Virtuelna kultura hejta

Šta bi bilo da su austrijske bezbednosne službe obratile pažnju na Instagram profil dvadesetogodišnjeg Kujtima Fejzulaija na kojem se, pozirajući sa mačetom i „kalašnjikovom“, zaklinje na vernost vođi Islamske države? Da li bi njihova eventualna reakcija sačuvala živote petoro Bečlija koji su u ponedeljak uveče pali kao žrtve ovog teroriste?

Postavimo, međutim, još jedno pitanje – kako su njegovi postovi uticali na druge ljude? Kako su oni reagovali na potonje reakcije ekstremista koji su po društvenim mrežama hvalili i veličali „njegov herojski čin“? Može li tako nešto da motiviše neke nove napade, da oblikuje nove teroriste? Može li se mržnja iz virtuelnog sveta pretočiti u nasilje u realnom životu?

I dok među ljudima koji su aktivni na društvenim mrežama i koji prate dešavanja u ovoj sferi mnogi misle da je virtuelno nasilje samo refleksija onog iz stvarnog života, te da internet u tom smislu predstavlja samo kanal za plasiranje određenih ideja („oni koji bi tako nešto uradili našli bi okidaš i bez interneta“), ljudi koji se bave psihologijom ne potcenjuju ni moć društvenih mreža da motivišu određene načine ponašanja.

Povezane vesti - Snapchat prestao da promoviše Trampov nalog jer podstiče nasilje

Tako, na primer, psihoanalitičar Marina Paunović ocenjuje da internet, osim što je put za iznošenje određenih stavova i ideja, istovremeno, baš preko toga što se na njemu objavljuje, može da posluži i kao katalizator, pokretač nasilja u realnosti.

„Internet je i katalizator, podstrekač nasilja, ali je istovremeno i kanal za njegovo plasiranje“, kaže Marina Paunović za „Ekspres“.

Jedan od dokaza za to su, kako kaže, i primeri vršnjačkog nasilja snimljeni kamerama i objavljivani po društvenim mrežama, gde su se oni koji su snimali praktično utrkivali i takmičili ko će da „ima bolji ugao“. I time su se, naravno, potom hvalili, ali niko od njih nije ni pokušao da zaštiti žrtvu nasilja.

Da li se na taj način, zapravo, zlo virtuelno uzgaja u nama, samo da bi se u jednom trenutku materijalizovalo u realnom životu? Da li svaki, makar i anonimni komentar preteće sadržine na Tviteru ili Fejsbuku predstavlja samo jedan korak do nekog zločina?

Na kraju krajeva, postoji li odgovornost za stavove koji se iznose na ovaj način? I gde je granica do koje se sme ići, kako u iznošenju stavova i komentarisanju, tako i u obrnutom smeru? Odnosno, kada je državnim organima dozvoljeno da reaguju zbog onoga što je neko napisao na internetu?

„Tačno je da se postavlja pitanje odgovornosti. Da li je to pitanje demokratije? Šta je demokratija ako govorimo o slobodi medija? Šta sme da se kaže, a šta ne sme? Da li smem da pretim? I šta mogu da mi rade? Da li je potrebno da se nešto dogodi pa da bi neko reagovao? Gugl može da vas opomene zbog neprimerenog sadržaja, ali vas niko neće kazniti“, nastavlja Paunovićeva.

A tada kada se nešto dogodi, obično je kasno.

Internet konsultant Slobodan Marković ne može da tvrdi da nasilje i govor mržnje plasirani preko interneta podstiču nasilno ponašanje u stvarnosti. Ističe da je internet promenio naše živote time što je omogućio da se razne ideje lakše plasiraju većem broju ljudi.

Primera radi, svakih 60 sekundi oko milion ljudi uloguje se na Fejsbuk, na mrežu ode 87.500 tvitova, više od 340.000 ljudi skroluje po Instagramu, pošalje se više od 41,6 miliona poruka preko Mesindžera ili WhatsAppa i 188 miliona mejlova, a na Jutjubu pogleda se više od 4,5 miliona spotova ili drugih video materijala! Sve to pokazuju podaci objavljeni na portalu globalanalitika.com.

Povezane vesti - INTERVJU DR ŽARKO TREBJEŠANIN: Vršnjačko nasilje je bure baruta na kojem sedimo

Kada se iz tog ugla pogleda, Marković se slaže da je logično pretpostaviti da je samim tim što je mogućnost da određene agresivne ideje i nasilni modeli ponašanja brže stignu do većeg broja ljudi, veća i mogućnost da to izazove određene nasilne reakcije.

„Ne znam koliko je to drugačije od onoga što omogućavaju tzv. obični mediji koji objavljuju slike i snimke nasilja“, dodaje Marković za „Ekspres“.

Razlika je, ipak, priznaje u tome što je ranije, dakle pre pojave interneta, postojala određena urednička kontrola, pa u medije nije moglo baš svašta da se pusti. Slobodan pristup internetu i društvenim mrežama, koje imaju ogroman broj korisnika, međutim, i tu vrstu uredničke kontrole je jednostavno obesmislio, a da istovremeno nije regulisano u potpunosti i pitanje odgovornosti za ono što se objavljuje.

„Ono što je veoma bitno, kada je o internetu reč, to je da je on omogućio da se sada mnogo brže organizuju i povezuju ljudi sličnih interesovanja“, kaže Marković.

A to je upravo ono što su iskoristili mnogi, pa i oni koji naginju, ili su već dobro na desnom polu političke scene i kojima nasilno delovanje nije nimalo strano.

Na to koliko je velika odgovornost na medijima, ali i na društvenim mrežama, posle napada u Beču ukazao je i Vladimir Ajzenhamer sa Fakulteta za bezbednost.

„Imamo na internetu neverovatne diskurse mržnje. Ovo je jedna kultura hejta koja se širi mrežama, kada tome dodamo senzacionalizam dobijamo zapaljivu masu. Taj momak je hteo da ide negde drugde da ratuje, ali svoju mržnju iskalio je u svom okruženju, govorimo o momku koji je rođen u Beču, a nije uspeo da se socijalizuje. Imamo podeljena društva puna podeljenih mladih ljudi“, rekao je Ajzenhamer za N1.

Povezane vesti - KAKO SMO DOŠLI DOVDE? Agresija kao model života

Da je inkubator terorizma govor mržnje, nedavno je, posle napada centru u Zagreba, ocenio i hrvatski stručnjak za bezbednost Mirko Bilandžić.

„U Hrvatskoj trideset godina postoji govor mržnje koji je dramatično eskalirao. To je jedan od inkubatora iz kojeg se terorizam rađa“, rekao je Bilandžić u emisiji Studio 4 HRT-a.

Slična je situacija i u Srbiji koja je, prema oceni psihoterapeuta Marine Paunović, suviše dugo izložena nasilju i neprekidnoj demonstraciji sile, isprva spolja, a potom i iznutra.

„Dugotrajno iskazivanje sile dovodi do jačanja agresije, a agresija dalje provocira gnev. Isto tako preterano prikazivanje nasilja stimuliše novo nasilje“, dodaje Paunovićeva.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .