"Vojska je strateški prioritet, a ne trošak"

Kako je nedavno najavio predsednik Srbije, prve generacije vojnika na obaveznom služenju vojnog roka položiće zakletve u vrlo bliskoj budućnosti, tačnije tokom 2026. godine. Kako će to sve da izgleda, da li je najavljenih 75 dana vojnog roka dovoljno za obuku i da li će Srbin ponovo „rado da ide u vojnike“ u intervjuu za nedeljnik „Ekspres“ govori Jasmina Andrić, urednica magazina „Odbrana i bezbednost“, doktorand Vojne akademije Vojske Srbije i stručnjak za bezbednost.

Da li stavka o obaveznom vojnom roku u budžetu za 2026. godinu znači da će se ove godine i definitivno prvi regruti pojaviti u kasarnama?

„Ovu stavku u budžetu Republike Srbije shvatam kao pozitivan signal i želim da verujem da ćemo prve regrute dočekati 2026. godine. Stavka o obaveznom vojnom roku u budžetu Republike Srbije za 2026. godinu sama po sebi formalno ne znači da će to zaista biti ostvareno. Međutim, ovakvo budžetsko planiranje ipak ukazuje na to da država ostavlja otvorenu i realnu mogućnost za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. Ono što nam nedostaje da se to zaista ostvari jeste konačna politička odluka. Da bi obavezni vojni rok zaista počeo da se primenjuje, neophodno je ispuniti nekoliko ključnih uslova: donošenje ili izmena odgovarajućih zakonskih i podzakonskih akata, preciziranje modela služenja, zatim operativna spremnost sistema od infrastrukture i kadra do logistike i obuke. Ali budžetska stavka upravo tome služi, da se sistem pripremi. Dakle, ne znači automatsku aktivaciju, ali svakako ukazuje na to da su pripreme u toku. Drugim rečima, prisustvo ove stavke u budžetu treba posmatrati kao signal strateškog planiranja i bezbednosnog opredeljenja države“, objašnjava za „Ekspres“ Jasmina Andrić, urednica magazina „Odbrana i bezbednost“, doktorand Vojne akademije Vojske Srbije i stručnjak za bezbednost.

Da li smo, što se tiče infrastrukture, prvenstveno kasarni i kadra, spremni za obavezni vojni rok?

„Srbija danas ima realnu osnovu za povratak obaveznog vojnog roka, iako treba biti pošten i reći da je značajan deo infrastrukture, naročito kasarni i objekata za obuku, tokom prethodnih decenija zapušten, zatvoren ili prenamenjen. Sistem je godinama bio prilagođavan profesionalnoj vojsci, što je ostavilo posledice kada je reč o kapacitetima za masovnu obuku regruta. Međutim, istovremeno je važno naglasiti da je u poslednjim godinama država značajno ulagala u Vojsku Srbije. Investirano je u modernizaciju naoružanja i opreme, poboljšanje materijalnog položaja pripadnika vojske, kao i obnovu i izgradnju pojedinih vojnih objekata. To pokazuje da se vojska ponovo posmatra kao strateški prioritet, a ne kao trošak. Još jedan značajan signal u tom pravcu su i izmene Zakona o Vojsci Srbije koje unapređuju položaj podoficira. Podoficirski kadar je ključan za sistem obuke i upravo njegovo jačanje ukazuje na to da se razmišlja o dugoročnim potrebama vojske, uključujući i eventualni povratak obaveznog vojnog roka. Bez dovoljnog broja obučenih i motivisanih podoficira nije moguće organizovati kvalitetnu i bezbednu obuku regruta. Zbog toga se može zaključiti da Srbija trenutno nije u idealnoj, ali jeste u sve boljoj poziciji da se obavezni vojni rok ponovo uspostavi.“

Da li je 75 dana zaista optimalno vreme za obuku vojnika?

„Period od 75 dana može se smatrati minimalno funkcionalnim, ali ne i optimalnim vremenom za obuku vojnika. U tom roku moguće je sprovesti osnovnu pešadijsku obuku, savladavanje vojničke discipline, rukovanje ličnim naoružanjem, osnove taktike, prve pomoći i osnovnih pravila ponašanja. Ipak, savremeni bezbednosni izazovi, kao i vojna iskustva pokazuju da kvalitetna obuka zahteva više vremena. Posebno ukoliko je cilj da vojnik stekne ne samo osnovne veštine, već i stvarnu sposobnost za delovanje u složenijim uslovima. Jer kada mladi ljudi stanu pod zastavu, oni ne samo da uče da brane državu, oni postaju čuvari njenog integriteta i budućnosti. U tom smislu 75 dana predstavlja kompromis između potreba sistema i realnih  društvenih, ekonomskih i demografskih ograničenja. Kao prelazno rešenje ili početna faza, takav model može imati smisla. Dok dugoročno gledano optimalan model bi podrazumevao fleksibilniju strukturu obuke, sa mogućnošću produženja ili dodatnog osposobljavanja kroz vežbe rezervnog sastava. Zato 75 dana obuke ne treba posmatrati kao konačno rešenje, već prag ispod kog se ne može ići.“

Prema Vašim istraživanjima, koliko je mladih građana Srbije spremno za služenje vojske, odnosno da li „Srbin ponovo rado ide u vojnike“?

„Ja sam 2018. godine predvodila istraživanje o ponovnom vraćanju obaveznog služenja vojnog roka. To je bilo prvo novije istraživanje tog tipa i pokrenulo je niz različitih organizacija da se tom temom bave u godinama koje će doći. Rezultati koje smo mi dobili pokazali su da postoji podrška stanovništva za ponovno obavezno služenje vojnog roka. Posebno značajan rezultat bio je podatak da je 74 odsto mladih za povratak ove obaveze. Istraživanja koja su usledila nakon našeg su uglavnom ovo potvrdila. Međutim, treba biti svestan da se od tada do danas desio niz globalnih promena od epidemije korona virusa (gde je i vojska imala značajnu ulogu), preko sukoba u Ukrajini i Pojasu Gaze pa sve do političkih trzavica u našoj zemlji gde su mladi angažovani. Bilo bi interesantno i korisno ponovo ispitati javno mnjenje i proveriti raspoloženje mladih. Po mom ličnom uverenju, građani su nakon svega navedenog postali još svesniji da u savremenim geopolitičkim konstelacijama moramo jačati svoj odbrambeni sistem, a da deo tog sistema moraju biti i obučeni rezervisti. Jer sloboda i mir nisu dati, već se čuvaju rukama i srcem svakog građanina. Vraćanje obaveznog služenja vojnog roka bila bi odluka da kao narod sačuvamo svoju nezavisnost i dostojanstvo pred silama koje nas posmatraju.“

Koliko bi vojnika godišnje trebalo da prođe obaveznu obuku?

„Ako se pođe od demografskih pokazatelja i realnih kapaciteta Vojske Srbije, razuman okvir bio bi da obavezni vojni rok godišnje prođe između 20.000 i 30.000 mladih. Mi svakako imamo više punoletnih muškaraca od tog broja, ali treba uzeti u obzir da neće i ne mogu biti svi obuhvaćeni. Zbog zdravstvenih razloga, školovanja, socijalnih izuzetaka i alternativnih oblika služenja... Taj broj omogućio bi održiv sistem obuke bez preopterećenja infrastrukture i kadra, a istovremeno bi obezbedio funkcionalnu i podmlađenu rezervu uz racionalno korišćenje budžeta. Dugoročno, ovaj broj bi mogao da varira u zavisnosti od demografskih trendova i razvoja infrastrukture, ali kao polazna tačka za povratak obaveznog vojnog roka ovaj raspon deluje realno i održivo.“

Mnoge zemlje i u Evropi ponovo uvode obavezno služenje vojske, Hrvatska kreće sa prvim regrutima, dok je u Nemačkoj veliko protivljenje mladih. Kako to vidite?

„Često se Srbiji zameralo da bespotrebno razmišlja o povratku obaveznog vojnog roka, uz primedbu da ne možemo ’ratovati’ u NATO okruženju i da bi i nama bilo pametnije da uđemo u taj vojni savez umesto što se držimo vojne neutralnosti. Međutim, zanimljivo je da je upravo Hrvatska, članica EU i NATO-a, kritikovala Srbiju zbog ove ideje, dok sada sama uvodi obavezno služenje vojnog roka. Sa druge strane, primer Nemačke pokazuje složenost ove teme u društvima sa profesionalnim vojskama. Iako Bundestag ulaže ogromna sredstva u Bundesver i modernizaciju naoružanja, uvođenje obaveznog vojnog roka nailazi na snažan otpor mladih. Jer za ovaj proces nije dovoljno zastrašivanje pretnjom od Rusije, već se on mora voditi postepeno i transparentno prema javnosti. Kako sada da objasnite mladim Nemcima zašto pored članstva u NATO-u i ustupanja zemlje za američke baze, oni ipak treba da služe vojni rok? Takođe, šta nam je primer Nemačke pokazao jeste činjenica da finansijska moć i oprema ne garantuju efikasan vojni sistem bez angažovanja ljudi. Dakle, ni novac ni članstvo u NATO-u nisu garant jake odbrane. Stoga je i za Srbiju značajno oslanjanje na sopstvene odbrambene snage, njihovo jačanje i očuvanje vojne neutralnosti.“

Da li se, prema Vašem mišljenju, Evropa zaista priprema za rat sa Rusijom, kako se to sve češće može čuti u medijima?

„Kada se govori o tome da li se Evropa priprema za rat sa Rusijom, važno je sagledati i politički kontekst i konkretne vojne aktivnosti. S jedne strane, jasno je da evropske zemlje sve više ulažu u naoružanje i modernizaciju svojih vojnih kapaciteta. Od kupovine naprednih borbenih sistema do jačanja zajedničkih odbrambenih programa unutar NATO-a i bilateralnih sporazuma, poput onih između Francuske i Nemačke ili Velike Britanije i Francuske. Projekti kao što su FCAS (Future Combat Air System) ili MGCS (Main Ground Combat System) pokazuju da se ulaže u tehnologije koje bi mogle biti upotrebljene u sukobima visokog intenziteta, uključujući i države poput Rusije. Rusija nema interese da napada Evropu, osim ukoliko ne dođe do nekog napada sa evropskog tla. S druge strane, postoji snažna politička i medijska retorika u zemljama EU koja stvara utisak da je rat neizbežan. Evropske zemlje se više plaše destabilizacije i potencijalnog širenja sukoba sa Rusijom nego što je realno. U tome se ogleda i povećano insistiranje na sankcijama, vojnoj prisutnosti u istočnoj Evropi i vežbama koje demonstriraju spremnost NATO-a, ali koje u stvarnosti služe pre kao signal političke snage nego kao konkretna spremnost. Takođe, važno je istaći da se ta ’priprema’ odvija neravnomerno. Neke zemlje ulažu ogromne resurse u odbranu i razvoj novih sistema, dok druge više ulažu u očuvanje ekonomske stabilnosti. Strah od Rusije i potreba da se pokaže savezničko jedinstvo u NATO-u dovode do preuveličavanja vojnih planova u medijima. Čime se stvara iluzija da je sukob sa Rusijom neminovan, a time opravdavaju izdavanja za Ukrajinu. Upravo zbog toga smatram da se Evropa, u suštini, priprema više za simulaciju vojne moći. Svaka odluka o pojačavanju vojnog prisustva ili modernizaciji sistema može se posmatrati kao politički manevar kojim se jača pozicija pred sopstvenim biračima i partnerima u NATO-u, dok se realni rizik direktnog sukoba sa Rusijom i dalje drži pod kontrolom. Drugim rečima, Evropa želi da izgleda spremno, ali u stvarnosti je pred raspadom. Na to ukazuju i razna uslovljavanja i pritisci na Srbiju koji treba da rezultiraju uvođenjem sankcija Rusiji.“

Hrvatska vratila obavezni vojni rok

U kasarnama od januara

U kasarnama od januara

Svet 24.10.2025. 16:39

Hrvatska vratila obavezni vojni rok

OBAVEZNI VOJNI ROK u Nemačkoj već od januara 2026. godine?

Aktuelno

Aktuelno

Svet 02.06.2025. 18:50

OBAVEZNI VOJNI ROK u Nemačkoj već od januara 2026. godine?

I Britanci vraćaju OBAVEZAN VOJNI ROK?

Sunak najavio

Sunak najavio

Svet 26.05.2024. 11:13

I Britanci vraćaju OBAVEZAN VOJNI ROK?

Nazire li se kraj rata u Ukrajini ili će se taj sukob nastaviti i tokom ove godine?

„Pitanje da li se nazire kraj rata u Ukrajini danas mora da se sagleda kroz prizmu globalnih geopolitičkih igara, a ne kao jednostavan rat između jedne i druge strane. U poslednjih nekoliko meseci svetska pažnja je fokusirana na američku inicijativu, Trampov mirovni plan za okončanje sukoba, koja je izazvala velike tenzije kako u Kijevu tako i između SAD i evropskih partnera. Evropske zemlje nisu jednoznačno prihvatile ovaj američki plan. Evropski lideri su više puta naglasili da se predlog u ovoj formi još smatra ’osnovom za pregovore’, ali da mora da se pregovara o teritorijama, o pravima Ukrajine da očuva svoju vojnu sposobnost i o ulozi evropskih saveznika u samom procesu. U tom kontekstu postoji još jedan važan element: evropska ulaganja u Ukrajinu, finansijska, vojna i humanitarna podrška su funkcionisale više kao mehanizam da se konflikt održava nego kao put ka njegovom završetku. Evropska unija i njene članice slale su velike količine oružja, obučavale ukrajinske snage i davale pakete pomoći kako bi osigurale da Ukrajina ostane sposobna za dugotrajnu borbu. U praksi to znači da, umesto da EU služi kao posrednik mira, često postaje strana koja produžava konflikt kroz svoju strategiju podrške Kijevu. U svetlu svega toga smatram da ne možemo optimistično govoriti o kraju rata u Ukrajini ove godine. Naprotiv, sukob je ušao u fazu u kojoj se pregovara sa mnogo spoljašnjih pritisaka, interesa i dogovora koji nemaju jasnu perspektivu trajnog mira. I upravo iz tog razloga je ključno da Srbija i mi kao društvo imamo sopstveni stav koji nije vezan ni za EU ni za bilo koju drugu velikodržavnu geopolitičku agendu. Naša politika treba da se zasniva na racionalnoj proceni naših sopstvenih interesa, istorijskim vezama i bezbednosnim realnostima u našoj neposrednoj blizini, a ne na prinudama. Naša politika i pristup moraju da se temelje na racionalnoj proceni naših interesa i bezbednosti, a ne na pritiscima i propagandi koje dolaze iz Brisela ili Vašingtona. Samo nezavisan i promišljen stav može nam omogućiti da očuvamo stabilnost i mir.“

Srbija se opredelila za vojnu  neutralnost. Koliko će takav stav biti teško sačuvati u narednom periodu?

„Srbija se opredelila za vojnu neutralnost i mislim da je upravo to opredeljenje ključno za očuvanje stabilnosti i sigurnosti zemlje u narednom periodu. Vojna neutralnost nam omogućava da ne ulazimo u konflikte koji nisu naši i da ne budemo deo igara velikih sila, bilo da dolaze sa zapada ili sa istoka. Očuvanje tog statusa nije samo pitanje diplomatije, već i praktične strategije koja znači izgradnju sopstvenih odbrambenih kapaciteta, modernizaciju vojske i razvoj infrastrukture koja nas čini samostalno sigurnim. Ako bi Srbija podlegla spoljnim pritiscima, na primer da uvede sankcije Rusiji ili da se upušta u aktivnosti koje nisu u našem nacionalnom interesu, nema garancija da bi zaista dobila nešto zauzvrat. Ni ubrzano članstvo u EU, ni posebne garantovane beneficije. Takve koncesije često služe samo za kratkoročne političke ciljeve drugih sila, dok Srbija ostaje izložena rizicima. Vojna neutralnost znači da Srbija sama definiše svoje bezbednosne prioritete i ne ulazi u konflikte koji ne ugrožavaju direktno našu teritorijalnu sigurnost. To je stav koji nas štiti od kolateralnih posledica sukoba velikih sila, kao što danas vidimo na primeru Ukrajine. Ako ostanemo dosledni, ovaj princip može biti snažan oslonac naše sigurnosti i stabilnosti, omogućavajući nam da razvijamo sopstvene kapacitete, jačamo nezavisnost i odlučujemo o politici zemlje na temelju naših interesa, a ne spoljnog pritiska.“

Na delu je nova podela svetske moći. Kako kao mala zemlja da pronađemo svoje mesto između EU, BRIKS-a i SAD?

„Na delu je nova podela svetske moći, i dok EU i SAD često funkcionišu kroz politiku pritisaka i uslovljavanja, zemlje BRIKS-a pružaju potpuno drugačiji pristup. Za Srbiju je to prilika da razvija nezavisnu i suverenu politiku jer saradnja sa ovim zemljama ne dolazi sa spoljnim ultimatumima niti obavezama koje bi nas ugrožavale. U partnerstvu sa BRIKS-om možemo da iskoristimo potencijalne ekonomske i infrastrukturne benefite, jačamo trgovinske i investicione veze i diverzifikujemo svoje međunarodne opcije, a da pri tome ne gubimo kontrolu nad sopstvenim odlukama. To je posebno važno u trenutku kada globalna politika postaje sve komplikovanija jer male zemlje često bivaju izložene pritiscima velikih sila. Dakle, pravi balans za Srbiju je u tome da ostane neutralna i samostalna, ali da aktivno koristi šanse koje donosi saradnja sa BRIKS-om, kroz trgovinu, energiju, tehnologiju i investicije, a da se ne upuštamo u konflikte koji nisu u našem nacionalnom interesu. Na taj način možemo jačati stabilnost i razvoj zemlje, istovremeno čuvajući suverenitet i nezavisnost u odnosu na sve globalne centre moći.“