... Da skratim priču: Rusi su kupili „Karbamid 2“, bar duplo ga preplatili, jer Litvanci su bili u obavezi da vrate polovinu pomenutog iznosa u kešu, znači čisto pranje para, ali nisu mogli da skinu sa računa Azotare. Novac je uplaćen na pogrešan račun. Od tog iznosa veći deo je isplaćen „Srbijagasu“, za elektroenergiju, lične dohotke... Na osnovu svojih potraživanja Rusi su Litvancima oduzeli fabriku bele tehnike u Belorusiji. Rusi su naplatili a Litvanci bankrotirali.

Prošle su 33 godine od one novele „Vojko i Savle“. Vreme je da ispričate pozadinu toga svega, a Vi nikad niste poricali izvesnu umešanost u ovu veliku srpsku misteriju?

-Nema tu mnogo šta da se priča. Nema, tek kad napravim tu vremensku distancu. A tek kad se setim svega što se izdešavalo.

Tek današnje generacije ondašnji značaj tih događanja neće prepoznati. Ali, konačno red je da se potpuna istina sazna. Mogu da izvučem samo sledeći zaključak. Najkraće rečeno, vezano za Osmu sednicu. Ja sam sa Ivanom Stambolićem bio u dobrom odnosu, u još boljim sa Dragišom - Bucom Pavlovićem, tadašnjim predsednikom Gradskog komiteta SK Beograda.

U to vreme bio sam načelnik Službe Beograda, a republički sekretar za unutrašnje poslove bio je Svetomir Lalović. I Lalović je bio Ivanov čovek. A to potiče praktično od onog političara iz Aranđelovca, Dušana Petrovića Šaneta, koga je Ivan Stambolić izuzetno poštovao. I tu su postojali neki odnosi između Šaneta i Petra Stambolića. Ivan je bio emotivno vezan za Lalovića, koji je bio iz Aranđelovca, a ovaj njemu beskrajno odan.

Mene je Lalović dva dana pred Osmu sednicu zvao noću u 12 sati, bila je sednica Predsedništva Srbije i kaže: „Napao me je Ljubičić i rekao: 'Laloviću, neće ti uspeti ono što kaže, radiš sa onim tvojim junakom iz romana, neće ti uspeti što radiš sa Lunetom.' On nije normalan. Ne znam o čemu priča.“

Ja njemu kažem: „Znaš li ti šta ti Lale priča? Ima služba za privredni kriminal u Užicu, prati ono imanje na Zlatiboru, što je jedan izvršio samoubistvo, neki su u zatvoru. E, to žulja generala, pare je pokrao njegov sin Kolja Ljubičić. On je živ i danas. Nekih šest miliona maraka, od izvoza malina.

Povezane vesti - Olako izgubljen razum

Mnogo para za to vreme. On ti kaže da taj glavni inspektor za privredni kriminal u Užicu ima nadimak Lune, da nećeš uspeti to što juriš njegovog sina za šest miliona i da će tu da ti slomi kičmu. I da će on verovatno da ti j... mater preko Slobodana. A Ivan Stambolić računa da je Ljubičić njegov. A u suštini to direktno poručuje Ivanu Stamboliću - priseća se Dušan Stupar.

-Usledilo je raslojavanje, počeli su Ivanovi ljudi da beže na stranu Slobodana. Tu Ivan nije bio pragmatičan. Bio je malo naivan. Ja sam bio sa njim u Tolstojevoj. Dragiša - Buca Pavlović kaže: „Ivane, ovaj će nam j... mater, ti ne shvataš ozbiljno nameru ovog čoveka. On je vrlo opasan.“

Ivan Stambolić ubeđuje Bucu: „Nemoj, ti si kao malo dete. Ja vas dvojicu gledam kao svoje sinove. Neće on ići tako daleko i ti si malo na kraj srca, malo si preoštar prema Slobodanu. Biće to sve u redu.“ Buca mu odgovara: „Znaš kad će biti u redu? Kad on dođe glave tebi i meni. A prvo će tebi. Pa onda meni“.

I tako je nažalost i bilo. Buca je bio apsolutno realniji, a Ivan emotivan i sentimentalan. E sad, u tom periodu ja sam najeb’o zbog toga što je Mira Marković znala da sam ja Petru Stamboliću dao dosije Službe o njenoj majci Veri Miletić. A ja sam tu bio apsolutno nevin. Nisam ni razmišljao. Jer pozvao me je jedan dan Svetomir Lalović i rekao:  „Pošto ti čitaš, ti znaš da ima dosije Vere Miletić. To je majka ove...“ Kažem mu da znam. “Petar Stamoblić me zvao i molio da mu to dam na revers da pročita. Šta treba da uradim?“, pita Lalović. Ja kažem: „Ne treba ništa, ili on da dođe ili da pošalje nekog čoveka.“ I on je poslao čoveka iz svog obezbeđenja, čovek potpisa revers i uze dosije. Potpisao mi je da je on uzeo dosije u ime Petra Stambolića. „Još je molio Petar da mu date dve kutije municije da puca.“ Ja sam znao da je Petar imao problem sa očima. Shvatio sam da ovaj njegov momak hoće da se ogrebe. Posle toga ja napišem službenu belešku i iznesem celu priču...

Posle toga formirana je komisija DB, predsednik Komisije bio je Dragutin Mitrović, mene ispituju što sam ja dao dosije. Ja njima kažem: „Sve piše, kao profesionalci, ovaj dao nalog, ja dao dokument“. Posle sam ja našao u papirima, kopao sam po istorijskim dokumentima i saznao da je Petar Stambolić bio u emotivnoj vezi sa Verom Miletić pre Mome Markovića.

Petar je tim činom, da je Vera postavljena za omladinskog sekretara partije u Beogradu bez neke jače unutrašnje organizacije, nju osudio da bude provaljena. To je razlog što je Mira Marković mrzela Stambolića. Ona je imala neke svoje obračune...

Kako je došlo do humoreske ili paškvila „Vojko i Savle?“

-To je bilo godinu dana ranije. Buca je rekao meni da je ideju dao Ljubičić. Da treba tu kompromitovati Gojka Nikuliša pošto je on praktično pisar kod Dobrice Ćosića. A istovremeno su hteli da zaštite Pavla Savića, računajući da je Savić na njihovoj strani. U Akademiji su bile dve struje. Jednu je predvodio Pavle Savić, ortodoksni komunista i Brozov šifrant. A na drugoj strani je bio Lule Isaković sa Dobricom i ekipom. Sam Gojko Nikuliš je pisao svojom rukama tekst nacrta Memoranduma, Ćosić je diktirao.

Sukob između Pavla Savića i Luleta Isakovića datira još iz Užičke republike. Oni su bili zajedno u Užičkoj republici, u Užicu. I Lule je pucao iz pištolja da ubije Pavla u oružarnici. I promašio ga.

Oni su se toliko mrzeli ceo život, nisu mogli da smisle jedan drugog. Smišljali su razne pakosti jedan drugom. I Lule Isaković se namerno okruživao sa time. Njegovi su bili prijatelji svi koji su bili protiv Pavla. To mi je Pavle pričao.

A humoresku „Vojko i Savle“ je napisao Vidosav Stevanović. On je to napisao po dogovoru sa Bucom Pavlovićem, a Buca kaže da je ideju dao general Nikola Ljubičić. Njegova ideja je bila da se kompromituje Nikoliš, koji je politički bio na Dobričinoj strani. Nisu smeli na Dobricu, on je bio krupan zalogaj. Tekst je bio gotov nekoliko meseci pre nego što je objavljen u „Politici“. Svima se tekst dopao, nije bio sporan, a u jednom trenutku Buca će Stamboliću, bio sam i ja prisutan: „Prijatelj mi je jako nervozan.“ „Koji prijatelj?“, pita Stambolić.  „Vidosav. Znaš, zbog humoreske.“ „Obećaj mu nešto, daj mu neku književnu nagradu, da se smiri.“ To je bilo godinu dana pre Osme sednice. „Sada će NIN-ova nagrada, dajte mu je“, zaključi Stambolić.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .