Tvrde uši za jasne pretnje: Četvrt veka otkako je ubijen Badža

O karijeri bilo kog od 33 načelnika lokalnih sekretarijata unutrašnjih poslova u Srbiji, osim u Beogradu, najviše je odlučivao Stojičić.

Bez obzira na to što je i sam bio ubeđen da poseduje ogromnu moć, vlast s kojom je raspolagao bila je limitirana političkim odlukama. Naizgled je imao važnu funkciju, ali je suštinski malo toga od njega zaista i zavisilo. Jednostavno se nalazio na čelu mehanizma koji se lako mogao kontrolisati, a kojim se još lakše moglo manipulisati.

Sve do dolaska Badže na novu poziciju, a potom i Petra Zekovića na mesto načelnika SUP-a Beograd, u policiji je važilo pravilo da napredovanje zavisi isključivo od sposobnosti. Rukovodećih mesta je bilo malo pa su mnogi otišli u penziju ne dočekavši zasluženo unapređenje. Badža je bio rodonačelnik novog "pravila“ da se na važna mesta u policiji postavljaju samo oni koji imaju dobre relacije u politici ili u policijskom rukovodstvu. Nevažno od dotadašnjeg učinka. Iako je ovo "pravilo“ Badža primenio u nekoliko slučajeva, takva praksa će punu afirmaciju u policiji doživeti nakon političkih promena 2000. godine.

Odbijen zahtev branilaca Belivuka i Miljkovića za izuzeće predsenice veća

Neosnovan predlog

Neosnovan predlog

Hronika 16.03.2022. 17:49

Odbijen zahtev branilaca Belivuka i Miljkovića za izuzeće predsenice veća

Odlučeno da li će se Škaljarcima suditi za pokušaj ubistva Belivuka

Podgorički Viši sud

Podgorički Viši sud

Hronika 16.02.2022. 20:05

Odlučeno da li će se Škaljarcima suditi za pokušaj ubistva Belivuka

Rat u kome nema preživelih: I Belivuk je nečija meta

Poternica za Vukotićem

Poternica za Vukotićem

Hronika 09.09.2021. 09:42

Rat u kome nema preživelih: I Belivuk je nečija meta

Meteorsko napredovanje Stojičića, prvog srpskog general-pukovnika policije, od instruktora borilačkih veština u SUP-u Beograd do zamenika ministra policije, značilo je da su njegovim učinkom bili veoma zadovoljni oni koji su ga na to mesto postavili. Sa statusom izvanrednog specijalca, za visoku poziciju je, pre svega, bio direktan izbor predsednika Srbije Slobodana Miloševića.

Odmah po imenovanju posvetio se uvođenju discipline u policiju, naročito u njen uniformisani deo. U tome je i uspeo, na šta je bio veoma ponosan. Istovremeno, sve više je ulazio u čudne aranžmane s viđenim beogradskim kriminalcima. Sa svim tim podacima Milošević je bio upoznat, ali se čini da mu je bilo mnogo važnije što Badža uspešno održava red u policiji spremnoj da suzbija ulične proteste građana.

Za ljude s kojima se često viđao teško je bilo ustanoviti da li su mu prijatelji ili i poslovni partneri. Prema jednom od njih je imao velika finansijska dugovanja, što je saznao i Milošević. Da bi se sprečila kompromitacija i predupredilo njegovo upuštanje u eventualne nezakonite transakcije zbog vraćanja duga, visoki funkcioner Državne bezbednosti predlagao je Miloševiću da se taj novac vrati iz sredstava Službe. To, ipak, nije učinjeno, pa se Badža sve više oslanjao na saradnike iz sveta kriminala i biznisa.

ČUDNA DRUŽENJA

Veoma problematičan krug ljudi koje je Badža doživljavao kao svoje prijatelje bio je uglavnom iz sveta kriminala, ali su to bili "dobri“ kriminalci. Podelu na "dobre“ i "loše“, po samo njima znanim kriterijumima, sačinili su Badža i njegov kum Vlahović dok je obavljao funkciju načelnika beogradske kriminalističke policije.

"Dobri“ kriminalci nisu Badžu posećivali u njegovom kabinetu pa njihovi kontakti nisu bili toliko vidljivi, ali se za njih znalo. Nije bila tajna da su Badža i Vlaja, osim sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i Milanom Đorđevićem Bombonom, imali bliske odnose sa Bojanom Petrovićem, Milanom Roganovićem, Jusom Bulićem, Radetom Ćaldovićem Ćentom i njegovim zetom Mišom Cvetinovićem.

Mile Luković Kum i Dušan Spasojević, u to vreme sitni kriminalci i obijači automobila, uživali su Vlajine simpatije jer mu je Spasojević bio zemljak iz Medveđe pa ga je često izvlačio iz problema s policijom.

Rukovodiocima DB-a nije se dopadao Badžin odnos s ljudima iz kriminalnog miljea. Dok je sa "dobrima“ nastojao da nađe zajednički jezik, smatrao je da prema "lošima“ ne treba birati sredstva. Ostalo je neznano kojoj grupi je po toj klasifikaciji pripadao Voja Raičević, poznatiji kao Voja Amerikanac.

Ali, nakon njegovog nestanka, odnosno likvidacije 1996. godine, u podzemlju se govorilo da je u ubistvo umešana policija. Ko je to naredio nije utvrđeno, ali je prijateljima Raičevića to bilo dovoljno da sačine spisak odgovornih, na kojem je navodno bilo i Stojičićevo ime. Do neposrednih saznanja došao je Radoslav Lukić Lule, u to vreme savetnik načelnika DB-a:

"Informaciju da će Badža biti ubijen dobio sam tačno 17 dana ranije. Zvao me je prijatelj i rekao da advokat Mane hoće da se vidi sa mnom. Nisam znao ko je to, ali mi je prijatelj rekao da me Mane zna preko nekih ljudi. Otišao sam do njega u kancelariju u Vlajkovićevoj ulici. Ispričao mi je gde smo se i s kim družili pa sam ga se setio. I posle nekog vremena mi kaže: ’Lule, znaš da je telo Voje Amerikanca nađeno u Dunavu, a džip zapaljen u Rušnju’. Rekoh da sam pročitao, ali mi to ne znači ništa jer nije moja linija rada. ’Evo’, kaže, ’zbog toga će biti likvidiran Badža. I to za 15 dana. Ovo sam sada rekao i nikada više to neću ni potvrditi ni izgovoriti’. Završimo ubrzo razgovor, vratim se kući, prelistam novine, vidim jeste i džip nađen, pominju se droga, ubistva, čuda. Međutim, kada sam sutra otišao u Službu i rekao da imam takvu informaciju, to nikoga od šefova nije zanimalo. I na tome se završilo.“

 

Sedamnaestog dana od razgovora Lukiću je po dolasku na posao sekretarica saopštila da ga je Jovica Stanišić, načelnik DB-a, zvao veoma rano tog jutra.

"Kažem joj da ću se javiti, da prvo popijem kafu, a ona me upita da li sam čuo šta se prethodne noći desilo. Prođe mi kroz glavu i rekoh ’Da nije Badža ubijen?’. Jeste. Podsetim je da smo počeli da pišemo belešku 15 dana ranije. Štrecnula se, ’pa to je to’. Odem odmah kod Jovice. Pita me ko je čovek koji mi je rekao za ubistvo. Nisam hteo da mu kažem… Kada je kasnije za načelnika Službe došao Rade Marković, tražio mi je taj podatak: ’Ajde, reci mi, onako drugarski’. Odgovorio sam da nećemo drugarski, već ću ja to napisati na papiru, a on neka ga čuva ako mu treba.“

 

Lukićevo upozorenje nije bilo prvo.

Znatno ranije, neposredno po nestanku Voje Amerikanca, u beogradsku kriminalističku policiju došao je pomenuti advokat Mandić i tražio razgovor s načelnikom Miloradom Vlahovićem. Pošto Vlahović nije hteo sam da razgovara, susretu su prisustvovali Dragan Simić, tada načelnik Odeljenja za krvne delikte, i jedan iskusni policajac iz stare garde gradske policije. Mandić je tom prilikom direktno optužio beogradsku policiju da stoji iza ubistva Voje Amerikanca i najavio "da se ta stvar na tome neće završiti“.

TAJNI PRETRES

U danu ubistva Stojičić je bio okupiran privatnim problemima u vezi s maloletnim sinom. Više od dva sata o tome je razgovarao sa Jovicom Stanišićem, a prisutan je bio i Stanišićev zamenik Dragiša Ristivojević. Stanišić mu je i ranije pomagao oko rešavanja problema sa sinom pa je Badža i tog dana došao da se posavetuje.

Kada se uveče dogodilo ubistvo, u restoran "Mama mija“ prvi su stigli Stanišić i Petar Zeković, načelnik gradske policije, potom i Ristivojević. Zajedno su otišli i da obaveste predsednika Miloševića. U rezidenciju u Užičkoj ušao je samo Stanišić i kratko se zadržao. Kada se vratio, rekao je da je predsednik u šoku i da je naredio intenzivnu istragu. Produžili su u zgradu MUP-a, u kancelariju generala Vlastimira Đorđevića. Dok su razgovarali, ušao je Arkan glasno psujući ubice. Tražio je da on vodi istragu, da će brzo naći ubice, ali ga je Đorđević umirio i rekao da je to stvar policije.

Sutradan je formiran istražni štab akcije "Vihor 1“. Na čelo štaba postavljen je general Stojan Mišić, tada pomoćnik ministra za poslove suzbijanja kriminala. Predstavnik DB-a bio je Ristivojević, koga će kasnije zameniti Slaviša Milošević, načelnik Prve uprave DB-a. Razlog Ristivojevićevog napuštanja štaba bio je "nesporazum“ oko pregleda kase i radnog stola u kabinetu Stojičića. To su, navodno, obavili generali Mile Puzović i Vlastimir Đorđević, ali s tim ni štab, ni Ristivojević nisu bili upoznati, kao ni s tim šta je pronađeno. Kasnije se o tome puno spekulisalo. U policiji se proneo glas da je u Badžinoj kasi nađeno više od milion i po nemačkih maraka. Govorilo se i da je u torbici koju je imao kod sebe kada je usmrćen, pored pisane provere DB-a za Jusufa Bulića, bilo oko 700.000 maraka, koje je navodno doneo carinik s kojim je bio za stolom u momentu ubistva. Ni o čemu od navedenog ne postoji trag u spisima pa su sve priče o novcu ostale na nivou nagađanja.

Istraga je od samog početka tapkala u mestu i nije dala nikakve rezultate. Informacija o sastanku Vlahovića sa advokatom Mandićem, kada je praktično najavio osvetu za ubistvo Voje Amerikanca, kao ni informacija savetnika načelnika DB-a Lukića, nisu došle do štaba MUP-a koji je vodio istragu. O tome Dragan Ilić, načelnik UKP-a, kaže:

"Niko nije pomenuo da se najavljivalo da će Badža biti ubijen ili da su mu direktno ili preko posrednika upućivane ozbiljne pretnje. Takav podatak bi za svakog profesionalca bio dragocen trag, pogotovu što se kod istrage išlo veoma široko, čak i na verzije za koje se unapred znalo da ne mogu dati rezultate.“

 

U vreme intenzivnog istraživanja ubistva Badža se nije dovodio u vezu sa švercom cigareta. Tek nekoliko godina kasnije, 17. januara 2002, pred anketnim odborom saveznog parlamenta koji je ispitivao okolnosti ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića, general Branko Đurić, tada već bivši šef beogradske policije, dao je čuvenu izjavu: "Badžu su ubile cigarete“. Tu tezu potvrdio je i Rade Marković, bivši šef DB-a, koji je na svedočenje pred anketnim odborom doveden iz zatvora.

Nakon Badžinog ubistva vlastima je postalo jasno da je stepen kriminalizacije društva otišao tako daleko da ga više nije moguće kontrolisati. Posebno ljude iz vlasti i oko nje koji su se duboko upleli u kriminal. To je najviše pogađalo ekonomsku sferu, iako je najvidljiviji bio klasični banditizam: svakodnevne ulične likvidacije, otmice, reketiranje i sve što je policija nonšalantno zvala "međusobnim obračunima kriminalaca“. Pošto je i vrh vlasti bio integrisan s kriminalom, trebalo je stvoriti privid da vlast ipak nešto preduzima.

Postavljenje Vlajka Stojiljkovića za novog ministra policije dogodilo se gotovo odmah nakon ubistva Badže. Novi ministar, dotad predsednik Privredne komore Srbije, već je povodom 13. maja te 1997. delio priznanja policajcima, uključujući i novoustanovljeno – plaketu "Radovan Stojičić Badža“.

KOBNI APRIL

UKP Srbije je tokom devedesetih sastavio više analiza i informacija o švercu cigareta, ali su sve završavale u Badžinoj fioci, ne uvek baš njegovom voljom. Do njegovog ubistva ništa ozbiljnije nije se moglo preduzeti na tom planu, sem suzbijanja ulične prodaje.

Vrh ministarstva imao je isti pristup i kada su u pitanju nedozvoljena trgovina devizama, masovne poreske utaje u prometu robe široke potrošnje i sve na čemu se obogatila poslovna elita Srbije. Takvom orijentacijom policija se iscrpljivala na perifernim problemima i držala daleko od pravih žarišta kriminala. Ukoliko bi se, što je bilo retko, policija i upustila u obradu nekog od zaštićenih nosilaca šverca, to bi se brzim manevrom rukovodstva policije i DB-a podvelo pod "državni interes“. Promet robe preko državne granice nadzirala je Uprava pogranične policije koja je, pod direktnom ingerencijom Stojičića, veoma tesno sarađivala i sa DB-om.

Kriminalističkoj policiji bilo je onemogućeno pribavljanje bilo kakve dokumentacije iz Savezne uprave carina. Njen direktor Mihalj Kertes pismeno je naložio svim upravnicima carinarnica da nijedan dokument ili podatak iz Carine ne mogu dostaviti policiji bez njegovog ličnog odobrenja. Zato je svaki pokušaj ozbiljnog suočavanja s ključnim problemima kriminala bio osuđen na neuspeh.

Ministru Vlajku Stojiljkoviću je 1. jula 1999. dostavljena nova informacija o tom problemu i merama koje bi trebalo preduzeti. Ali, ključna nevolja bila su preduzeća koja imaju fri-šopove na graničnim prelazima prema Mađarskoj i Makedoniji. A ministar je znao da je za poslovanje tih firmi bilo vezano i ime predsednikovog sina. Zato je naložio da se pojača samo suzbijanje ulične preprodaje cigareta.

Za Dan bezbednosti 2000. godine poslednji put je dodeljeno policijsko priznanje, plaketa "Radovan Stojičić Badža“.

Na isti dan pet godina posle ubistva Badže, nakon usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, Vlajko Stojiljković je na skupštinskom stepeništu pucao iz pištolja sebi u glavu. Preminuo je dva dana kasnije.