Zdravlje
12.04.2026. 12:00
Zdravlje
13.04.2026. 13:16
Marko R. Petrović
Dr Hajrija Mujović
"Zdravstveni radnici treba da budu svesni da su i oni potencijalni pacijenti"
Često smo, nažalost, svedoci da pacijenti snose posledice lekarskih grešaka ili onoga što se definiše kao nesavesno pružanje lekarske pomoći. Dešava se da nešto što se tretira kao rutinski zahvat, mada nijedan nije rutinski i svaki nosi sa sobom određeni rizik, na kraju ima tragičan ishod, a porodica preminulog ostaje bez odgovora na pitanje – šta je krenulo po zlu.
Suočavaju se sa zidom ćutanja, a na sudovima su proteklih decenija bili česti slučajevi zastarevanja ili oslobađanja lekara koji su bili optuženi za nesavesno lečenje. Kakve su mogućnosti pacijenata u tim situacijama, može li se nešto učiniti da se smanji broj lekarskih grešaka, samo su neka od pitanja na koja u razgovoru za "Ekspres“ odgovara dr Hajrija Mujović, naučni savetnik i doktor medicinskog prava. Na početku, pokušavamo da definišemo razliku između lekarske greške i nesavesnog lečenja.
"Može da se napravi razlika između te dve stvari i mislim da je vrlo bitno da se ova materija bolje predstavi. Često bude neke zabune, konfuzije i mešanja pojmova. Svesna sam da to ljudi uglavnom laički percipiraju, a ja sa aspekta pravničke ekspertize to lakše shvatam i predstavljam. Pošto radim u naučnoj ustanovi, doktorirala sam u oblasti medicinskog prava, uočila sam neku razliku između lekarske greške i nesavesnog lečenja, odnosno nesavesnog pružanja lekarske pomoći, upravo zbog stepena težine samog nezakonitog postupka ili neetičnog postupka. Greške se uglavnom vezuju za neke lakše povrede, koje čak mogu biti sa pravnog stanovništva neatraktivne i neinteresantne, nekad čak i ne povlače neku pravnu odgovornost. Ali, ipak se dešavaju. Znamo da je medicina rizična delatnost i da često dođe do nekih neželjenih efekata. Imate i neke prateće greške, jatrogene efekte, čega su lekari svesni. I pacijenti su svesni da ne mogu to sto posto da isključe. Pacijenti bi trebalo da budu informisani i da uzmu u obzir mogućnost neželjenog ishoda, ali da je lečenje opravdano čak i uz prisutan rizik.“
To znači da nešto ne mora da bude posledica lekarske greške, nesavesnog lečenja...
"Ne mora. Svaki pacijent je jedinka za sebe i nikada ne možete unapred da znate kako će njegov organizam da reaguje. Znaćete načelno, ali u pojedinostima ne možete da znate. Uvek postoji neki rizik, samo je pitanje upravljanja tim rizikom. Upravo te lekarske greške, te najosnovnije male greške mogu nažalost da postanu i velike greške, ako se kumuliraju i ako se ne prate. Zato ova izlaganja uvek počinju s tim da u društvu postoji neka kultura grešaka, da ljudi u samoj profesiji percipiraju da to postoji, a ne da samo negiraju. Kod nas su priče o lekarskim greškama nekada tabu tema. Ili se ide iz krajnosti u krajnost. Pacijent je sklon da svaki propust odmah targetira kao grešku. A lekari, sa druge strane, ako im spočitavate neku grešku, uvek kažu da vi napadate profesiju.“
I da su oni bezgrešni.
"Da su bezgrešni. Baš je profesor Radišić, koji je i rodonačelnik ove oblasti izučavanja kod nas, a inače mi je bio i mentor, pisao jedan rad koji je išao isključivo na to kako lekari vide grešku i kako mi pravnici vidimo grešku. Verujte, to nije isto, u velikoj meri je drugačije. O tome mora da se vodi stručni dijalog i sve strane moraju da budu edukovane. I u zapadnoj pravničkoj literaturi, i u istočnoj, prihvata se lekarska greška. U evropskim zemljama kažu da je to loša praksa, nešto što je nepoželjno. Tako je i u dokumentima Svetske medicinske asocijacije i Svetske zdravstvene organizacije, uvek govore o medical malpractice. Kod nas je to u prevodu, lekarska greška, medicinska greška, zapravo to može biti greška i medicinskog tehničara, sestre, bilo kog ko je bio uključen u proces lečenja, dijagnostike, terapije, rehabilitacije... E sada, kada dolazimo do krivičnopravne sfere, tu su pitanja malo ozbiljnija, da tako kažem. Naravno, to su oni slučajevi gde nažalost dođe do smrtnog ishoda i onda se postavlja pitanje krivične odgovornosti. I to je to nesavesno pružanje lekarske pomoći, ili nešto što se ranije zvalo nesavesno lečenje. Moram da kažem da, za razliku od zapadnih zemalja, mi ovo krivično delo imamo sistematizovano u posebnoj glavi Krivičnog zakonika Srbije.
To je krivično delo nesavesnog pružanja lekarske pomoći. Uglavnom, krivično delo je sasvim drugačije pravnički posmatrano. Morate gledati striktno ono što su elementi krivičnog dela, ono što je društvena opasnost. To nije samo atak na individualna dobra, telo i telesni integritet, kao što je u građanskom pravu, ličnim pravima. Ovde je ipak reč o nečemu mnogo ozbiljnijem. Tako da je mnogo teže za dokazivanje, nego u građanskopravnom sporu.“
Kako dokazati nesavesno lečenje ili lekarsku grešku ili....
"Različiti su sistemi odgovornosti. To bih isto želela da naglasim. Recimo, u razvijenim zemljama prioritet se uvek daje lekarskoj grešci, odnosno građanskopravnom delu odgovornosti i profesionalnoj odgovornosti, a ne toliko krivičnoj odgovornosti jer se smatra da je reč o nekom ličnom dobru, nekoj vrsti lične, a ne društvene štete. Jednostavno, odnos lekar – pacijent jeste odnos poverenja, ali i pravni odnos, gde vi očekujete i imate pravo da tražite neke stvari, a lekar je u obavezi da vam to pruži. To je neka interakcija i neka vrsta ugovora sui generis. Obligacioni odnos iz koga sledi odgovornost ako se desi nešto što nije predviđeno tim ugovorom. Treba reći da lekar nikada ne duguje neku obligaciju rezultata. Ne može da garantuje da će da vas izleči jer to zavisi od mnogih faktora. Ali on garantuje da će sve što preduzme biti po nekom protokolu i po nekom redosledu. I da će vam predočiti i alternativne metode i da će vas upozoriti na nešto. Taj informed consent znači da vi dajte pristanak ali uz punu informisanost. E, sada kod nas bi, naravno, lekari voleli da se to sve u tančine kaže, a ne možete vi za konkretan odnos reći baš svaki detalj.“
Što znači da je za dokazivanje nesavesnog lečenja potrebno dokazati da nisu ispoštovane sve procedure i da nije rađeno sve onako kako bi trebalo da bude u punom smislu?
"Da. Uvek se kaže da postoji neki standard lečenja i taj standard je zanemaren ili je potpuno izostao. Zato se, recimo, neko stanje ne prepozna i zato se ne uradi nešto, ili se izvadi pogrešan organ ako je operativni zahvat, pogrešna dijagnostika...“
Ali tu možete lako da dokažete da je neko zaboravio gazu ili makaze u pacijentu posle operacije ili da je izvadio bubreg, a nije trebalo...
"Da. Ponekad se to i ne vidi odmah, ali dokazivo je. U krivičnopravnoj materiji, kod krivičnog dela nesavesnog pružanja lekarske pomoći, dokazivanje je malo komplikovanije. Tu je obavezno uključivanje sudskomedicinskih veštaka. I okončanje tog krivičnoprocesnog dela nemoguće je bez njih, za razliku od ovog dela gde je reč samo o lekarskim greškama.
Recimo, ako je pacijent neadekvatno informisan, ako se to dokaže, ne treba vam sudski veštak da vam dokazuje da on nije dobro informisan. To se vidi iz dokumentacije, recimo. Ili ako je pogrešno davan neki lek koji je kontraindikovan. Tu nema šta više da se priča o nekom zdravstvenom stanju ili da se veštači. Naši sudovi se nedovoljno snalaze u tim predmetima. Nekad imam utisak da se bespotrebno rade sudskomedicinska veštačenja, a sudije bojažljivo prilaze ovim predmetima. Verujem da im je i teško jer ovo čime se ja bavim je kao specijalizovana pravna oblast. To je posebna pravna disciplina koja se odnedavno predaje na pravnom fakultetu i to kao izborni predmet. Znači, običan student prava ponekad ne može da se sretne sa tim pojmom.“
Pomenuli ste veštake. Često ima primedbi na njihov rad, pitanja ko kontroliše veštake, koliko se veštacima može verovati s obzirom na to da su u pitanju lekari? Znate ono: "Vrana vrani oči ne vadi.“ Koliko su veštaci objektivni u svojim postupanjima?
"Prvo, lista veštaka je problematična. Ako vidite ko je upisan, često kod jednog veštaka vidite više specijalnosti, od kojih su neke nekompatibilne. Nelogično je da čovek sve to radi. Druga stvar je da nekada ne možete naći veštaka. Bila sam upoznata sa nekim slučajevima da smo tražili abdominalnog hirurga i nismo mogli da ga nađemo. Možda ima jedan ili dva. Dalje, retko koji veštak hoće da prihvati da veštači u nekom slučaju, pa morate da se ubeđujete da bi veštak to uopšte prihvatio. Ovo govorim u slučaju da neki oštećeni pacijent odluči da podnese tužbu. On obično pomoću advokata pripremi tu tužbu, pa da izvrši neku konsultaciju sa veštakom... Ako je reč o parnici, vi morate sami argumentovati tužbu. Kod nas stvari malo zapetljane u praksi, što ne bi trebalo da bude. Konsultovala sam kolege iz Hrvatske gde pretpostavka krivice onog ko je počinio neki profesionalni propust i dalje stoji. Kod nas sudovi zaobilaze pretpostavku krivice, nego nameću pacijentu da dokazuje da lekar nije postupio kako treba. A ipak je pacijent laik. To je slučaj za parnicu. Ako je reč o krivičnom postupku, uvek imate pretpostavku nevinosti. S tim što i kod tih krivičnih predmeta meni često smeta što zdravstvene ustanove gde je radio lekar protiv kojeg je podneta prijava to potpuno ignorišu. Kao da se ništa nije desilo. Ne može tako. I ako postoji pretpostavka nevinosti, čitav slučaj povlači neke barem etičke reperkusije pa bi trebalo nešto uraditi, možda suspendovati lekara na neko vreme dok se nešto ne reši, ili da se da neka izjava...“
Čak i ako je samo krivična prijava podneta?
"Da, čak i ako je samo krivična prijava. Imate slučajeva koji su dosta očigledni, ali opet ne možete unapred reći dok se sve ne vidi. Zalažem se da se poštuje pretpostavka nevinosti, ali možda treba da postoji i neka pretpostavka sumnje. Da napravimo neku ravnotežu, da ne bude sve crno-belo.“
Sa druge strane, i na čelu Lekarske komore Srbije je doktor kojem je suđeno zbog smrti pacijentkinje.
"Da, jeste. Druga stvar je, kažem, izbor veštaka koji je veoma otežan. I ako pronađete inostranog veštaka, jer u nekim specifičnim oblastima lekari se između sebe poznaju, i prosto je sukob interesa da birate nekog za koga znate da neće ni objektivno ni nepristrasno da radi, naši sudovi su dosta rigidni da prihvate to veštačenje.“
Da li imate neke podatke koliko su česti slučajevi nesavesnog lečenja?
"Postoje podaci Zavoda za statistiku i pošto su to krivični predmeti oni se uredno vode. Koliko ja znam, povećan je broj, ne mogu tačno da vam kažem. Kroz neka istraživanja ustanovljeno je da je kaznena politika vrlo blaga, da ima mnogo odbačenih krivičnih prijava, što može da bude neki znak da treba proveriti tu praksu.“
Podatak od pre nekoliko godina je da imamo oko 14 odsto osuđujućih i isto toliko i oslobađajućih presuda, ali i 44 odsto odbačenih prijava i optužnih predloga.
"To je visoki procenat odbačenih, pa bi možda trebalo u nekoj analizi objasniti zašto dolazi do tolikog odbačaja. Ja mogu samo da pretpostavljam. Nama je isto tako problematično da dođemo do tih podataka jer ništa nije transparentno. Drugo, mi nemamo neko nacionalno telo koje će da se bavi tim greškama, gde će da se slivaju podaci. Naročito je problematično ako odemo i na parnične postupke. Tu otprilike dođete do saznanja samo za neku presudu koja je objavljena u nekom biltenu ili preko neke sudske prakse... Inače nemate sistematski da se medicinske štete vode pod posebnom stavkom.“
Zdravlje
06.03.2026. 02:46
Batut: Ako se otkrije na vreme, rak je izlečiv u više od 90 odsto slučajeva
Ti postupci takođe često vrlo dugo traju. Čak i kada dođe do kraja, odu na apelaciju, pa apelacija to obori pa vrati sve ispočetka.... Koliko to ljude destimuliše da se uopšte upuste u priču kada misle da su bili izloženi nesavesnom postupku lečenja?
"Sistem pravne zaštite kod nas, pa i mehanizmi vansudske pravne zaštite, kad idete kod zaštitnika građana, kod poverenika za informacije ili kod poverenika za zaštitu ravnopravnosti, sve je to problematično i nije nimalo lako, mislim da deluje demotivišuće za pacijente, za građane uopšte, da traže pravnu zaštitu. A kada se odluče, mahom se odlučuju na ove krivičnopravne jer to je ipak nešto što možda ide po službenoj dužnosti pa misle da će tako lakše doći do nekog ishoda. Međutim i krivični postupci isto veoma dugo traju.“
A i tužilaštvo često odbacuje krivične prijave.
"Da, često odbacuje, menjaju se i sudska veća... Bila sam u situaciji da pričam sa nekim oštećenim licima i kada im ukažem da bi možda kroz parnični postupak brže došli do neke pravde, do neke istine, oni ne žele da idu u parnični postupak. Kažu – ipak ćemo sačekati.“
Zbog čega?
"Ne znam. Verovatno im to nameće dodatne troškove, angažman. Pitanje je koliko individualno mogu finansijski da se angažuju. Što nije dobro.“
Pomenuli ste edukaciju. Bilo je slučajeva da lekari komentarišu kako, eto, pacijenti često ne razumeju šta je greška, a šta je nesavesno lečenje i da li je uopšte bilo nešto od toga. Pacijent nije dužan da bude medicinski obrazovan i najčešće i nije medicinski obrazovan. Koliko se ide i na to da neko "obrlati“ pacijenta i kaže – ma nije ti to to, pusti, sve je bilo u redu...
"Mi imamo Udruženje za medicinsko i zdravstveno pravo Srbije, gde sam potpredsednica, imamo i advokate koji dosta pomažu u nekim pitanjima koja nam upućuju i lekari i pacijenti. U suštini, nedostatak je u toj fazi gde je prvi kontakt pacijent – lekar, gde sve treba da bude nekako objašnjeno. Ako se u toj fazi ’informisanog pristanka’ pacijenta sve uradi kako treba, kasnije ne treba da dođe do nedoumica da li je nešto greška ili nije greška. Sve smo lepo razložili, objasnili smo kako će ići. Ako vi nekome objasnite da postoji visoki rizik i on prihvati taj rizik, zašto bi kasnije to bilo sporno. Neće biti sporno. Znači, ispoštovana je procedura. Polazimo od toga da je ispoštovana procedura. Mislim da se tu propusti dešavaju i zato se stvara utisak da neko ne zna šta je greška. Nije to baš tako, znaju, nego ljudi jednostavno iz onog što ste vi njima saopštili ne izvode takvu vrstu zaključka. Mislim da je tu problem.“
U komunikaciji.
"U komunikaciji na početku. Problem je što se tu desi neki propust. Znate da su zdravstvene ustanove sklone da sačine neku vrstu formulara koji vi potpisujete.“
Pristanak.
"Pisani pristanak pacijenta. Međutim, taj formular mora da prati i usmeni deo. Ja nisam uopšte za to nekom samo tako podmetnete nešto. Ljudi su različitog nivoa i kulturološki i edukativno. Drugo, čovek koji dolazi po neku medicinsku pomoć je jednim delom i uplašen.“
Postavlja se i pitanje medicinske dokumentacije. Ona bi trebalo da posluži u svakom procesu, ako dođe do procesa, da se vidi da li je sve urađeno po proceduri. Šta ćemo ako je dokumentacija nepotpuna ili prepravljena, da ne kažem falsifikovana?
"U razvijenim zemljama uvek se kaže da sve ono što nije uneto u dokumentaciju, što je nepotpuno, ide na štetu utuženog lekara. To je, u stvari, obaveza lekara i drugih osoba uključenih u lečenje, da vode medicinsku dokumentaciju. Dokumentacija je njihova obaveza, a ne obaveza pacijenta. A pacijent ima pravo na uvid u dokumentaciju, ima prava da dobije fotokopije, da bude potpuno transparentno sve što se dešava. Njemu se ne moraju dati neke lekarske beleške iz dokumentacije, ali svaki nalaz mora obavezno.“
Svaka terapija.
"Svaka terapija, svaka promena. Onda se tu upisuje, recimo, ako je pacijent dao pristanak na zahvat, pored tog formulara. Dokumentacija je nešto što prati čitav proces i što je kompletnija to je bolja pa je onda olakšano da se dokažu takvi slučajevi. U suštini, to ide mnogo u korist lekara, ali ne znam koliko su oni svesni toga. Misle da ako nečega nema upisanog, kao da se nije ni desilo. U suštini je sasvim suprotno. Ako je dokumentacija kompletna, ona čuva lekara od neke odgovornosti, ona može da dokaže da je sve išlo normalnim tokom.“
U suprotnom, može se tumačiti da je on nešto i namerno propustio....
"Jeste. To je neka sumnja na falsifikat. Inače, dokumentacija veoma pomaže medicinskim veštacima. Recimo, često se i dešava da neki veštak ne može da veštači ukoliko nema adekvatnu dokumentaciju. Neki put to može da bude izgovor za negativan nalaz i mišljenje. Ako nema dokumentacije, to može da dovede u sumnju i otežava ceo slučaj. Naravno, otežava i situaciju pacijenta. A u dokumentaciji treba voditi računa i o privatnosti i poverljivosti podataka. I to ponekad može da bude problem.“
Zdravlje
13.03.2026. 13:06
"Svi koji se nalaze na listama čekanja biće operisani u narednih godinu do godinu i po dana"
Koliko je dokumentacija pacijenata sigurna. Imali smo nedavno slučaj hakovanja medicinskih podataka.
"Nažalost, da. Razumem da je digitalizacija koja prati zdravstveni sistem, elektronski kartoni, bolovanja – neka nužnost. Treba da idemo u korak sa svetom. Ali, sa druge strane, treba da vodimo računa i da su ti informacioni sistem obezbeđeni, da ne bude curenja informacija. Pretpostavljam da tu ima nekih većih rizika. Mada i ranije, ako pogledate te kartone, stalaže, ormane, plakare, kako je bilo nesređeno...“
Ko zna ko je mogao da dođe do toga?
"Da. Ja to pripisujem nedovoljnoj edukovanosti i nepoznavanju prava i od pacijenata i od zdravstvenih profesionalaca. Lekari i zdravstveni radnici imaju kontinuiranu medicinsku edukaciju. Mislim da treba što više da uključuju i pravnike u te edukacije. Oni moraju da prate razvoj medicinske nauke i struke, to je evidentno i niko to ne spori. Međutim, morali bi i ovaj deo koji je praktični, pravni deo ili sociološki ili psihološki. Drugo, mislim da Lekarska komora ne radi toliko dobro. Lekarska komora ima komisiju za posredovanje. Ako postoji neki spor između lekara i pacijenta, pacijent bi mogao da u nekoj proceduri podnese predlog za rešenje tog spora putem medijacije, posredovanja Lekarske komore. Tu su i savetnici za zaštitu prava pacijenata. Često su pacijenti vrlo skeptični, čak i prema radu zdravstvene inspekcije pri Ministarstvu. Nekada je ta inspekcija imala više tehničku ulogu, da oceni da li vam je dobar prostor, da li vam aparati rade. Ona ne može da procenjuje međuljudske odnose, to mora neko ko ima to pravničko znanje. To su obično lekari, oni nisu pravnici. Prate oni propise, ali ipak pravničko znanje tu mora da bude više prisutno. U suštini, medicinsko pravo je pravna kontrola onoga što se radi u medicini. To je eksterna kontrola, nije u okviru zdravstvenog sistem. A svakako da treba da postoji i u okviru zdravstvenog sistema.“
Pomenuli ste Lekarsku komoru, šta je sa njenim Etičkim odborom.
"Pa eto, imate sudove časti, Etički odbor, imate i Etički odbor Srbije. Zakon o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine uveo je obavezu da svaka zdravstvena ustanova ima svoj etički odbor.“
Kako to funkcioniše?
"Mislim da su uloge tih etičkih odbora vrlo pojednostavljene. Ja sam član jednog etičkog odbora dečije klinike. Oni se se mahom bave kliničkim ispitivanjem i protokolima kliničkih ispitivanja lekova, kliničkim studijama... A odnosima između kolega i između pacijenata manje se bave. Mislim da u rad tih komiteta ipak treba da se uključi i praksa, a ne samo kliničke studije. Recimo, pacijent može da zamoli Etički odbor da reši neko pitanje, možda kada je neka sporna transplantacija u pitanju ili neko zlostavljanje deteta ili kada treba da se umeša centar za socijalni rad... U zdravstvenim ustanovama su skloni da sve to sami rešavaju, a da ne uključuju centre za socijalni rad. To ne može tako, to mora da bude nekako uvezano.“
Mada ni centri za socijalni rad ne rade baš dobro.
"Oni skidaju odgovornost sa sebe. Ipak bi zdravstveni sistem trebalo da radi u korist pacijenta, na njihovu dobrobit, da gledaju da bude što manje spornih situacija, da se one što više rešavaju. Da se poštuje procedura i da se poštuju protokoli i propisi, da se pravilno vodi dokumentacija. Ne kažem da ne bi bilo grešaka, ali bi taj prostor za greške bio manji, sužen, i nama bi bilo lakše da utvrdimo da li je bilo greške ili nesavesnog lečenja.“
Ne možemo se zaštiti od toga, ali šta bi bilo neophodno da pacijenti urade sa svoje strane kako bi se smanjila mogućnost dolaska u situacije da se utvrđuje nesavesno lečenje ili lekarska greška.?
"Znam da je teško to reći, ali mislim da pacijenti treba da budu pre svega više zainteresovani i aktivniji, u smislu da gledaju na taj odnos samo kao na odnos poverenja. Oni treba da imaju poverenje u svog lekara.“
Kako...
"Kažem, treba da gledaju prvenstveno na to. Ali, kada vide da se nešto otima kontroli ili da je nešto eventualno nejasno, onda treba da traže razjašnjenje. I Zakon o pravima pacijenata predvideo je takve situacije da imate pravo na drugo mišljenje, ukoliko postupanje nekog lekara nije dovoljno jasno ili eventualno budi u vama neke sumnje. Bitno je da proverite to mišljenje i odete kod drugog lekara. Ili eventualno da tražite neku konsultaciju. I ne upuštati se u to kada vam kažu – idite kući pa ćemo da vidimo... Budite uporni da ipak sprovedu neku vrstu dijagnostike, terapije.“
Često su ljudi u situaciju da im kažu da idu kući, pa dođe do nekog propusta. A alternativa je da sede satima u čekaonici iako, recimo, trpe bolove...
"To je isto veoma loše. Moj savet je da idu kod savetnika za zaštitu prava pacijenata, ili kod načelnika odeljenja, kod direktora klinike.“
Nekad je to veoma teško.
"Ako je nešto teško, odmah pokušajte da to otklonite još u tom periodu dok se nešto možda ’kuva’ ili dešava, a što možete da sprečite. Sve zavisi od konkretne situacije, naravno, pričamo hipotetički.“
Koliko je prisutan strah od toga da će, ako se pacijent pobuni, lekar da ga stavi na kraj reda ili mu se neće posvetiti dovoljno?
"Ima i toga. Ali mislim da je to ipak i stvar procene. Morate biti i psiholog. A sa druge strane, i ti zdravstveni radnici treba da budu svesni da su i oni potencijalni pacijenti, nisu ni oni večitog zdravlja. Imam neke primere iz porodice, gde imam zdravstvene radnike i od njih sam čula da su tek kada su postali pacijenti videli kakvo je naše zdravstvo. Sa one strane to ne vidiš, ali sa ove strane kada dođeš, vidiš.“
Kada promeniš perspektivu.
"Da. Nisam za to ni da se neko stalno proziva i da se stvara potpuno negativna slika, ali sam za to da imamo izbalansirani pristup i da vidimo i jednu i drugu stranu. To je upravo i uloga pravnika koji se bave medicinskim pravom. Mi ne zastupamo samo pacijente, nego zastupamo pravo sa bilo koje strane. I osnovni cilj nam je da se to unapredi i da bude što bolje. A ne ovako da svedočimo slučajevima koji su čak i tragični.“
A ima smrtnih slučajeva koji su na kraju ostali bez epiloga jer krivica nije utvrđena iz ko zna kog razloga, zbog zastarelosti ili nečeg drugog. Šta da radimo sa tim?
"Ne znam, postoji Strazbur... Postoje interesna udruženja pacijenata i možda kroz te lične priče i kroz veću organizovanost možete da isterate neku priču, da date neki doprinos. Da imate nadu da će jednog dana biti bolje, ako vama nije bilo bolje, da će nekom drugom biti bolje.“
Zdravlje
12.03.2026. 19:26
U Srbiji 700.000 ljudi ima bolest bubrega, problem je dostupnost savremenih terapija
Komentari
