Ebola ante portas

Situaciju u DR Kongo otežava i građanski rat koji se vodi na istoku zemlje, ali i tradicionalno i neprosvećeno društvo koje se ne miri sa činjenicom da ne mogu da preuzmu tela svojih bližnjih za koje se sumnja da su umrli od ebole jer su izuzetno zarazna pa tradicionalne sahrane predstavljaju visok rizik za dalje širenje bolesti.

Zbog toga su stanovnici grada Mongbvalu, koji se nalazi u epicentru epidemije ebole na istoku Demokratske Republike Kongo, napali i zapalili šator zdravstvenog centra u kojem su se lečili oboleli od virusa, nakon čega je 18 osoba za koje se sumnja da su zaražene ebolom napustilo objekat, saopštili su iz lokalne bolnice.

„U napadu na šator i njegovom paljenju niko nije povređen, ali je tokom bekstva od požara 18 osoba sa sumnjom na ebolu napustilo objekat i trenutno im se gubi trag“, izjavio je direktor lokalne bolnice.

Dan pre ovog incidenta napadnut je i centar za lečenje u gradu Rvampara gde je takođe zapaljen šator u kojem su bili smešteni pacijenti za koje se sumnja da su zaraženi virusom.

Do napada je došlo nakon što je porodicama zabranjeno da preuzmu tela članova porodica za koje se sumnjalo da su umrli od ebole.

ŠTA JE EBOLA

Ebola je bolest koju izaziva virus. Teška je i u velikom procentu smrtonosna, ali je na sreću i retka. Virus se prenosi sa životinja na ljude, najčešće sa slepih miševa. Prvi put je identifikovana 1976. godine. Od tada je zabeleženo oko 35.000 slučajeva i više od 15.000 smrtnih ishoda, prema članku iz 2020. objavljenom u časopisu Global Health: Science and Practice. Tokom proteklih 50 godina virus se pojavljivao u povremenim epidemijama u nekoliko zemalja Centralne i Zapadne Afrike. Naučnici su prvi put otkrili ebolu tokom epidemije 1976. godine u Zairu, današnjoj Demokratskoj Republici Kongo, u blizini reke Ebola.

 

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, istovremeno je izbila i posebna epidemija blisko povezanog sudanskog virusa na području današnjeg Južnog Sudana. Obe epidemije bile su izuzetno teške. Epidemija u DR Kongo imala je stopu smrtnosti od 88 odsto među 318 prijavljenih slučajeva, dok je epidemija u Sudanu imala smrtnost od 53 odsto među 284 slučaja. Kada je epidemija počela 1976. godine, lekari su isprva sumnjali na malariju, tifus ili žutu groznicu. Međutim, istraživači su primetili sličnosti sa Marburg virusom, otkrivenim deset godina ranije, ali su analize uzoraka krvi pokazale da je reč o novom virusu.

 

Pošto su prvi poznati slučajevi zabeleženi u blizini reke Ebola, virus je dobio ime po njoj. Prema američkom Centru za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), ebolu izaziva grupa virusa poznata kao ortoebolavirusi, koja uključuje četiri virusa za koje je poznato da mogu da zaraze ljude: „ebola“, „Sudan“, „tai forest“ i „Bundibugio“. Ovi virusi pronađeni su uglavnom u supsaharskoj Africi, a stopa smrtnosti kreće se od oko 35 do čak 90 odsto. Ebola je zoonotska bolest, što znači da potiče od životinja.

 

Virus cirkuliše među zaraženim divljim životinjama, uključujući voćne slepe miševe, primate i bodljikavu prasad. „Zaražene životinje mogu preneti virus drugim životinjama kontaktom sa zaraženim telesnim tečnostima ili predmetima kontaminiranim tim tečnostima“, navodi CDC. Virus se prenosi i među ljudima, putem krvi ili drugih telesnih tečnosti, kao i preko kontaminiranih predmeta poput posteljine, igala ili medicinske opreme.

 

U okviru pojačanih mera za sprečavanje širenja ebole Sjedinjene Američke Države su privremeno zabranile ulazak u zemlju nosiocima zelene karte koji su u poslednji 21 dan boravili u Demokratskoj Republici Kongo, Ugandi ili Južnom Sudanu.

Privremena zabrana ulaska za nosioce zelene karte važiće, za sada, 30 dana.

Odluka, koju su vlasti SAD donele, proširuje ranije uvedena ograničenja putovanja, koja su se odnosila samo na strane državljane bez američkog pasoša. Nove mere sada obuhvataju i zakonite stalne stanovnike SAD, odnosno nosioce zelene karte.

U obrazloženju se navodi da su Ministarstvo zdravlja i Centri za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) procenili da je ovakva mera „razumno neophodna u interesu javnog zdravlja“.

Američke vlasti ističu da nosioci zelene karte često imaju jače porodične i društvene veze van SAD nego američki državljani te da je privremena zabrana ulaska za njih „manje opterećujuća mera“.

Istovremeno, CDC je saopštio da proširuje pojačane kontrole i skrining na virus ebole na aerodromu „Hartsfild-Džekson“ u Atlanti, pored već postojećih mera na aerodromu „Dals“ kod Vašingtona.

Američke zdravstvene službe upozoravaju da je suzbijanje zaraznih bolesti koje zahtevaju karantin izuzetno zahtevno i skupo jer podrazumeva specijalizovane izolovane kapacitete ograničenog obima.

Državni sekretar SAD Marko Rubio izjavio je prošle nedelje da je „glavni cilj da ebola ne stigne u Sjedinjene Države“.

Svetska zdravstvena organizacija u međuvremenu je podigla nivo rizika od širenja retkog soja ebole „Bundibugio“ u Demokratskoj Republici Kongo na „veoma visok“, a epidemiju u Kongu i Ugandi proglasila vanrednom situacijom od međunarodnog značaja.

Sa druge strane, afrički Centar za kontrolu i prevenciju bolesti saopštio je da je najmanje 10 afričkih zemalja pod povećanim rizikom od širenja virusa ebole, među kojima su Angola, Burundi, Kenija, Ruanda, Tanzanija i Zambija.

„Zbog veoma visokog nivoa rizika od širenja ebole, Ujedinjene nacije oslobađaju oko 60 miliona dolara iz fonda za hitne slučajeve kako bi pomogle u suzbijanju epidemije ebole u Demokratskoj Republici Kongo i raspoređuju dodatno osoblje“, saopštio je Tom Flečer, šef za pomoć UN-a.

„Moramo da prevaziđemo ovu epidemiju ebole. Ovo su teška operativna okruženja za rad spasavanja života. Suočavamo se sa sukobima i velikim kretanjem stanovništva“, napisao je Flečer na društvenoj mreži Iks.

Stručnjaci veruju da je soj virusa „Bundibugio“, za koji trenutno ne postoji vakcina, cirkulisao neotkriven oko dva meseca u provinciji Ituri pre nego što je identifikovan prošle nedelje.

Američki državljanin koji se zarazio ebolom dok je lečio obolele u DR Kongu nije u kritičnom stanju, a njegova supruga i četvoro dece na testu su imali negativan rezultat, saopšteno je iz berlinske bolnice gde je ova porodica prebačena na lečenje i ispitivanje.

„Pošto tok bolesti može da se promeni, oboleli ostaje pod pažljivim nadzorom i dobija terapiju“, saopštili su iz univerzitetske bolnice „Šarite“.

Regionalni direktor Svetske zdravstvene organizacije za Afriku Mohamed Jakub Džanabi izjavio je da bi bilo pogrešno potceniti rizik koji predstavlja epidemija ebole, upozorivši da bi samo jedan slučaj mogao da proširi virus van granica Demokratske Republike Kongo i Ugande.

„Bila bi velika greška potceniti situaciju, posebno kada je reč o virusu soja Bundibugio, za koji nemamo vakcinu“, rekao je Džanabi u intervjuu za Rojters u sedištu SZO-a u Ženevi.

On je stoga pozvao sve da pomognu jedni drugima kako bi ova situacija bila stavljena pod kontrolu.

Džanabi je naveo i da je epidemija ebole u Kongu privukla relativno malo globalne pažnje u poređenju sa ovomesečnom epidemijom hantavirusa, koja je pogodila putnike na kruzeru iz 23 zemlje, uključujući velike svetske sile.

Epidemiolog Zoran Radovanović za „Ekspres“ kaže da je ebola opasna bolest i da je Svetska zdravstvena organizacija zbog ove bolesti u dva maha proglašavala vanrednu situaciju, odnosno, javnozdravstvenu opasnost od međunarodnog značaja, objašnjava Radovanović kako se pravilno naziva ta mera.

On objašnjava da to znači da postoji realna i velika opasnost da se bolest raseje van jedne zemlje ili regiona.

„Čim je Svetska zdravstvena organizacija tako reagovala znači da zaista postoji opasnost od širenja virusa i epidemije koja bi mogla da zahvati više zemalja“, ističe Radovanović.

Naš sagovornik naglašava da se ovaj virus ne prenosi ni vazduhom, ni vodom, ni posredstvom insekata, već jedino u kontaktu sa zaraženom životinjom ili čovekom i to putem izlučevina sluznice.

„Prvi izvori zaraze su voćni slepi miševi koji virus prenose dalje na majmune i tako dalje“, kaže Radovanović.

On ističe da se smrtnost kreće od 20 do 90 odsto u zavisnosti od nege i da je ona veća u Africi nego u Evropi.

„Za ovaj soj ne postoji lek, već se primenjuje potporna terapija i nega. Pacijentu se daju glukoza, fiziološki rastvor, stavlja se na mehaničku ventilaciju, ako ima problem sa disanjem. Znači, najbitnija je nega“, ističe Radovanović.

Dodaje i da su tela pokojnika izuzetno zarazna, zbog čega se tradicionalne sahrane strogo zabranjuju.

„Tela umrlih od ebole se prvo stavljaju u metalni kovčeg, pa tek onda u drveni. Izuzetno su zarazna i kada bi se sahranjivala na tradicionalan način zaraza bi se brzo širila“, naglašava Radovanović.

Kaže i da su SAD ispravno postupile kada su uvele privremenu meru zabrane ulaska u zemlju osobama koje dolaze iz zemalja gde je evidentiran virus ebole.

„I kod nas bi na aerodromu trebalo da bude pojačana kontrola. Postoji procedura za ovakve situacije, ali nisam siguran da se ona sprovodi“, zaključuje Radovanović.

Epidemija je počela još krajem aprila. Najranija poznata sumnjiva žrtva, 59-godišnji muškarac, razvila je simptome 24. aprila i preminula tri dana kasnije. Zdravstvene vlasti su o epidemiji obaveštene tek posredstvom društvenih mreža 5. maja. Do tada je već umrlo 50 ljudi, prema podacima Afričkih centara za kontrolu i prevenciju bolesti.

Sporo otkrivanje dalo je epidemiji vreme da se proširi, kaže dr Žan Kaseja, generalni direktor afričkog CDC-a. Svako kašnjenje u reagovanju na epidemiju ebole „može imati katastrofalne posledice“, kaže dr En Kori, vanredna profesorka modeliranja zaraznih bolesti na Imperijal koledžu u Londonu.

Veliki broj otkrivenih slučajeva i smrtnih ishoda „ukazuje na to da je neobično veliki broj sumnjivih slučajeva identifikovan pre nego što je epidemija zvanično proglašena“, dodaje ona.