Šta smo naučili iz slučaja K. K.?

Otac dečaka Vladimir Kecmanović osuđen je na 14 godina i šest meseci zatvora, zbog teškog dela protiv opšte sigurnosti i zapuštanja i zlostavljanja maloletnog lica. Majka Miljana Kecmanović osuđena je na dve godine i 11 meseci zatvora zbog krivičnog dela zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica. Sud je utvrdio da su roditelji grubo zanemarili psihičko i emocionalno stanje svog sina i propustili da mu pruže adekvatnu psihološku pomoć uoči tragedije.

U obrazloženju presude sudija je rekao da je u najmanje četiri navrata otac učio dečaka da puca iz oružja, kao i da su roditelji potpuno zapustili i zanemarili dete.

Instruktor streljane u kojoj je dečak učio da puca, Nemanja Marinković, osuđen je na godinu i tri meseca zatvora.

Obrazlažući presudu, sudija je rekao da je nesporno dokazano da su Kecmanovići grubo zanemarili svoje maloletno dete jer mu nisu pružili neophodnu psihološku podršku – otac ga je vodio u streljanu, dok ga je majka terala da bude najbolji u školi.

Usled njihovog propusta u vaspitanju došlo je do tragedije u školi, rekao je sudija. Otac je kriv, nastavio je sudija, što nije u skladu sa zakonom obezbedio oružje, već ga je držao tako da maloletnik može lako da mu pristupi... Rezultati njihove nebrige zatrpani su po beogradskim grobljima.

Tužilac i sudija Višeg suda u Beogradu sasvim logično vodili su proces i apostrofirali apsolutnu krivicu porodice zbog velike tragedije.

Iz niza komentara povodom presude Kecmanovićima, izdvajamo reči advokatice oštećenih, Zore Dobričanin, koja je citirala reči Nine Kobiljski: „Presuda nije borba da se vrati prošlost, već da se spasi budućnost.“

Posle ove presude i dvogodišnjeg javnog elaboriranja tragedije, kopanja po živim ranama, ne samo roditelja koji su izgubili decu i cele Srbije koja je stala i danas stoji u redu oštećenih, stoji pitanje šta je Srbija naučila i da li je nešto naučila iz ove stravične tragedije. Da li su roditelji i budući roditelji razumeli koliko je važno družiti se sa svojom decom, pričati sa njima, deliti igre, radosti i njihove trenutne neuspehe i, iznad svega, u svemu tome biti iskren?

Odgovore na ova pitanja potražili smo od dr Žarka Trebješanina, redovnog profesora psihologije na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu.

Roditelji K. K. osuđeni su zbog toga što su zapustili svoje dete, čini se opravdano. Međutim, pitanje je da li je u ukupnoj atmosferi koja ovo društvo prati 40–45 godina ovo garancija da se ovako nešto neće ponoviti, ili šta bismo mogli da naučimo iz slučaja K. K?

„Pitanje je da li bi se to desilo da su bili savršeni roditelji, imajući u vidu da deca danas u suštini odrastaju u digitalnom svetu. To na njih i najviše utiče. To ima najveći uticaj na decu danas, igrice, informacije kako mogu da naprave molotovljev koktel, kako mogu da dođu do oružja, da obiju sef, šta god im treba, pa do onoga da mogu da prouče zakonik i da vide da, ako nemaju 14 godina, neće odgovarati. Dakle, to je to“, odgovara profesor Trebješanin.

„Drugo, izloženi su uticaju sredine u kojoj žive, toliko je nasilja u čitavom društvu. Ali imate i ono što ne treba zanemariti, to je i biologija, to je neko genetsko nasleđe. Po svemu sudeći K. K. ima neke, u svakom slučaju, psihopatske crte, a to jeste u suštini najvećim delom i nasleđeno i tu teško može nešto da se popravi.“

Na pitanje da li smo nešto naučili i da li smo mogli da naučimo iz ovog slučaja, kao društvo, ili bar kao roditelji i budući roditelji, profesor Trebješanin odgovara potvrdno.

„Mogli smo da naučimo. Ja sam se dosta bavio nasiljem u školi. U stvari, ovo je ekstremni slučaj u kojem uticaja ima i to što je sigurno jedan dobar deo nasilja zbog psihopatske strukture ličnosti, ali u mnogim drugim slučajevima, u većini slučajeva to je ipak naučeno ponašanje. Ako je to naučeno, možemo da delujemo preventivno. Mislim da je bitna prevencija. I kada se već desi to, da pooštravate mere, da stavljate policajce ispred svake škole, da stavljate aparate koji detektuju unošenje metala, to je sve prilično slabo i promašeno. U stvari, taj detektor ne može da otkrije ko ulazi sa tim idejama nasilničkim, ubilačkim, a to je ono što je zaista bitno. A na to se može delovati pre svega stvaranjem sasvim drugačije društvene klime i promovisanjem nekih normalnih, univerzalnih ljudskih vrednosti, a ne promocijom nasilja na svakom koraku, agresivnosti, bezobzirne konkurencije, surovosti... Dakle, kada bi se više pažnje posvetilo razvoju solidarnosti, drugarstva, empatije, mislim da bi to mnogo, mnogo više doprinelo nego sve mere represije i slično.“

Mnoge njegove kolege, pa i sam Trebješanin, govorili su i ranije, i to ne jednom prilikom, o tome da nam ostaju porodica i škola jer druge ustanove ne mogu da vaspitavaju decu niti možemo da se pouzdamo u njih.

Profesor Trebješanin, ipak, koriguje taj stav, u smislu da bi i druge ustanove, ipak, donekle morale da vaspitavaju decu.

„Ja o tome pričam, tu je važan čitav kontekst jer porodica ne može baš da živi u nekom vakuumu. Isto tako i škola. Teško da će ona da ispravi ono što deca uče u životu, na ulici, na stadionu, što uče na digitalnim uređajima. Ne možete vi to da poništite. Jeste porodica bitna, ali sve je manji njen uticaj. A da ne pričamo da je to sve manje ona porodica koja je sigurno mesto i gde imate prihvatanje, imate snažne emocionalne i socijalne veze, nego je uglavnom, eto, to neko mesto gde deca prespavaju, ali nemaju osećanje prihvaćenosti, sigurnosti, povezanosti.“

I u svetu je porast maloletničkog kriminala. Stručni ljudi kažu da je to posledica digitalizacije života, otuđenja kroz društvene mreže, sa čime se slaže i profesor Trebješanin.

Isto tako slaže se i sa nalazima jedne studije  Univerziteta u južnoj Australiji u kojima se navodi da društvene mreže donekle koriste deci, ali da to zavisi i od toga šta deca konzumiraju.

„Da, naravno, slažem se sa tim ocenama jer  digitalni svet, uz evidentne mane, ima i dobrih strana.“

Činjenica je, međutim i da su od početka 90-ih godina prošlog veka do danas, „oglodane“ mnoge važne institucije sistema u kojima smo živeli, od bezbednosti, porodice pa i obrazovanja.

„Nikada nije bilo ovoliko urušeno, čak i tih 90-ih ipak ste imali neka dva paralelna sveta. Imali ste ipak neko ime, oazu kulture, imali ste taj Univerzitet, a sada se ide baš na uništavanje i obrazovanja i kulture i Univerziteta“, kaže za „Ekspres“ profesor Trebješanin.

U pravu je naš sagovornik kad kaže da mi danas, i ne samo mi, nego i cela planeta, živimo dva paralelna života. Živimo u svetu sve izraženijeg porodičnog nasilja, mediji promovišu biznis, novac i moć, starlete (ranije smo ih direktnije prepoznavali), nikako odgovornost u javnom životu, zaboravljaju značaj dece, porodice, škole i njihove bezbednosti.

Dok se mučim sa ovim tekstom, zove me jedna prijateljica sa kojom sam studirao, kaže da su joj unuku išamarali u učionici drugog razreda jedne beogradske škole. Išamarala ju je, kaže, devojčica iz odeljenja, iz čiste obesti: „Idem sad u školu da im se n....em mile majke!“

Ovo me podsetilo na nedavni razgovor sa penzionisanim univerzitetskim profesorom sociologije gospodinom Dobrivojem Bibom Radovanovićem. On kaže da je maloletnički kriminal u Srbiji, a i u regionu, nažalost u porastu. On podseća na istraživanja njegove ćerke, uz pripremu doktorske disertacije, da 49 procenata učenika osnovnih i srednjih škola učestvuje u tučama, kako u školi tako i ispred škole. Ravnopravno dečaci i devojčice. Skoro u svakoj većoj srednjoj školi imate određen procenat učenika koji diluju drogu, u školi i ispred škole. Oni su, u početku sitni dileri, a neki će prokrčiti sebi put u svet visokog kriminala.

Gospodin Radovanović kaže da je vaspitanje dece prepušteno porodici.

„U društvu, interesuje me samo Srbija, porodicu moraju podržati mediji, prvenstveno TV sa nacionalnom frekvencijom, da to finansira država, da se osmisle programi, razgovori sa decom, učiteljima, nastavnicima i profesorima, da nam deca zdravije rastu i budu bolji ljudi“, govorio je profesor Biba Radovanović.

Trebalo bi da smo drugačiji posle tragedije u „Ribnikaru“, da smo nešto novo naučili, da o tome razmišljamo dok pričamo sa decom o školi, o životu koji nikako nije samo šećer, da se potrudimo da prihvate empatiju kao deo svog bića, da su odgovorni prema sebi, da postanu čestiti ljudi.

Vanja Grbić, proslavljeni odbojkaš, čija slava se prelila širom sveta, zube je istupio govoreći koliko su nam danas deca fizički osakaćena. Kaže, oni mahom imaju krivu kičmu, ne umeju da potrče... Zalagao se da deca u osnovnoj i srednjoj školi imaju svaki dan časove fizičkog vaspitanja, da škole ne ustupaju rekreativcima sale za fizičko, da bi dobili novac za neke školske potrebe. Bez fizički zdrave dece nećemo imati zdrave unuke. Gospodin Grbić je o tom svom programu napisao knjigu, studiju šta bi nam valjalo činiti.

Doktor Ranko Rajović jedan je od najvećih stručnjaka u našem regionu kada je reč o ranom razvoju dečje inteligencije. Član je Mense i Veća za darovitu decu. Kreirao je i NTC program za edukaciju roditelja i učitelja koji se provodi u 17 zemalja Evrope. Doktor Rajović  je u više navrata govorio i za medije u Srbiji o faktorima koji utiču na razvoj inteligencije kod dece, greškama koje roditelji prave pri odgajanju deteta, funkcionalnom znanju i uticaju savremenih tehnologija na sreću dece. Prenosimo njegov razgovor za B92.

U priči gde i koje greške prave roditelji u odgajanju dece, profesor Rajović kaže: „Posle skoro 20 godina rada u ovoj oblasti, mogu da grupišem greške u nekoliko kategorija. To je kada roditelji sebi olakšavaju i smanjuju obaveze oko deteta i rešavaju problem dosade svom detetu, a da ne znaju da je dosada važan faktor razvoja. Posebna grupa grešaka je prezaštićivanje.

Razumem roditelje koji imaju puno obaveza i onda gledaju da sebi malo olakšaju neke stvari, ali moraju da znaju da to može da ošteti razvoj deteta.

Dešava se da roditelji guraju dete u kolicima do druge, treće ili čak četvrte godine. Kada ih pitam zašto to rade, obično dobijam odgovor: ’Lakše nam je.’

Drugo, daju mekanu, pasiranu hranu do druge ili treće godine i odgovor je isti: ’Lakše nam je.’

Takođe, recimo, roditelji po podne žele malo da se odmore. Došli su konačno kući posle osmočasovnog radnog vremena, doveli dete iz vrtića, a dete im skače po glavi, po stolovima, stolicama. Hoće da ide u park ili na igralište. Onda nekako najlakše rešenje jeste uključiti TV, gde dete pronalazi nešto interesantno što mu okupira pažnju.

Međutim, važno je da roditelji razumeju šta se detetu dešava u glavi kada ima problem dosade. Dosada je neprijatno stanje i dete traži da mu roditelji pomognu. Pre 20 i više godina dete je samo rešavalo problem dosade tako što je išlo na igralište ili u park, pronalazilo vršnjake i igralo se. Danas su tu roditelji koji pomažu detetu da savlada problem dosade tako što ih animiraju, kupuju video-igrice ili igračke koje dete poželi, ili mu organizuju pet različitih aktivnosti. Tako dete nema vremena da zaviri u svoj svet, da istražuje, da rešava problem dosade, a ono čak i ne zna šta znači reč ’dosada’.“

Govoreći o fenomenu prezaštićenosti deteta u modernom životu Rajović govori o fenomenu traženja granica.

„Traženje granice prezaštićivanja i strogog vaspitanja zapravo je mudrost roditeljstva. Dete mora da ima jasne granice koje postavljaju roditelji. Prirodno je da dete pokušava da pređe preko te granice, ali granica je tu, pa ćemo lako vratiti dete. Ukoliko roditelji ne postave granicu i dozvole detetu da radi šta hoće, onda ulazimo u problem jer dete sebi ne može da odredi granicu. Ako ovo znamo, onda uz puno ljubavi i strpljenja nećemo da pogrešimo.“

Opšta navika roditelja čija deca odrastaju uz pametne tehnologije jeste da im daju telefon ili tablet u ruke kada nemaju vremena ili načina da ih animiraju. Kako savremena tehnologija utiče na razvoj dece?

„Nove tehnologije su korisne, ali roditelji moraju da znaju da mogu biti štetne ako ih dete puno koristi.

Štetnost je u tome što dete gubi osećaj vremena pa može da igra i po 20–30 minuta, ima slučajeva da dete igra igrice i po dva ili tri sata. Uz gubitak osećaja za vreme i nedostatka dosade, dete prima preko video-igrica stotine impulsa i svaki uspešno urađen zadatak u video-igrici ispunjava ga srećom. Onda nastavlja dalje sa igrom uz puno uzbuđenja i iščekivanja pa opet pređe novi nivo i opet je srećno. To prelazi u naviku i niko više ne može da zameni video-igricu.

Tada roditelji pokušavaju da izvuku dete iz tog začaranog kruga. Zato je važno da se u startu definišu granice i da se drži tog dogovora.“

Nasuprot ranijim istraživanjima, pojavila su se nova koja tvrde da za razvoj inteligencije nije važna samo genetika, već i okruženje deteta. Vi kažete da je genetika važna 100 posto, a okruženje skoro 100 posto. Šta je još značajno za razvoj inteligencije i da li propušteno može da se nadoknadi?

„Uz genetiku i okruženje, važna je ishrana trudne žene, kao i majke koja doji bebu.

Isto tako značajna je i hrana koju dajemo detetu. Genetiku ne možemo da menjamo, ali zato okruženje i ishranu moramo da uvažavamo.

Poznato je da je formiranje mozga najintenzivnije tokom trudnoće i u prvim godinama života deteta. Profesor Lajtman sa Harvarda čak i tvrdi da su ljudi fetusi do treće godine jer mozak još nije završio razvoj.

Zato je najvažniji period za razvoj mozga upravo taj – trudnoća i prvih nekoliko godina života. Važno je da ishrana bude mešovita, sa što manje industrijski prerađene hrane. O tome se puno toga zna i piše, ali jedan oligoelement je izuzetno važan za povezivanje neurona, a njega nema dovoljno u ishrani. To je jod. Upravo zbog manjka joda u ishrani uvedena je jodizacija soli, ali poznato je da trudnice, kao i mala deca ne mogu da unose puno soli.

Zato je važno da se izvor joda pronalazi u namirnicama (morski proizvodi, jaja, mlečni proizvodi...), a ne u soli.

Pojedine namirnice mogu da blokiraju unos joda u organizam (kelj, karfiol, kikiriki i pojedini lekovi) pa je najbolje da se jod unosi kroz mineralne vode koje sadrže prirodno rastvoreni jod.

Bolje je da roditelji o tome vode računa dok je dete malo jer se kasnije neke stvari ne mogu popraviti.

Upravo za roditelje sam napisao knjigu ’IQ deteta – briga roditelja’, da nauče šta je korisno, a šta štetno za razvoj deteta u prvim godinama života.“

Kritikovali ste način na koji je koncipirano obrazovanje u zemljama bivše Jugoslavije. Naveli ste da je naš region među slabijima u Evropi na skali Međunarodnog programa provere učeničkih postignuća, a to je tako jer đaci imaju slabo funkcionalno znanje. Ono je usko u vezi sa aktivnostima deteta, pa kako te aktivnosti treba da izgledaju?

„Ono što kritikujem je nedostatak neuronauka u pedagogiji jer smatram da moramo da uvodimo savremenije metode i da pomognemo deci. To znači da prvo edukujemo roditelje i da ih naučimo koje su aktivnosti dobre, a koje štetne za razvoj deteta, pa tek onda da naučimo vaspitače i na kraju učitelje.

Roditelji su često zbunjeni. Pojavljuje se čitava jedna industrija koja nudi rešenje roditeljima. Nude se ’proverene’ metode, a niko ne zna ko je to proverio, ni koji je to naučni časopis objavio.

Roditelji, zbunjeni, vode dete na dve-tri različite aktivnosti, a da pritom ne znaju šta da očekuju, kakav će biti rezultat, da li je to za dete korisno, ili nije. Neka uvek dobro razmisle šta je korisno, šta dete voli, da li dete rado ide na tu aktivnost ili odbija da ide.

Kada roditelji urade svoj deo posla, onda dete prelazi u školu pa moramo da uvodimo nove metode kako bismo razvili funkcionalno znanje, tj. da osposobimo dete da povezuje naučene informacije. Funkcionalno znanje je važno za budućnost jer već danas možemo da vidimo da puno zanimanja koja su među najtraženijima nisu ni postojala pre 10 godina. To znači da je prioritet svake države da razvija funkcionalno znanje i da učimo decu da povezuju informacije koje su naučili jer od toga zavisi i njihova budućnost.

Često govorim da dete već sa tri godine, kada nauči svoj jezik (što je najteže što ćemo naučiti u životu), može da radi i neke kompleksnije stvari kroz igru i tako aktivira neke misaone procese i sposobnosti koje mu ostaju ceo život. Ako propusti taj period, onda neće da razvije biološke potencijale u punom obimu.

Gledajte da dete bude spretno i okretno, pričajte mu odmalena priče, čitajte mu knjige, provodite puno vremena u prirodi, neka hoda boso kad god to može, neka nauči neke veštine (da sadi cveće, da šije, da peca, da zna da zakrpi gumu na biciklu) i postavljajte mu pitanja za razmišljanje“, kaže profesor Ranko Rajović.