Zakoni koji će promeniti Srbiju

Srbija se menja. To je činjenica. Srbija menja svoje zakone, prilagođava ih evropskim standardima, donosi nove propise u skladu sa politikom čiji je glavni cilj priključivanje Srbije Evropskoj uniji. Ko god to negira, nije u pravu.

Isto tako je, međutim, činjenica i da mnogi doneti zakoni, koliko god dobri ili loši bili, u realnosti nisu primenjeni ili nisu u potpunosti primenjeni, ili se, što je još gore, primenjuju.

Nije, dakle, samo do zakona. Ono što piše na papiru je jedno, ali je mnogo važnije kako će to da čita onaj koji je dužan da taj zakon primeni i kako će ga, na kraju krajeva, provesti u delo.

Kada se pogleda iz te perspektive, mogla bi se dovesti u pitanje i sintagma „zakoni koji će promeniti Srbiju“. Jer bez ljudi koji će da primene te propise, nema ni promena u Srbiji.

Koliko je Srbija na tom polju sazrela imaćemo prilike da vidimo već za nekoliko meseci. A merilo te zrelosti predstavljaće početak primene jednog i najavljeno donošenje drugog zakona.

U prvom slučaju reč je o Zakonu o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. Ovaj akt poslanici Skupštine Srbije usvojili su 29. februara prošle godine, stupio je na snagu 11. marta i njegova bi primena trebalo da počne marta 2021. godine.

Drugi zakon od čije se primene očekuje da će značajno da promeni Srbiju je najavljeni zakon o istopolnom partnerstvu. Sam zakon trebalo bi da bude pripremljen do kraja godine, kako bi pred poslanicima mogao da se nađe već na proleće 2021. godine.

I jedan i drugi zakon biće tačka preokreta u srpskom društvu. Naravno, samo pod jednim uslovom – da budu primenjeni. A upravo je primena zakona, moglo bi se reći, najslabija karika srpskog društveno-političkog sistema. Dobrih zakonskih rešenja ne manjka, ali je, nažalost, njihova primena, najblaže rečeno, često problematična.

Sa time se slažu i sagovornici „Ekspresa“. Milan Antonijević, direktor Fondacije za otvoreno društvo, podseća da „Srbija nažalost ima dugu istoriju zakona koji su donošeni ali nisu primenjivani, pa su ostajali samo mrtvo slovo na papiru“.

„Najpoznatiji je, čini mi se, primer Zakona o lustraciji koji je donet 2003. godine i koji smo definitivno sahranili 2013. godine. Tada je prošao i rok za njegovu primenu a da nijednom nije primenjen“, dodaje Antonijević.

Nikada nije do kraja bila formirana ni komisija za lustraciju pri Skupštini Srbije, koja je trebalo da utvrđuje da li su nekadašnji nosioci javnih funkcija učestvovali u kršenju ljudskih prava. Inače, niko ne bi mogao biti kandidovan u budućnosti za neku javnu funkciju a da prethodno ta komisija ne ustanovi da on nije kršio ljudska prava u prošlosti.

Podsećanja radi, pomenuti zakon donet je po hitnom postupku 2003. godine, a u narednom periodu dobio je epitet „najmrtvijeg“ od svih živih zakona, jer po osnovu njegovih odredbi nije sankcionisana nijedan od nekadašnjih državnih funkcionera koji je možda kršio ljudska prava.

Povezane vesti - NOVI BROJ EKSPRESA: Napad na lekare

Ako prihvatimo da je ovo najdrastičniji slučaj neprimenjenog zakona, svakako je mnogo duži spisak onih propisa koji se samo delimično ili selektivno primenjuju, odnosno čiji se potencijali ne koriste u potpunosti.

Uzmimo kao primer Zakon o javnim preduzećima. Njegovim odredbama propisano je da se direktori javnih preduzeća imenuju nakon sprovedenog javnog konkursa. Pa, iako je tak zakon donet još 2016, velika većina direktora javnih preduzeća i dalje se nalazi u v.d. stanju, uprkos i zakonskom ograničenju da takvo stanje može da traje najviše šest meseci.

Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić podseća i na to da u nekim zakonima već postoje odredbe koje omogućavaju ispitivanje porekla imovine, ali se one ne primenjuju.

„Zato ne verujem ni da će ovaj novi Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu biti primenjen, jer, na primer, postojeći Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji već sadrži norme o ispitivanju porekla imovine koje se ne primenjuju“, kaže Vesna Rakić Vodinelić za „Ekspres“.

I nije ovo prvi put da se imovina pojedinaca našla pod lupom države, ali sa veoma ograničenim efektima. Setimo se i postpetooktobarskog zakona o ekstraprofitu. Njegova jedina žrtva bio je Bogoljub Karić, i to delimično, jer je i njemu vraćen novac koji mu je prethodno uzet kao porez na ekstraprofit Astra banke.

Nešto slično zakonu o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu bilo je usvojeno i u vreme komunizma, ali od njegove primene nije bilo ništa, iako se na početku pokušalo, jer je vlasništvo, imovina i njeno sticanje kroz život kompleksno pitanje.

Inače, na udaru zakona, čija je primena tempirana za mart naredne godine, trebalo bi da se nađu svi oni za koje se posumnja ili utvrdi da za najviše tri uzastopne kalendarske godine imaju razliku iznad 150.000 evra između uvećanja imovine i prijavljenih prihoda. A ko će biti proveravan biće utvrđeno godišnjim smernicama koje donosi direktor Poreske uprave.

Jedna od odredbi zakona je da se poreskom stopom od čak 75 odsto oporezuje nezakonito stečena imovina, koja predstavlja razliku između uvećanja imovine i prijavljenih prihoda za koje osoba ne može da dokaže poreklo.

Za ispitivanje porekla imovine biće formiran poseban sektor, u kojem će, pored poreskih inspektora, biti i predstavnici MUP-a, Narodne banke Srbije, Uprave za sprečavanje pranja novca, Agencije za sprečavanje korupcije, Republičkog geodetskog zavoda, Agencije za privredne registre i Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti itd.

Ima, međutim, i mišljenja da bi bolje i svrsishodnije od usvajanja ovog zakona bilo nadograditi postojeće zakone u smislu, ako se u okviru jednog krivičnog dela utvrdi nelegalna imovina, da se može oduzeti i ostala imovina koja nije vezana za to krivično delo, a za koju je očigledno da je stečena nelegalno.

Trenutno, imovina se može oduzeti ako je vezana za konkretno krivično delo koje je dokazano na sudu. Vrlo često, međutim, oni koji imaju nesrazmernu imovinu stekli su je kroz dugogodišnje kršenje zakona i kroz više krivičnih dela.

Kako god, Milan Antonijević iz Fondacije za otvoreno društvo ističe kako su oba ova zakona veoma značajna. Slaže se ipak da je u ovom trenutku možda i značajniji zakon o ispitivanju porekla imovine. Njegova primena bi, ističe, trebalo da bude jedan od osnovnih segmenata borbe protiv korupcije.

„Ovaj zakon trebalo bi da saseče korupciju. On bi pomogao da se ustanovi ukoliko neko ima imovinu koja nije u skladu sa njegovim prihodima, naročito u slučajevima gde je moguće imati uvid u direktna primanja ljudi, kao što su političari i slično. Nadam se samo da ovaj zakon neće dovesti do toga da nivo korupcije ostane isti, a da koruptivni novac samo promeni smer i završi izvan granica zemlje“, zaključuje Antonijević.

POLAGANJE RAČUNA

Ko validnim dokumentima ne dokaže da je legalnim poslovanjem stekao imovinu koju poseduje, ostaće bez tri četvrtine njene vrednosti. A ukoliko je tu imovinu stekao koruptivnim i drugim nezakonitim mahinacijama, ostaće bez cele imovine!

Ovo je najkraći opis Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila u martu ove godine, a njegova primena trebalo bi da počne 1. marta 2021. Jednogodišnju pauzu od usvajanja do primene ovog zakona vlasti objašnjavaju potrebom da se oformi posebna jedinica u Poreskoj upravi koja će primenjivati zakon, a njen rukovodilac treba da se imenuje do kraja ove godine. U Poreskoj upravi kažu da je za primenu ovog zakona potrebno obučiti ljude za ovako odgovorne poslove, ustanoviti mehanizme kontrole i saradnje sa svim važnim institucijama u Srbiji i još niz tehničkih detalja.

Na udaru zakona će se naći oni za koje se posumnja ili utvrdi da za najviše tri godine uzastopno imaju razliku veću od 150.000 evra u odnosu na prijavljene prihode. Zakon predviđa da se poreskom stopom od  75 odsto oporezuje nezakonito stečena imovina... “Smernice poreznika“ nisu javne, a ko će biti proveravan „biće utvrđeno godišnjim smernicama direktora Poreske uprave“, koje nisu javne. U zakonu se ne pominju ofšor zone, kao ni potencijalna saradnja sa drugim državama na temu sumnjivih poslova i računa...

U Poreskoj upravi kažu da je „određena tajnovitost u radu posebne jedinice Poreske uprave“ logična, jer bi „najava“ dala prostora sumnjivim licima za razne manevre. Još tvrde da je zakon preventivno antikoruptivan, jer „drugačije koza brsti kad je vuk gleda“.

Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, od najave da će biti donesen pa i posle njegovog izglasavanja u Skupštini Srbije, prouzrokovao je niz različitih reakcija. Opozicija je izašla sa ocenom da je zakon osmišljen kao „novi spot“ popularizacije vrha najveće političke stranke i njenog lidera, do tvrdnji da je on nepotreban, jer na snazi su „zakonski mehanizmi i institucije za utvrđivanje porekla imovine“ koji se u praksi ne koriste.

Ljubomir Madžar, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da su političari, ne samo u Srbiji nego i u drugim zemljama u tranziciji, uvek bili svesni da donošenje ovakvog zakona donosi ozbiljne političke poene i mogući privid da se oni bore protiv korupcije. Sve je apsolutno logično, kaže profesor Madžar.

Dr Ljubodrag Savić, takođe ugledni profesor sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, dodaje da ovaj zakon u zemljama koje nisu imale efikasne norme lustracije ima posebnu težinu u političkoj svesti prevarenih građanskih slojeva. Oni njuše „krv“, željni su te vrste pravde i uvek će je zdušno podržati.

„Dodatni problem za Srbiju je što ogromna većina građana veruje da su svi bogati ljudi bogatstvo stekli pljačkom i otimačinom, što je svakako pogrešno. Ima ljudi koji su se obogatili poštenim radom i snalažljivošću u zadatim uslovima“, dodaje profesor Savić.

Povezane vesti - Političari protiv bogatih

Pred vladajućom koalicijom je veliki izazov, ni sa čim sličnim se nisu sreli poslednjih godina. Birači sa Zakonom o poreklu imovine žele parče dugo čekane pravde. Očekuju da se kazne svi koji su se na nezakonit način obogatili, a što su oni, građani, godinama i decenijama gledali svojim očima. Gledali su kako njihovo enormno bogatstvo raste, a oni, građani, žive sve lošije. U primeni ovog zakona nema baš mnogo prostora da se „svi koji su bliski vrhu vladajuće koalicije zaštite“, što sa sobom nosi dvoseklu opasnost. Za vlast to će biti ispit zrelosti, za građane, moguće veliko razočaranje.

„U međunarodnoj praksi, valja imati na umu, nisu sva nezakonito stečena bogatstva došla pod udar zakona. Neki su ostali zaštićeni, poput Rokfelera, od prve naftne bušotine na sopstvenoj njivi, do neke od narednih godina kad su za kulturu Pensilvanije donirali milijardu dolara“, podseća profesor Savić.

Uspešna primena ovog zakona ne zavisi isključivo od državne uprave. Mnogi neće poverovati u ovu tvrdnju, napominju sagovornici „Ekspresa“, kad zakon zadire u interese moćnih bogatuna, učiniće sve da to spreče. Ta bogatunska kasta ne pripada isključivo vladajućoj koaliciji, nju čine i bogatuni iz redova bivše vlasti i sadašnje opozicije. Njih ne interesuje politika, gledaju samo boju novca. Oni su zapravo onaj deo duboke države, znači tajne moći, koja svakako postoji i u Srbiji. Moć ove kaste je ozbiljna, ona je to demonstrirala ne samo kod nas nego i u svetu. Oni su neretko moćniji i od državne uprave. To se događa i u zemljama napredne demokratije, kažu sagovornici „Ekspresa“.

U drugom redu su visokopozicionirani i moćni tajkuni koji su nikli u krilu vladajuće koalicije. Oni smatraju da su zaslužni zbog donacija u izbornim kampanjama i sličnim akcijama. Oni svakako računaju da će biti zaštićeni i od ovog zakona! Da li su u pravu, pokazaće primena Zakona o poreklu imovine.

Koje su prednosti a koje manjkavosti Zakona o poreklu imovine?

Profesor Ljubodrag Savić kaže da je ovaj zakon važan jer će naterati svaku zverku da pokaže svoj trag. To će unaprediti poverenje građana u državu, biće zadovoljena elementarna pravda, a stvoriće se uslovi za temeljniji ekonomski napredak zajednice.

„Ovaj zakon u svim zemljama u tranziciji je apostrofiran kao jedan od najvažnijih. Shodno tome njegova primena je ozbiljan test za državu, njenu moć i budućnost. Verujem da su o tome debelo razmislili pre nego što su krenuli u donošenje ovog zakona. Nije realno očekivati da će pravda stići baš sve, ali važno je da se ta vrata konačno otvore.

Koje su mane? Nije slučajno da su se svi slični zakoni, od komunizma gde se sve svelo na ispitivanje porekla imovine, završilo na frizerskim salonima. Čak i čuvena akcija ’Imaš kuću, vrati stan’ pretvorila se u anegdotu. Znači, doživele su neuspeh.

To nije priča samo o moći i sposobnosti državne uprave, verujem da je to više priča o nama. Jer nema te moći, to je pokazala i komunistička autokratija, koja će nešto sprovesti bez podrške javnosti. Imam razloga da sumnjam u uspeh i ovog pokušaja, voleo bih da me praksa demantuje“, poručuje profesor Savić.

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija kaže da su glavne prednosti ovog zakona u odnosu na opšti zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji šira ovlašćenja posebne jedinice za vršenje kontrole. To je nešto što bi moglo donekle da opravda ove zakonske promene, od kojih se očekuju i adekvatni rezultati.

„Prisutne su i primedbe da u primeni zakona nema dovoljno transparentnosti. Ne bi u nekom normalnom toku stvari ta poverljivost kriterijuma na osnovu koje se vrše provere bila problem. Ona ima neku logiku. Međutim, bez nekih dodatnih kriterijuma nije jasno da li će ono što su isticali predlagači zakona on biti antikorupcijski. Tu postoje nejasnoće i nedorečenosti da će u praksi prevashodno biti proveravane osobe koje su imale priliku da zloupotrebe javne resurse. Moguće da se te stvari logično podrazumevaju.

Povezane vesti - Mali obrazložio tri poreska i dva carinska zakona u skupštini

U dobroj nameri valja skrenuti pažnju da u okolnostima kad je poverljivost podataka i radnji neophodna, mora se pažljivo meriti. O tome, nažalost, biće jako teško doneti neki argumentovani sud. Ovom zakonu koji je veoma važan biće potrebna snažna podrška javnosti da bi ceo poduhvat uspeo. Ali poverljivost podataka praktično onemogućava da javnost pruži snažniju podršku radu posebne jedinice Poreske uprave, jer mi nećemo znati da li su oni planirali da provere sve koje su trebali da provere i da li su pri tome naišli na neke teškoće ili ne. Ovo naglašavam jer smatram da je ta transparentnost važna da zakon potvrdi svoju svrhu, jednako za zakonodavca, izvršioce i javnost koja očekuje tu vrstu pravde.

Posebna jedinica Poreske uprave suočiće se sa mnogim teškoćama, to će i praksa pokazati. Ne znam kako će da postupaju kada neko kaže – jeste, imao sam milion evra, to sam našao u kući kad mi je deda umro. Deda je umro, ne mora da dokazuje imovinu! Činjenica je da postoji mnogo načina da se izbegne ta odgovornost. Nego da ne zloslutim, da se zadržim na tome da će svakako biti veoma teško dokazati ili opovrgnuti tvrdnje vlasnika o poreklu njihove imovine. To je problem.

I treća stvar: Postojali su ovakvi i slični zakoni i u doba socijalističke Jugoslavije i onda donekle konceptualno je bio sličan i takozvani Zakon o ekstraprofitu 2001. godine. Nije njihova primena dala očekivane rezultate. Tako da slike koje su se videle tada mogu se ponovo pojaviti, čak i ako bude postojala najbolja volja da se zakon primeni što šire.

Loša strana ovog zakona je to što su neke od najvažnijih odredbi tog zakona, da kažemo sumnjive sa stanovišta ustavnosti, odnosno moguće neustavnosti. Tako da šta god da je i dobro u tom zakonu na kraju, ukoliko se potvrdi ova moja sumnja, može na kraju imati kontraefekte. Da se ono što je oduzeto vraća zbog moguće neustavnosti. Dakle, prva stvar koja mora da se uradi pre nego što zakon počne da se primenjuje jeste da Ustavni sud preventivno razmotri sve te odredbe i da budemo načisto sa tim hoće li njegova potonja primena biti ustavna. Imam u vidu pre svega odredbu koja dopušta mogućnost da se posebno oporezuje imovina koja je stečena pre više od pet godina.

Naime, sad po ovim poreskim stopama oporezuje se sumnjiva imovina po stopi od 75 odsto ukoliko vlasnik ne može da pruži dokaze o poreklu. O čemu se radi? Iako se zakonom formalno oporezuje imovina, u suštini je reč o oporezivanju prihoda, što se vidi iz činjenice da imovina neće biti oporezovana ukoliko vlasnik dokaže zakonite prihode. A istovremeno imamo uredbom opšteg poreskog zakona normalno pravilo prema kojem to pravo države da utvrđuje neki porez zastareva posle pet godina. To je u stvari najspornija odredba“, kaže Nemanja Nenadić.

Srbi i Nemci

„Često se pitamo zbog čega su među Srbima veoma retke porodice koje su tradicionalno imućne, dok je u svetu to apsolutno negovana tradicija.

Pravo objašnjenje čuo sam od mog profesora istorije u srednjoj školi. U Nemačkoj, recimo, deda počne da gradi kuću, sin nastavlja, a unuk završava.

U Srbiji ako otac stekne ozbiljno bogatstvo, njegov sin, po pravilu, to će raskopati. Pogledajte oko sebe, nemali broj naših tajkuna suočava se sa sličnom pričom“, priča profesor Ljubodrag Savić.

Za „mangupe“ iz naših redova

Poslednjih dvadeset godina izuzetno popularna tema je imovina funkcionera i utvrđivanje načina sticanja imovine. Pred svake izbore političke partije, pozicione ili opozicione, zaklinju se da će doneti propise koji će omogućiti ispitivanje porekla imovine i naravno utvrditi nezakonito bogaćenje onih drugih - kaže za „Ekspres“ Goran Ilić, zamenik republičkog javnog tužioca i član Državnog veća tužilaca.

U pokušaju da nešto više saznam o temi utvrđivanja porekla imovine, u ruke mi je došao rad Lidije Komlen Nikolić sa jednog savetovanja u kome je ona podsetila da je utvrđivanje porekla imovine bilo „omiljena“ tema i vlasti u Jugoslaviji, Josipa Broza Tita. Tako su daleke 1962. počele sa radom opštinske komisije za ispitivanje porekla imovine građana koji su živeli bolje od toga kako bi trebalo da žive imajući u vidu njihove zvanične prihode.

Posao utvrđivanja porekla imovine u prilično dobro organizovanoj Jugoslaviji, sa jakim policijskim aparatom i bezbednosnim službama nije dao naročite rezultate, a ispitivanje porekla imovine svelo se na šikaniranje zanatlija, dok su krupne ribe izmakle ovoj glasno najavljivanoj akciji tadašnjih vlasti.

Bojim se da će i sudbina Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu biti slična, da će nelegalno stečena imovina biti utvrđivana onima koji su se zamerili i ponekom „mangupu“ u sopstvenim redovima, a da će krupne ribe i veliki igrači ostati van domašaja zakona.

Evo i zašto. Da bi neko svestrano istražio poreklo imovine političara ili ljudi povezanih sa politikom (a takvi su se bogatili u prethodnim decenijama), potrebno je da bude nezavisan organ. Da li je verovatno da će rukovodilac posebne jedinice Poreske uprave kome je dodeljeno da istraži poreklo imovine ljudi bliskih politici ako ga na tu dužnost postavlja Vlada i to na period od pet godina.

S tim u vezi, trebalo bi imati u vidu činjenicu da je od 2002. na snazi Zakon o poreskom postupku i administraciji sa uspostavljenim mehanizmima, koji Poreskoj upravi daju mogućnost da utvrđuju i unakrsno ispituju imovinu poreskih obveznika koji su podneli poresku prijavu. Mogućnost koju je taj zakon pružao nije korišćena da bi se utvrdilo nezakonito poreklo imovine i naplatio porez, zašto onda verovati da će se poreklo imovine i naplata poreza utvrđivati ovim drugim zakonom. Ali nada umire poslednja, kaže Goran Ilić.

GOSPODIN ŽENA I GOSPOĐA MUŽ

U protekle dve decenije Srbija je prešla put od brutalnog prebijanja učesnika gej parade do najavljenog usvajanja zakona o istopolnim partnerstvima. Realno, možda to i nije nešto čime se treba hvaliti, naročito ako se kao potpuno neprihvatljivo uzme fizičko ugrožavanje druge osobe samo zbog toga što se po nečemu razlikuje od drugih.

To, naravno, ne znači da je Srbija u potpunosti prevazišla sve podele kada je reč o pravima LGBT zajednice. Naprotiv.

Čak 83 odsto građana Srbije ne podržava sklapanje brakova između gejeva i lezbejki. To pokazuju rezultati niza istraživanja koje je sproveo „Pew Research Center“ iz Sjedinjenih Američkih Država između 2015. i 2017. godine na skoro 56.000 odraslih (starosti od 18 i više godina) u 34 države Zapadne, Centralne i Istočne Evrope.

Jedno drugo regionalno istraživanje iz 2015. o stavovima građana prema pojedinim pravima kojima istopolni partneri nemaju pristup, takođe pokazuje da se većina ispitanih protivi istopolnom braku, dobar deo je nezainteresovan, dok je za vrlo mali procenat potpuno prihvatljivo da se ovo pravo omogući i istopolnim parovima - u Srbiji svega devet odsto.

Odluka sledeće godine

Nešto bolje su se kotirala pojedinačna prava koja proističu iz priznate, pravno regulisane veze, kao što su posete u zatvoru ili bolnici, zdravstveno osiguranje preko partnera, odlučivanje u slučaju smrti, nasleđivanje i slično, ali se pravu na usvajanje dece protivilo ubedljivo najviše ispitanih.

Pa ipak, uprkos tome, nova ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić najavila je da će do kraja godine biti pripremljeni zakoni o rodnoj ravnopravnosti i o istopolnom partnerstvu. Ona je rekla i da će tokom decembra biti otvoren dijalog o zakonu o istopolnom partnerstvu i da je u toku formiranje radne grupe, a da bi ta dva zakona mogla da se nađu u skupštinskoj proceduri pre proleća naredne godine.

„To nije propis protiv većine nego propis kojim izrazita manjina u društvu ostvaruje njima ustanovom i zakonom o antidiskriminaciji garantovana prava“, kaže Čomić.

Tuče na ulicama ovim povodom, nadamo se neće biti. Društvene mreže i mediji su, međutim, zato pravi poligon za razbuktale strasti, pre svega sa strane desnog političkog spektra. Što je još zanimljivije, napadi dolaze iz redova najjače stranke vladajuće koalicije, kao i od pojedinaca koji su u jednom trenutku bili bliski vladajućim strukturama.

Tako je poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović ministarki Čomić poručio da je „Bog stvorio Adama i Evu, a ne Adama i Stevu“.

„Iskreno, srcem i dušom volim Srpsku naprednu stranku. Jedan sam od 50 njenih osnivača. Ipak, svakako da od nje daleko više volim Gospoda i našu pravoslavnu veru, svoju otadžbinu Srbiju i porodicu. Zakon o istopolnom partnerstvu NE MOŽE! To neka se lepo kaže Gordani Čomić“, napisao je Đukanović na svom Tviter nalogu.

Povezane vesti - ČOMIĆ: U pripremi zakon i o istopolnom partnerstvu

Podrška Đukanoviću dolazi i iz opozicije, doduše vanparlamentarne, kroz reči lidera Dveri Boška Obradovića, koji za „Ekspres“ kaže da je „teško razumeti zašto je donošenje ovog zakona postalo prioritet nove vlade“.

„Da li je to najveći problem u Srbiji danas? Kakve to veze ima sa borbom protiv bele kuge i novoformiranim Ministarstvom za porodicu i natalitet? Umesto da se bavi tim temama podrške rađanju i porodicama sa decom, Vlada izlazi u susret homoseksualnom lobiju. Brak je zajednica muškarca i žene po našem Ustavu i on ne prepoznaje nikakva istopolna partnerstva. Neće se stati ni na tome, kao što se nije stalo ni gej paradama širom Srbije. Ovo je samo put ka ozakonjenju mogućnosti usvajanja dece od strane ovakvih parova, što je apsolutno neprihvatljivo i neprirodno da dete ima tatu i tatu. Ovim se ruši javni moral, ugrožavaju tradicionalne porodične vrednosti i vređa većinska Srbija“, poručuje Obradović.

Na Ustav i ustavnu definiciju braka poziva se još jedan vanparlamentarni desničar, Miša Vacić, koji takođe navodi kako on „podržava porodične vrednosti, te odbacuje mogućnost usvajanja ovih zakona“.

„Da bi promenio Ustav, moraš da imaš dve trećine glasova i većinu na referendumu, na kome ovaj zakon sigurno neće proći. Zato poručujem Gordani, kao nekome ko nije imao ni jedan odsto na izborima, da pročita Ustav i da to što ona namerava nije u skladu sa njim“, poručuje Vacić.

Ima, naravno, među poslanicima vladajuće većine i onih koji, iako originalno takođe dolaze sa desnog političkog spektra, poput nekadašnjeg funkcionera DSS-a Dragana Šormaza, misle da je ovakav zakon potreban.

„Ja sam za zakon o životnom partnerstvu. Tako je u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Smatram da postoje realni problemi naših građana koji bi tim zakonom bili rešeni. Ne govorim o bračnoj zajednici, o usvajanju dece. Moguće je i potreba da donesemo takav zakon“, rekao je nedavno Šormaz.

I Boško Obradović, međutim, tvrdi kako se ne sme dozvoliti „nikakva diskriminacija homoseksualaca niti ulaziti u bilo čiju privatnost, što je već zaštićeno postojećim zakonima“.

Kada smo ga upitali nije li već diskriminacija ako im se ne dozvoljava da imaju zajedničku imovinu, da nasleđuju penziju ako jedan od njih umre, ili se ne dozvoljava poseta bolesnom partneru u bolnici, Obradović odgovara da su to „teme koje se odnose na bračne partnere“.

„A odnos između lica istog pola ne može nikako biti brak. Sigurno se kroz dijalog može naći način da reše neka od ovih pitanja, ali ona ne mogu biti tretirana zakonski kao pitanje braka i ne može se slati poruka kao da je takva vrsta seksualnog odnosa i istopolnog partnerstva nešto potpuno prirodno i normalno kada nije“, kaže Obradović za „Ekspres“.

Foto: Shutterstock

Na konstataciju da je i takav stav opet neka vrsta diskriminacije, te da li neka od osnovnih prava treba uskratiti i, recimo, osobama sa autizmom, jer i za to stanje možemo reći da „nije normalno“, Obradović je samo odgovorio da „možemo da polemišemo“, ali da za to organizujemo neki okrugli sto ili televizijsku emisiju.

Deset godina nedovoljno

Prvi predlog zakona koji bi regulisao prava istopolnih zajednica u Srbiji urađen je još pre 2010. godine. Učinila je to grupa nevladinih organizacija. Ni čitava decenija, međutim, nije bila dovoljna da se on nađe ni pred Vladom, niti da ga Vlada u obliku predloga uputi Skupštini na raspravu.

Na stranu to što je međunarodna obaveza Srbije bila da taj zakon pripremi do 2019. godine. (Ta obaveza proizlazi iz presude Suda u Strazburu iz 2015. godine u jednom slučaju iz Italije, nakon koje je Savet Evrope automatski obavezao sve članice da regulišu ovu oblast.)

Ni Milanu Antonijeviću, direktoru Fondacije za otvoreno društvo, nije jasno zbog čega se toliko dugo čeka na donošenje ovog zakona.

„Nije u redu da Srbija bude među poslednjim evropskim državama koje bi donele ovakav zakon. To je zakon koji se odnosi na jednu manjinsku zajednicu i na njihova prava, pre svega u pogledu imovinskih i naslednih prava, prava na posete partnerima u bolnicama, što je naročito važno u ovim kovid vremenima“, kaže Antonijević za „Ekspres“.

Podsetimo, osim Srbije, u regionu još jedino Bosna i Hercegovina i Makedonija nisu zakonom regulisale istopolne zajednice.

Antonijević dodaje da, koliko zna, još nije formirana radna grupa za izradu zakona, te da ne zna ni koliko će se on razlikovati od nacrta urađenog pre 10 godina.

„Nadam se da će ljudi koji su u to bili uključeni biti uključeni i u radnu grupu“, dodaje Antonijević.

Boris Milićević, član Predsedništva Socijalističke partije Srbije, a inače i jedan od osnivača „Gej strejt alijanse“, kaže da je više razloga zašto toliko dugo čekamo na donošenje ovog zakona, a osnovni je da do sada nije postojala potrebna većina u parlamentu za tako nešto, kao i u glasačkom telu.

Milićević je, međutim, prilično kritičan i prema samoj LGBT zajednici.

„Mnogo je bitnije da LGBT zajednica nije učinila dovoljan napor da pridobije podršku za donošenje tog zakona. Samo je urađen predlog i sada se očekuje da svi ostali poginu da taj zakon bude donet“, kaže Milićević za „Ekspres“.

On ne očekuje da će posao pisanja predloga zakona biti lak i ocenjuje da je „za zakon koji izaziva izrazito oštru i široku društvenu raspravu i intenzivan politički sukob potrebno obezbediti što jači društveni konsenzus pre početka procedure njegovog donošenja“.

O tome koliko taj društveni konsenzus (ne) postoji, međutim, ukazuju i podaci izneti na početku ovog teksta.

Činjenica je, međutim, da tema ovog zakona sigurno neće biti pitanje usvajanja dece u istopolnim zajednicama. Milan Antonijević ne vidi razlog zašto bi se sa time čekalo i dodaje da bi trebalo raspravljati ne samo o pitanja usvojenja, već i dobijanja sopstvene dece u istopolnim zajednicama.

„To je u nekim zemljama već regulisano preko surogat materinstva“, kaže sagovornik „Ekspresa“ i ističe: „Potrebno je da država vodi te stvari, a ne da sledi javno mnjenje. Potrebna je hrabrost. Nadam se da ćemo biti hrabri. Hrabrost je što se o tome i priča.“

A kada je već o hrabrosti reč, može se postaviti i pitanje da li je termin „istopolno partnerstvo“ umesto „istopolni brak“ izabran zbog nedostatka kuraži, ili su razlozi čisto praktične prirode – kako se ne bi morao menjati Ustav, što bi čitav proces praktično dovelo u ćorsokak.

Antonijević priznaje da ne zna o čemu je reč i slaže se da bi u slučaju korišćenja termina „brak“ bilo potrebno menjati najviši pravni akt države. Dodaje, međutim, da srpskom ustavu ionako treba promena, pre svega u oblasti pravosuđa.

Povezane vesti - “OVO JE VELIKI ISKORAK”: Crna Gora usvojila zakon o istopolnom partnerstvu

Za Borisa Milićevića je od imena zakona mnogo bitnije kakva rešenja on donosi, kako se rešavaju pitanja bitna za osobe koje žive u istopolnim zajednicama – nasleđivanje, podela imovine nakon razilaska partnera, penzije, zdravstvenog osiguranja, poreza, posećivanja partnera u zatvorenim institucijama, itd.

„Pored toga, bitan je i simbolički nivo. Velikoj većini u Srbiji, pa i meni, termin brak ima jasnu definiciju. Mnogima je ta definicija sveta i bespotrebno je izazivati njihov otpor samo zato što neko želi da nazove neku zajednicu nekim imenom. Ja imam pragmatičniji pristup, a to je da se uvek ide na praktično i efikasno u rešavanje problema zakonskim putem“, kaže Milićević.

S obzirom na to da je, bar prema postojećim podacima o stavovima građana, teško očekivati postizanje šireg društvenog konsenzusa na ovu temu, realno se treba pripremiti i na napade desničarskih i ekstremno desničarskih snaga. Za Milana Antonijevića, međutim, to nije tema jer, kako kaže „ako se budemo osvrtali na one koji ne poštuju zakone i Ustav, onda možemo da pišemo propalo i da zakon okačimo mačku o rep“. On upozorava i na licemerje koje postoji među pojedinim desničarima, navodeći kao primer i nedavni slučaj iz Brisela.

Istraživanja

Početkom decembra je, naime, u glavnom gradu Belgije evroposlanika Josifa Sajera, iz redova vladajućeg mađarskog Fidesa, koji ne gleda blagonaklono na prava LGBT zajednice, briselska policija zatekla na homoseksualnoj zabavi, koja je održana uprkos pravilima uvedenim radi sprečavanja širenja koronavirusa.

Milićević, pak, kao veći problem vidi upravo to što „ništa nije rađeno na postizanju konsenzusa u društvu“.

„Uvek navodim primer SAD, čiji je Vrhovni sud doneo odluku o priznavanju gej brakova tek kad je 55 odsto građana te države u ispitivanjima javnog mnjenja podržavalo tako nešto. Prvo istraživanje je 'Galup' radio 1996. godine i gej brakovi su imali podršku samo 27 odsto građana, a protivilo im se čak 68 odsto. Danas je njih 67 odsto za, a samo 31 odsto protiv. Kod nas istopolna partnerstva podržava oko 25 odsto ispitanika u raznim anketama i istraživanjima. Kada se bude odlučivalo da li ulaziti u proces usvajanja zakona o istopolnim partnerstvima, ovo će sigurno biti uzeto u obzir“, zaključuje Milićević.

Crkva

Crkva je uvek bila među vodećim strukturama koja se protivila istopolnim zajednicama. I u Crkvi se, međutim, može čuti da, kako je to pre pet godina napisao sadašnji paroh crkve Gračanica u Vindzoru, Kanada, protonamesnik Vladimir Vranić,  „Crkva ne želi da odbacuje grešnike“.

„Čovek je zaista slobodan da čini greh (grešku) i da živi u grehu, ali to pravo mu ne daje država, već sam Bog. Ipak, to što je čovek rešio da čini greh, ne znači da greh treba opravdati i prihvatiti kao nešto dobro. Eto, samo to svoje ubeđenje Crkva pokušava da izrazi danas kada se sve silnije i očigledno usiljeno forsira parada istopolno opredeljenih ljudi pod velom osnovnih ljudskih prava. Naravno, bez obzira na sve, čovek i dalje ostaje slobodan da čini što mu volja, ali svakako čoveku nije sve na korist (1. Kor. 6,12)“, napisao je protonamesnik Vladimir Vranić 2015. godine, uoči Parade ponosa, na portalu Mitroplije crnogorsko-primorske.

Sa druge strane, papa Franja, poglavar Katoličke crkve, nedavno je, na iznenađenje mnogih, rekao da smatra da bi istopolni parovi trebalo da imaju mogućnost da zvanično registruju građansku partnersku zajednicu. To je do sada najkonkretnije izražen stav pape o LGBT parovima, a izneo ga je u dokumentarcu koji je režirao Jevgenij Afinevski.

Svet

U ovom momentu istopolni brakovi priznati su u 16 evropskih država: Austriji, Belgiji, Danskoj, Holandiji, Irskoj, Luksemburgu, Nemačkoj, Norveškoj, Portugaliji, Španiji, Švedskoj, Velikoj Britaniji, Finskoj, Francuskoj, Sloveniji i na Islandu. Sve savezne države SAD priznaju homoseksualne brakove, kao i Kanada, Južnoafrička Republika, Argentina, Urugvaj, Brazil, Novi Zeland i Tajvan.

Zakone o građanskim partnerstvima između osoba istog pola donelo je devet evropskih država – Mađarska, Češka, Hrvatska, Italija, Grčka, Kipar, Švajcarska, Estonija i Slovenija – a većina zemalja u istočnoj Evropi nije legalizovala istopolne zajednice. Usvajanje dece moguće je u 26 država sveta koje priznaju istopolne zajednice ili brakove, a u pet zemalja sveta moguće je usvojiti samo decu partnera odnosno partnerke, ali zajedničko usvojenje nije moguće.