Trka u naoružanju s preponama

Države i teritorije zapadnog Balkana, Hrvatska, Srbija, BiH, Crna Gora, Severna Makedonija, Albanija i Kosovo, izdvojile su u 2019. godini ukupno oko 2,6 milijardi dolara za nabavku naoružanja i vojne opreme. Od te sume, čak 2,2 milijarde potrošile su Srbija i Hrvatska, s tim što je Beograd „vojnu kesu“ odrešio za nijansu više – 1,14 milijardi dolara spram 1,009 milijardi dolara koliko je izdvojila vlada u Zagrebu.

To pokazuju najnoviji podaci Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI), koji, pored ostalog, prati i kretanja na polju izdataka za naoružanje i opremanje armija širom sveta.

A ono što su oni primetili jeste da je Srbija vojnu potrošnju u odnosu na 2018. godinu uvećala za 326 miliona dolara, odnosno za 43 odsto. Tim skokom Srbija je tokom prošle godine prestigla Hrvatsku koja je 2018. godine, u istoj konkurenciji, bila na prvom mestu po vojnoj potrošnji. Takođe, na listi organizacije SIPRI top 15 država sa najvećim skokom u finansiranju u odnosu na 2018. godinu, Srbija se našla na petom mestu.

Sve države u odnosu na 2018. godinu beleže rast u vojnoj potrošnji. Takav je trend i u svetu, gde su vojna izdavanja porasla za čak 3,6 odsto u odnosu na 2018. godinu i iznose 1.917 milijardi dolara. To je najveći rast u poslednjih deset godina.

No, ako govorimo o regionu, važno je istaći da su Srbija i Hrvatska lideri po količini sredstava koja izdvajaju samo ako se gledaju bivše jugoslovenske republike i Albanija. U regionu, naime, mnogo veće vojne budžete imaju pre svega Rumunija i Mađarska – 4,95, odnosno 1,9 milijardi dolara, a odnedavno i Bugarska – 2,13 milijardi dolara. Bugarski budžet za nabavku naoružanja skočio je za čak 127 odsto, pre svega zbog sklopljenog posla za kupovinu američkih lovaca F-16.

To ističe i vojnopolitički analitičar i nekadašnji izvršni direktor Atlantskog saveta Srbije Vlade Radulović, koji dodaje da će Srbija i Hrvatska i u budućnosti nastaviti sa modernizacijom svojih vojnih kapaciteta, što će ih i dalje činiti liderima među državama bivših republika.

"Srbija je sada malo pretekla Hrvatsku u odnosu na neki raniji period. S tim što će se ta stvar, verujem, menjati u budućnosti. Srbija će nastaviti sa procesom modernizacije i kupovinom naoružanja za svoju vojsku, baš kao što će i Hrvati nastaviti sa tim procesom. Oni imaju u najavi neke oklopne transportere, ali moraće u narednom periodu da se pozabave i problemom modernizacije ratnog vazduhoplovstva, pre svega lovačkim komponentama", kaže Radulović za "Ekspres".

Vlasti u Zagrebu želele su taj posao da završe još pre par godina kako bi se konačno rešili prevaziđenih lovaca „mig 21“ neuspešno remontovanih u Ukrajini. Njihovi resursi ionako ističu tokom 2023. i 2024. godine, a prema Radulovićevim procenama, pre toga Hrvatska neće ni moći da krene sa finalizacijom procesa obnavljanja vazduhoplovstva.

Hrvatska je, nezvanično, odlučila da zahteve za ponudu za nabavku novih lovaca uputi na sedam adresa. Od Sjedinjenih Američkih Država tražiće se ponuda za novi lovac „F-16 block 70/72“, a od Švedske za novi „gripen“. Od Grčke, Norveške i Izraela tražiće se ponuda za polovne američke F- 16, od Italije za polovni lovac „eurofajter tajfun“ i od Francuske za polovne dvomotorne lovce tipa „rafal“.

Za koju god varijantu da se odluče to će, svakako, ponovo uticati na skok troškova, odnosno izdvajanja Hrvatske za vojnu potrošnju.

Srbija je, dodaje Radulović, taj posao nabavkom šest lovaca „mig 29“ iz Rusije, i uz očekivane još četiri dvadesetdevetke iz Belorusije, završila i u narednom periodu biće mirna.

"Ali suština je da ćemo se ponovo takmičiti sa Hrvatima, jer su sve druge zemlje bivše Jugoslavije, uključujući Sloveniju, daleko ispod budžeta koji se u Srbiji i Hrvatskoj izdvajaju za naoružanje", kaže Radulović.

U Hrvatskoj, pak, naročito u medijima, prilično ljubomorno gledaju na svaku novu isporuku oružja Srbiji, odakle god da ono dolazi. Pojedinci čak komentarišu kako Srbija kupuje oružje gde god stigne po svetu, dok hrvatsko ministarstvo odbrane može da se bavi samo nabavkom veša i patika za pripadnike hrvatske vojske.

To je dobrim delom kritika i na rad aktuelnog ministra Damira Krstičevića, zbog još jednog propalog pokušaja obnavljanja hrvatske lovačke avijacije kupovinom polovnih aviona F-16 iz Izraela.

Kako god bilo, Radulović dodaje da ne može biti reči o pravoj trci u naoružanju, jer da je ima, ona bi izgledala znatno drugačije. Pre svega, ne bi je karakterisala nabavka uglavnom defanzivnog naoružanja, bar kada je reč o Srbiji.

"Ne postoji trka u naoružanju. Taj termin adekvatan je samo za dnevnopolitička i tabloidna prepucavanja. Nema utemeljenosti u realnosti iako bi, posmatrano sa strane, moglo da deluje kao trka u naoružanju", kaže Radulović.

A to sa strane izgleda tako pre svega zbog toga što je činjenica da je naoružanje u obe države i dalje dominantno bazirano na onome što je ostalo od nekadašnje Jugoslovenske narodne armije. Veliki deo toga je zastareo, prevaziđen. A kada se na svaku kupovinu doda i malo dnevnopolitičkih začina, sve zaista može da liči na nekakvu trku u naoružanju.

Istina je, međutim, da je koncepcijski veliki broj oružnih sistema prevaziđen, a sa druge strane, mnogim oruđima, naročito onim iz 70-ih i onima iz 60-ih godina, istekli su resursi, odnosno upotrebni vek.

"Drugačiji su i izazovi danas, drugačije su i koncepcijski uređene vojske, drugačiji je sistem ratovanja. Ideja frontalnog sukoba danas je napuštena. Posle zalivskih ratova 80-ih i 90-ih godina prošlog veka i delimično nakon onoga što se dešavalo u Gruziji 2008. godine, klasičnog frontalnog sukoba između dve zaraćene strane nije bilo. Podela na crvene i plave postoji i dalje u vežbama, ali je danas sistem ratovanja drugačiji. Više se primenjuje asimetrični rat, preko proksija, odnosno preko drugih zemalja, manjih regiona... Sve to zahteva modifikaciju i u opremanju", kaže Radulović.

U svetu globalizacije, međutim, na odluke o nabavkama utiče i to za šta će pojedine vojske biti namenjene sa aspekta bezbednosti na svetskom nivou. Tako je, na primer, armijama Crne Gore i Severne Makedonije predviđeno da njihova osnovna uloga bude učešće u međunarodnim mirovnim misijama.

"U skladu sa tim Podgorica i Skoplje će u narednom periodu ući u proces nabavke oklopnih transportera i lakih oklopnih vozila, naslednika popularnih ’hamvija’, pogodnih upravo za slanje u mirovne misije. Sve to iziskuje modernizaciju i određene segmente koji se moraju obnavljati“, ističe Radulović.

To, potom, nameće i pitanje slobode u izboru onoga što neka država želi da kupi. Odnosno koliko ima manevarskog prostora u odlučivanju o tome šta je njoj zaista potrebno da kupi, a šta je potrebno nekom drugom da im proda kako bi se uklopili u „viziju svetske bezbednosti“.

Vlade Radulović ističe da to zavisi od zemlje do zemlje, s tim što su, recimo, Crna Gora, Hrvatska, a odnedavno i Severna Makedonija, uslovljene pre svega članstvom u NATO.

"Postoji još jedna značajna stvar, a to je da će sva dalja nabavka i kupovina oruđa, složenih borbenih sistema… biti zasnovana na zapadnoj proizvodnji. Ima to i ekonomski efekat, ali je druga bitna stvar i pitanje kompatibilnosti sistema“, navodi Radulović.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...