NATO bombardovanje
Zemlja krvi i uranijuma
Varvarin. Mala varošica na Velikoj Moravi u Rasinskom okrugu. Mirno mestašce ispunjeno običnim ljudima i brigama. Ili je to barem nekada bilo. Sve do 30. maja 1999. godine kada se sve promenilo.
Trebalo je to da bude još jedna uobičajena nedelja. Praznik Svete Trojice, pijačni dan. Ljudi su sa osmehom pristupali predviđenim obavezama i aktivnostima raštrkani po pijaci, parku, kafićima, pored male česme u centru varošice…Već viđeno. A onda je, nešto posle podneva, NATO bacio prvu bombu. Pogođen je most na Velikoj Moravi. Most koji se nalazio u blizini pijace, parka, kafića i male česme. Most, na kome su se u tom trenutku nalazili nedužni ljudi.
Do tada nepoznat zvuk odjeknuo je nad celim Varvarinom. Nastao je haos. Geleri su leteli na sve strane, a vrisak i panika su zavladali mestom. Dok su jedni bežali ka skloništima, drugi su izbezumljenog pogleda tražili najbliže… I ono najgore od svega ‒ ljudi su ginuli. Napolju su bili očevi, braća, majke, deca, prijatelji… Kao da su oni gore znali da će tog dana svi biti na ulicama. Nakon prve bombe usledila je i druga, a uobičajena pijačna nedelja pretvorila se u dan koji stanovnici Varvarina nikada neće zaboraviti.
Na ovaj događaj svakodnevno ih podseća praznina nastala tragičnim gubitkom najbližih. Tog dana u samo nekoliko minuta poginulo je desetoro ljudi, dok je tridesetak teže povređeno.
Ispostaviće se da će bombe koje su 30. maja pale na Varvarin trajno promeniti ovo mesto i njegovu okolinu. Nedeljom je pijaca sve praznija, pojedine kuće su puste, ljudi i dalje oplakuju najmilije, dok oni koji su imali sreće da prežive u telima i danas nose gelere kao uspomenu na NATO.
Nekada je ulica u Gornjem Katunu bila ispunjena decom i njihovom grajom, komšinicama koje bi po klupama razmenjivale tračeve… Danas je broj žena po klupama mnogo manji. Srećne su kuće u Varvarinu, Gornjem Katunu i okolini u koje nije ušao kancer. Deca rastu, odlaze na studije, a starosedelaca koji su duša Varvarina, zbog malignih bolesti, sve je manje.
Prema zvaničnim podacima, za 78 dana NATO bombardovanja poginuo je 1031 pripadnik vojske i policije i oko 2500 civila. Tokom ratnih dana prioritet stanovništva bilo je očuvanje golih života, dok je briga o zdravlju ostavljena za period kada prestanu da padaju bombe. Ispostaviće se da je vreme trajanja ove druge borbe odredila činjenica da je na prostor Savezne Republike Jugoslavije tokom proleća 1999. godine, prema procenama stručnjaka, bačeno oko 15 tona osiromašenog uranijuma, najviše na jug Srbije uključujući Kosovo, ali i to što stanovništvo nije znalo za posledice boravka na kontaminiranim ratnim područjima.
U toku NATO bombardovanja, prema podacima iz zapadnih izvora, korišćena je isključivo municija kalibra 30 mm u kojoj se nalazi 298 grama osiromašenog uranijuma. Prema podacima koje je NATO dao Ujedinjenim nacijama, na Kosmet je ispaljeno oko 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, 2500 u "užoj“ Srbiji i oko 300 projektila u Crnoj Gori.
Raspored lokacija pogođenih osiromašenim uranijumom, koje je NATO objavio, jeste sledeći: jedna u Crnoj Gori, 9 u "užoj“ Srbiji i 81 na Kosovu i Metohiji.
Uništena materijalna dobra delom su popravljena ili ponovo izgrađena, ali nisu samo ona bila izložena bombama… Osiromašeni uranijum posejan je po zemlji i plivao je po rekama… Kolika je šteta učinjena životnoj sredini gotovo je nemoguće utvrditi, a njeno ugrožavanje je direktno ili indirektno uticalo na zdravlje stanovnika….
Velike posledice po zagađenje životne sredine imalo je i bombardovanje industrijskih lokacija: Rafinerija nafte u Novom Sadu, toplana "Novi Beograd“ u Beogradu, TE "Kolubara“ – Veliki Crljeni u selu Poljane u okolini Beograda, fabrika mineralnih đubriva "HIP – Azotara“, "HIP Petrohemija“ i Rafinerija nafte u Pančevu, skladište "Jugopetrol“ u Prahovu, skladište naftnih derivata "Jugopetrol“ i trafostanica "Elektroistok“ u Boru, Fabrika automobila "Zastava“ u Kragujevcu, skladište "Beopetrol“ u Bogutovcu u okolini Kraljeva i trafostanica "Elektroistok“ u Nišu.
"Prilikom bombardovanja Novog Sada, pored rušenja sva tri mosta na Dunavu, glavna meta bila je rafinerija nafte koja je bila napadnuta 12 puta sa preko 250 projektila. Prema proceni stručnjaka iz Rafinerije Novi Sad, od 73.569 t nafte izgorelo je 90 odsto, izliveno je na zemljište 9,9 odsto, dok je izliveno u kolektor i dospelo u Dunav 0,1 odsto“, navodi se u radu "Ekološke posledice NATO bombardovanja Republike Srbije 1999. godine“ objavljenom u časopisu "Vojno delo“ 2018. godine, autora Bakrač S., Klem E. i Milanović M.
Autori takođe zapažaju da su požari koji su nastali zbog bombardovanja bili praćeni eksplozijama, što je za posledicu imalo aerozagađenje produktima sagorevanja. Takođe, kako navode, drugi deo štetnih materija zagadio je zemljište, a treći deo izlio se u zemljište odakle je preko kanalizacije i prirodnog dreniranja otišao u vodotokove.
Žrtva zagađenja bila je, između ostalog, i Velika Morava.
"Do zagađenja reke Velike Morave dovelo je bombardovanje i razaranje skladišta nafte i njenih derivata u Kruševcu, Bogutovcu, Doljevcu i selu Leskovac, kao i trafostanica u fabrici ’Zastava’ Kragujevcu. Izvršenom analizom utvrđena je povećana koncentracija mineralnih ulja iznad maksimalno dozvoljenih koncentracija. Može se zaključiti da je Velika Morava donosila značajne količine nafte i naftnih derivata u reku Dunav“, navodi se u gorepomenutom radu.
To nas vraća na početak priče o Varvarinu. Jedan od svedoka kako se Varvarin menjao posle bombardovanja 1999. jeste Zoran Milenković koji je 16 godina bio predsednik opštine Varvarin. Kako Milenković u razgovoru za "Ekspres“ kaže, primetio je da je broj ljudi koji su oboleli od kancera povećan u Varvarinu.
"To govori i evidencija doma zdravlja u Varvarinu. Broj obolelih od kancera se znatno povećao. Mnogo više ljudi oboleva od kancera nego pre bombardovanja“, ističe Milenković, a potom se osvrće na zagađenje vode iz bunara.
"Voda iz bunara koji su na dubini preko 120 metara je hemijski i bakteriološki ispravna. To je gradska voda. Međutim, kada je reč o plitkim bunarima koji su na dubini od pet, šest metara, ta voda je zagađena. Verovatno zbog tehničkih jama ili nekih drugih razloga, ali je poenta da ta voda nije za piće. Stanovništvo je koristi kao tehničku vodu.“
Kako Milenković kaže za naš list, delovi konstrukcije starog mosta koji je pogođen tokom bombardovanja i dalje se nalaze na dnu Velike Morave.
"Posle bombardovanja stručnjaci su dolazili u Varvarin da ispituju nivo radioaktivnosti na mestu gde je gađan most. Rekli su da se ne radi o znatno većem nivou radioaktivnosti nego što je dozvoljeno. Da li je to tačno ili ne… To ne znam. Međutim, ono što znam da je na mestu starog mosta izgrađen novi. Ali iz reke nisu izvađene sve ruševine. Jedan deo konstrukcije starog mosta još uvek je na dnu Velike Morave.“
Tragedija sa kojom se suočio Varvarin tokom, ali i posle NATO bombardovanja na mikronivou prikazuje nedaće i borbu kompletnog stanovništva Srbije.
U našoj zemlji godišnje od raka oboli više od 40.000 ljudi, dok gotovo 30.000 izgubi život sa ovom opakom bolešću. To pokazuju rezultati Foruma pacijenata Srbije izneti ove godine povodom Svetskog dana borbe protiv raka.
Srbija se ove godine našla na neslavnom prvom mestu u Evropi po smrtnosti od malignih bolesti…
Prošle godine našli smo se na 18. mestu u Evropi po učestalosti od obolevanja od kancera, ali na drugoj poziciji kada je u pitanju smrtnost od ove bolesti.
Pre tri godine, prema procenama Međunarodne agencije za istraživanje raka, Srbija je okarakterisana kao zemlja sa srednjim rizikom od obolevanja (na 12. mestu od 40 evropskih zemalja) i visokim rizikom umiranja od malignih bolesti – na drugom mestu, odmah iza Mađarske. Ljudi najviše obolevaju od raka pluća, dojke i debelog creva.
Ovom podatku treba dodati istraživanje Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. objavljeno pre tri godine, a koje je pokazalo da su deca rođena između 1999. i 2015. godine bila izložena toksičnom faktoru koji je uticao da budu podložna malignim bolestima.
Istraživanje je sprovedeno u saradnji sa Institutom za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut“, a pokazalo je da su najčešći tumori kod dece stare do četiri godine neuroektodermali, kod onih od pet do devet godina tumori krvi, od 10 do 14 godina tumor mozga, a od 15. do 18. godine solidni tumori.
"Ovo istraživanje nam nedvosmisleno pokazuje da je više generacija u određenom osetljivom periodu bilo izloženo nekom faktoru koji ih je učinio osetljivim za obolevanje od određene maligne bolesti u odnosu na druge generacije u istom uzrastu“, rekao je svojevremeno predsednik Komisije Darko Laketić.
Da osiromašeni uranijum već godinama uzima danak u Srbiji, odnosno da postoji direktna veza između osiromašenog uranijuma, korišćenog tokom NATO bombardovanja, i obolelih od raka u Srbiji pokušaće da dokaže advokat Srđan Aleksić.
Prva pojedinačna privatna tužba protiv NATO-a sa zahtevom za odštetu zbog obolevanja usled bombardovanja osiromašenim uranijumom podneta je u januaru 2021. godine.
Tužba je podneta u ime oficira Vojske Srbije koji je oboleo od teškog oblika kancera, a koji je tokom bombardovanja 1999. godine boravio na jugu Srbije.
Aleksić je nedavno za Tanjug izjavio da je dobio više od 3000 zahteva građana Srbije koji bi želeli da tuže NATO alijansu zbog kancera kao posledice upotrebe osiromašenog uranijuma.
"Pred sudom ćemo dokazati uzročno-posledičnu vezu i NATO pakt će odgovarati za sve posledice nastale upotrebom osiromašenog uranijuma“, rekao je Aleksić za Tanjug.
Inače, Severnoatlantski pakt odgovorio je na tužbe koje su protiv njega podnete prošle i ove godine Višem sudu u Beogradu pozivanjem na imunitet.
Međutim, Aleksić tvrdi da je nemoguće da NATO ima imunitet koji su navodno dobili potpisivanjem "Partnerstva za mir“ 2005. godine jer retroaktivni imunitet ne postoji.
Vrata ka isterivanju pravde građana Srbije otvorio je zapravo italijanski advokat Anđelo Fjore Tartalja koji je prvi dokazao uzročnu-posledičnu vezu između osiromašenog uranijuma i kancera. Tartalja zastupa italijanske vojnike koji su boravili na Kosovu i Metohiji. Do sada je podneo oko 500 tužbi, dok je 35 postupaka rešeno pravosnažnom presudom u korist obolelih vojnika. Italijanski vojnici i civili koji su boravili na KiM kao odštetu su dobili između 700.000 i milion evra, ali su pre svega dobili pravdu i istinu.
Moglo bi se reći da je ključ njegove uspešne borbe Rita Čeli, profesorka fakulteta u Torinu koja je uradila više od 250 veštačenja.
Tartalja je sada deo Aleksićevog pravnog tima i zajedničkim snagama će zastupati one koji budu podnosili tužbe protiv NATO pakta. Aleksić je nedavno istakao da mu se javljaju kako Srbiji tako i Albanci i da prvo ročište očekuje u oktobru ove godine.
Kako je za Tanjug objasnio, živi klijenti moraju da daju uzorak krvi, a od pokojnika će uzorci biti uzeti biopsijom, kako bi u Torinu nanotehnologijom bilo utvrđeno prisustvo teških metala i osiromašenog uranijuma.
Tužbe protiv NATO pakta neće vratiti izgubljene, neće očistiti reke i zemljišta od osiromašenog uranijuma, niti će obnoviti onaj most u Varvarinu… Međutim, njihov pozitivni ishod mogao bi da vrati veru u pravdu i makar malo utiša onaj zvuk bombi i sirena u glavi.