Zakon o lobiranju iz obećanja

Skupština Srbije usvojila je nedavno Zakon o lobiranju, koji je stupio na snagu početkom ove nedelje. Zakon o lobiranju je, izvan sumnje, značajan zakonski dokument za svaku zemlju, ali u Srbiji je donet skoro krišom, podseća na ilegalu, jer u javnosti njegovo donošenje nije izazvalo nikakvu pažnju. Zapravo, bilo je izvesnih ozbiljnih primedaba u nevladinom sektoru, ali i kod ljudi koji su se i ranije bavili lobističkim poslovima.

"Zakon je donet iz neke vrste moranja, odnosno obaveze koju je naša Vlada preuzela od GECO. Da nije bilo te obaveze, teško je verovati da bi naši zakonodavci posegli za ovako značajnim zakonskim dokumentom, kakav on tretman ima u uređenim društvima", kaže Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija.

Bilo je i primedaba da zakon ima "unutrašnji sukob" sa svojom suštinom! U uređenim društvima zakon o lobiranju unapređuje rad vlade koja donosi zakone, jer je svaki zakon pod demokratskom lupom javnosti, a tek usvojeni zakon u Srbiji apostrofira rad bez komunikacije sa javnošću, na temu razgovora lobista i lobirani, upućujući opet sumnju na moguću korupciju, odnosno zaštitu koruptivnih radnji u vrhu vlasti...

Sa druge strane, poznati beogradski advokat Zoran Golubović, čovek koji se već dugo bavi lobiranjem, pojednostavljuje pomenutu dilemu rečima:

"Bolje je imati i loš zakon nego bezakonje. Dete se rodilo i valja ga ljuljati, odnosno zakon ima vidljivih nedostataka koji će se ispravljati u hodu. Ne treba od svega praviti veliki problem. Ja sam se i ranije bavio lobiranjem. Najavim se kod nadležnih, recimo, u Ministarstvu energetike, pokažem dokument da me je angažovala inostrana firma za proizvodnju zelenih energetskih postrojenja. Pokažem dokument o visini mojih primanja na tu temu, plaćam uredno porez na ta primanja, i ne vidim zašto bi bila tajna o čemu smo razgovarali, ja lobista i, recimo, ministar energetike. Jer meni odgovara da to bude otvoreno za javnost", tvrdi Golubović.

Nemanja Nenadić kaže da je ovaj problem sasvim nepotrebno ispao sporan, jer ne vidi zbog čega bi bila tajna da su bilo koji lobista i bilo koji državni službenik razgovarali i o čemu su razgovarali. Istina, zakon u tom delu nije izričit. Agencija za borbu protiv korupcije ne zabranjuje da ti podaci budu javni, ali ne insistira na toj javnosti. Po njegovom mišljenju, mnogo je opasnije što Agencija nije predvidela druge oblike uticaja na transparentnost u suzbijanju korupcije, što dovodi u sumnju da će Agencija kao domicilna institucija za kontrolu primene zakona strogo kontrolisati neke segmente ovih poslova, a neke i prećutati.

Zakon o lobiranju ostavio je mnogo otvorenih ali istovremeno važnih pitanja? Poznato je da u praksi lobiranje i korupciju deli samo paučinasta nit, pa je pitanje ko i ne koji način će to kontrolisati? Zakon predviđa da će taj posao obavljati Agencija za borbu protiv korupcije. Neminovno, postavlja se ono biblijsko pitanje: Koja zmija će kontrolisati zmiju koja čuva jabuku da je Eva ne ubere?
Marko Drajić, autor knjige "Korporativno lobiranje u EU", smatra da će se zbog brojnih nedostataka ovog zakona, lobiranje u Srbiji najvećim delom i dalje odvijati po starom. "To ne znači samo po sebi da će biti koruptivno, ali nemamo mehanizam kojim ćemo ga učiniti transparentnim."

Nemanja Nenadić upozorava da ovim zakonom nisu jasno propisane zabrane, što nas direktno može odvesti u sivu zonu.
Šta proizvodi direktnu sumnju. Agencija za borbu protiv korupcije postoji već dugo, od vlasti dobija pohvale, a u praksi korupcija u vrhovima odlučivanja i u zatvorenim krugovima doživljava renesansu. Dakle, postoji ozbiljna sumnja da će se tu nešto radikalno menjati. Nema sumnje, nije problem u samoj Agenciji za borbu protiv korupcije, izuzev što ona ne radi svoj posao, nego je problem u suštini - ko joj ne da da ona radi svoj posao? Da li bi to mogao da pomeri zakon o lobiranju? Mogao bi, kažu stručnjaci, ali je pitanje upotrebe tog zakona. Da li se on vidi kao antikoruptivni akt ili će on biti još jedna pokrivalica za visoku korupciju?

U suštini, već se izgubio osnovni smisao Zakona o lobiranju. Osnovana je sumnja da će on demokratizovati donošenje zakona u Srbiji, da će omogućiti javnosti da kontroliše zakonodavce, da će to biti još jedan otvoreni prostor za osvajanje demokratije, jer u suštini ko u Srbiji, čak i u medijima dobro razume važnost Zakona o lobiranju. Uspon uz tu stenu biće mukotrpan i neizvesan.

Drugo važno pitanje je ko će davati licence lobistima i da li su one potrebne? Naši sagovornici se slažu da reda mora da bude, ali u kojoj meri i gde? Znači, pitanje je trebaju li nam obučeni lobisti? Mišel Kalaman u knjizi "Lobiranje" ovaj posao stavlja u ravan diplomatskih radnji. Tvrdi da svaki deo posla lobiste mora biti razrađen do detalja, od obrazovanja, poznavanja materije, tehnike razgovora, strategija osvajanja prostora i kako po svaku cenu izbeći pretencioznost, nadmenost, superiornost, kako u svakoj situaciji objektu lobiranja uvući se pod kožu a da to bude elegantno i sa merom?

Marko Drajić, autor knjige "Korporativno lobiranje u EU", ovaj problem gleda praktičnije. On kaže da lobisti u Evropskoj uniji ne moraju da imaju neko izuzetno obrazovanje, ali njihov rad mora da bude apsolutno javan. Drajić upozorava da bi svako formalno ograničenje u suštini bilo u direktnom sukobu sa osnovnim vrednostima demokratije, da svako ima pravo da učestvuje u donošenju važnih zakona, da izrazi javno svoj stav.

Ovako je iskusni advokat i lobista Zoran Golubović video vrline i mane Zakona o lobiranju: "Ovaj zakon bih okarakterisao latinskom izrekom Bolje loš zakon nego bezakonje (A mala lex melius facit). Drugim rečima, pozitivna je stvar što se krenulo sa zakonskom regulativom jednog veoma važnog pitanja. Nažalost, moje je mišljenje da će primena zakona biti jako teška ili bolje reći nije mi jasno ko će se odlučiti da radi po ovom zakonu. No pođimo redom:

- U osnovnim odredbama zakona definišu se pojmovi kao što su lobista, pravno lice koje lobira, neregistrovani lobista, lobirano lice... I sada već dolazimo do problema. Da li je lobirano lice visoki funkcioner najveće političke stranke koja formira vladu, a koji ne ulazi na funkcije koje obuhvata definicija lobiranog lica. Glavni uticaj na vlast se ne radi isključivo preko lica koja vrše neposredno vlast (ministri, zamenici...) već preko političkih partija koje čine vlast, odnosno preko visokih funkcionera političkih stranaka. Ako lobirate preko ministra, dužni ste da prijavite lobiranje i primenjujete Zakon o lobiranju, a ako vršite uticaj preko partijskog šefa tog istog ministra, odredbe zakona za vas ne važe.

- Posebna priča je deo koji se odnosi na sprovođenje lobiranja. Mišljenja sam da ovo poglavlje čini ovaj zakon praktično neprimenjivim. Kao prvo, lobiranje počinje obraćanjem lobiste lobiranom licu. Ne postoji obaveza lobiranog lica da primi u tačno određenom roku lobistu. Samo se navodi da će ga primiti u primerenom roku. S obzirom na obaveze lobiranog lica (pravljenje izveštaja) ne postoji lobirano lice u Srbiji koje neće učiniti sve da do susreta sa lobistom nikada ne dođe. Definisanjem prava i obaveza Agencije lobiranje je dovedeno u rang maltene špijunske delatnosti koja u svakom momentu mora biti pod njenom punom kontrolom. Drugim rečima, zakon ne prati lobiranje u praksi.

- Totalna budalaština je polaganje nekakvog ispita ili pohađanje nekakvog kursa koji organizuje Agencija da bi se stekla licenca za lobistu. Suština lobiranja je da se lobirano lice ubedi u ideju i potrebu korisnika lobiranja, odnosno da će se kroz sprovođenje ideje koju plasira lobista sprovesti javni interes. U ostvarenju svog cilja lobista traži najkvalitetniji kontakt sa lobiranim licem kako bi obezbedio njegovu punu pažnju i dobru volju pri prijemu. Koje će to lobirano lice prihvatiti zahtev lobiste da se vide više puta u cilju razgovora, razmene mišljenja međusobnog uveravanja, kada posle svakog sastanka mora da piše izveštaje Agenciji i da razmišlja o tome kako će Agencija tumačiti te razgovore. Zakon pokušava da ovu delatnost pojednostavi do te mere kao da se radi o čisto tehničkom i formalnom pitanju a ne o izuzetnoj intelektualnoj delatnosti koja zahteva posedovanje brojnih sposobnosti, veština i talenata.

- U svakom slučaju zakon je donet. Treba sačekati podzakonska akta koja bi trebalo da omoguće njegovu primenu, a potom videti šta će se praktično dešavati."

Nenad Vuković, predsednik Društva lobista Srbije:
Lobiranje je koristan alat

Stupanje na snagu Zakona o lobiranju svakako je značajno i to ne samo zato što je time ispunjena preporuka GRECA, saveta ministara i deo akcionog plana za poglavlje 23. Značajno je što postojanje ovog zakona omogućava onima koji žele da se bave lobiranjem da to rade na zakonit način, a onima koji imaju potrebu da se neki opšti akt donese, izmeni ili ukine da to urade transparentno i na zakonit način, preko lobiste.

Ovo je dovoljno da se neformalni savetnici pomere u sivu zonu. Lobiranje postaje zakonit posao onih koji su za to registrovani. U Briselu postoji registar transparentnosti i važi pravilo - nema registracije - nema sastanka.

Suštinski zakon bi pored transparentnosti trebalo da omogući da donosioci odluka dobijaju kvalitetnije informacije, sa terena, od lobista, i da tako donose i kvalitetnije odluke.

Nedostatak, odnosno opasnost su takozvani neregistrovani lobisti koji su postali zakonska kategorija a podrazumevaju inhaus lobiste ili lobiste za sopstvenu stvar. Reč je o predstavnicima privrednih asocijacija i društava. Pored toga što je termin nesrećno izabran, ova kategorija ima samo obavezu da pismeno zatraži sastanak kod lobiranog lica. Ne piše izveštaj, nije u registru, ne podleže kažnjavanju. Iskustva iz regiona pokazuju da preveliki broj izuzetaka demotiviše lobiste da se registruju.

Obuku koja je uslov za registraciju organizuje i sprovodi Agencija. Ovo je u stvari upoznavanje sa pravnim okvirom, propisima, kodeksom i slično. Lobiranje je i naučna disciplina i skup veština strategija i tehnika koje se uz praksu uče godinama, praktično ceo radni vek.

Ne smatram da legalno lobiranje može biti pokriće za korupciju. Korupciji i ovako ide dobro, a legalno lobiranje će pored redovnih i vanrednih kontrola Agencije imati i veliku pažnju javnosti pa samim tim neće biti podesno da se zloupotrebi.
Lobistički posao su obavljale konsultantske i advokatske kancelarije, PR službe, tink-tankovi, ostaje da vidimo ko će se registrovati kao lobista.

Agencija treba da se obuči i osposobi da bi mogla da iznese ovaj veliki i odgovoran zadatak. U razvijenim zemljama sa lobističkom tradicijom lobiranje je više stvar privrede. U zemljama u razvoju osnovni cilj je borba protiv korupcije. Po mom mišljenju lobiranje je i jedno i drugo,i pre svega izuzetno koristan alat kada se koristi na pravi način!

 

Stranci i lobiranje

Po Zakonu o lobiranju u Srbiji, lobista mora da bude državljanin Srbije. Znači, stranac u Srbiji ne može da dobije lobističku licencu. Međutim, lobističke agencije registrovane u bilo kojoj zemlji sveta imaju pravo da lobiraju u Srbiji.
Propuštena je prilika da se zakonom reguliše pozicija stranih moćnih kompanija, koje kroz neformalne kontakte i razgovore osvajaju poslovne prostore, a za koje se sumnja da su jedan od glavnih koruptivnih izvora.

 

Lobiranje u regionu

Prva zemlja u regionu koja je usvojila zakon o lobiranju je Makedonija. Makedonci su usvojili Zakon o lobiranju još 2008. godine i već su ga tri puta menjali i dopunjavali.

Crna Gora je revnosno žurila da donese zakon o lobiranju. Učinila je to 2012. godine, ali su Đetići tek pet godina kasnije dobili prvog registrovanog lobistu.

U Bosni i Hercegovini nemaju problem sa ovim dilemama. Oni nemaju ni zakon ni lobiste i u dogledno vreme se neće baviti tom problematikom.

Hrvatska, iako članica Evropske unije, još nije donela zakon o lobiranju, uprkos učestalim zahtevima tamošnjeg Društva lobista da se taj zakon donese.