U moru takozvanih vesti koje nas bombarduju sa raznih televizija, portala, raznih štampanih stvari gotovo nezapaženo prošla je jedna prava „vest“. I to ne tek makar kava, već pozitivna, dobra vest. A takve su retke, zapravo uopšte ih više nema. Postale su endemska, ugrožena vrsta, baš kao i oni koji ih beleže – novinari. U profesiji koja polako ali sigurno izumire, novinari ustupaju mesto političkim delatnicima, koji odista ne znaju šta je to lid, članak, reportaža, putopis, ali imaju jasno obojen politički stav koga se ne libe javno saopštiti auditorijumu i u tome ih nikada neće sprečiti deficit znanja ili argumentacije. Naprotiv, što je deficit veći i uočljiviji, u potpunoj je srazmeri broj decibela sa kojim se saopštava.
U tom medijskom zabranu u kome obitavaju ovakvi kapitalni žurnalistički primerci nikada neće vest biti da je prosečna plata u Srbiji 555 evra mesečno iliti nešto više od 60.000 dinara. Nikada to do mozga neće dopreti jer, da se razumemo, delatnici i njihovi preci nikada nisu živeli od radničke plate. Nikada od postanka sveta, od godine nulte, kada su Šesta lička i Prva & Druga proleterska zakoračile na Dedinje. Od tada pa do danas živi se isključivo na grbači srpskog radnika, kome se na gram prodaje pamet i ista mu se uteruje pod plaštom slobodnog novinarstva.
Možda nekome 555 evra ne izgleda i ne zvuči mnogo, naročito ne goreopisanima, ali čak i za njih to ima vrednost. I to kakvu, samo nikada neće to javno niko od njih reći. Predlažemo jedan eksperiment in vivo. Stavimo, nauke radi, najbolje specimene iz trusta mozgova Šolakove radionice medijskih užasa u istu kafanu, za isti sto. Kafana će iz pomenutih naučnih razloga biti prazna. Dakle, svi oni sede za istim stolom, gledaju se čekajući besplatno posluženje, viski, nešto za nabosti, sve se nadajući da će ih sačekati koverta na izlazu. I taman se spremaju da naglas upražnjavaju medijske slobode, kad neko odjednom na sto spusti njeno veličanstvo, novčanicu od 500 evra. I ugasi svetlo. Nakon početnog šoka, šta mislite šta će se desiti? Možemo samo da se nadamo da su konobari prethodno odneli escajg.
Njima naravno 555 evra prosečne plate nije vest, kao što nije bila vest ni činjenica da je 2011. godine prosečna plata bila ispod 30.000 dinara u zlatno vreme po njih. U vremenu kada je cvetalo slobodno novinarstvo, kada su Boris Tadić i maloumni gitarista u pokušaju i vođa sekte G17 donosili zakone o medijima. Kada su novine zatvarane, novinari i urednici hapšeni i pritvarani. A i što bi to bila vest tad. Ticalo se to srpskog radnika, golje iz provincije koji nije dorastao spoznaji čudesnih blagodeti famoznog Kruga dvojke i slobodnog novinarstva. Za njegovu pamet dosta je bilo i 30.000 dinara.
Lekcija nije naučena i danas umesto da se na nesumnjiv uspeh odgovori sa „čestitamo, ali mi srpska opozicija imamo plan kako da do kraja sledeće (očigledno izborne) godine prosečna plata bude veća od 800 evra“. I onda taj plan detaljno izložite i tražite poverenje građana za to. Jok. Umesto toga bolja je strategija tražiti frekvenciju za još jedan TV kanal na kojem opet imamo dodatne sekunde za prodati, a i naplatićemo kablovskim korisnicima još evro po komadu za novi, inovativni i nadasve slobodoumni medijski sadržaj. Koga uostalom briga za prosečnu platu i od čega ljudi žive.
