ĆNH (ćerka narodnog heroja)

Aca Šerif pije parkopane, artane i ostale tane.

Aca nam džabe troši rakiju.

Napunio šoljicu rakijom, zapalio je i sad kuva na plamenu rakije opijum u kašici.

General se lečio na VMA, a mi smo se lečili kod njega. Generala smo videli samo na fotografijama, u knjizi „Narodni heroji Jugoslavije.“

Narodni heroji su fini svet. Imaju fine gajbe i piju fina pića.

Generalova ćerka je bila književno otkriće Saše Plavšića.

Pozvala je Sašu.

Saša je pozvao ostale.

Oni su pozvali one koje nije pozvao Saša.

Tako je bilo prvih dana.

Posle su za gajbu saznali i oni koje niko nije pozvao. Komšija Grobarov dođe sam. Njega niko nije trebalo da pozove. Njemu niko nije rekao da dođe.

U šlafroku ispod kojeg nije imala ništa, s velikom šljivom ispod oka Brana se vuče kroz stan čiji su podovi puni pikavaca, polomljenog stakla koje niko ne sklanja, po ispovraćanim, prljavim persijskim tepisima.

„Nemoj da hodaš bosa, možeš da se posečeš“, molio sam je.

Brana je bila toliko mršava da sam čuo, dok je hodala, kako joj kloparaju kosti.

Vatrena je nekada bila kuvarica u Savamali. Onda su joj izvadili bešiku i stavili kesu sa crevom i slavinu. Kad bi se kesa napunila, Vatrena je išla zajedno sa nama u muški WC i otvarala slavinu. A punila se često jer je pila pivčugu i mnogo volela da jede. Ona je vadila meso iz zamrzivača i spremala nam klopu.

Jelo se dobro i carski. Dobri su tipovi bili ti generali. Bilo je u zamrzivaču i divljači i srpskih svinja.

Samo u gornjem delu generalske uniforme obučenom na golo telo, Saša je držao banku. On je „zamenik pisca“, rekao je pokazavši u pravcu Brane i štajgera Caleta koji se znojio i dahtao. Niko nije zamerio Caletu. Bio je korotan zbog Cane i morao je da se teši.

Brana je pozvala na čaj svoju najbolju prijateljicu, takođe ĆNH (ćerku narodnog heroja), pa odluči da pravi društvo Brani dok se tata ne vrati.

ĆNH Ljilja je kasnije počela da se bode i još nije toliko pukla kao Brana. I njoj se dopao Saša.

Saša je tukao jednu, pa drugu.

Uniforma mu je dobro stajala i nije čudo što im se dopadao.

Kad su Ratnici ušli u Beograd, doveli su sa sobom ratne drugarice u vunenim kombinezonima koje su pevale: „U dolini kraj Bistrice, kajmak jedu drugarice; kajmak jedu, a med meze, podmazuju mitraljeze.“

Kao poslednju odbranu grad im je poslao svilene kombinezone u ložnice.

Ratnici, navikli na vuneni donji veš, nisu ni primetili kako grad na njihovim vratovima, u tuđim krevetima koje su osvojili, u polumraku spavaćih soba, od svilenih kombinezona pravi svilene gajtane.

Grad ih je davio jednog po jednog. Iz Ordena narodnog heroja Vera Krečana vadila je perorezom kamenčiće za prodaju.

Mi, kojoti iz podnožja Terazijskog grebena, upadali smo kroz dimnjake, kroz prozore, u nebranjene kule čija vrata su nam otvarali produkti raspadanja, potomstvo svilenih kombineta i ratnika.

Prvi narkomani u Beogradu bili su deca sa Dedinja. Leteli su „lir džetom“ za Dubrovnik, a možda i dalje, po drogicu, po dop. Prvi su dobili pasoše i stigli do Anda. Prvi do plantaža. Umirali su polako u ustanovama zatvorenog tipa. Još se sećaju ulice Beograda ćerki Cvijetina Mijatovića.

Samo u gornjem delu generalske uniforme, na golom telu, sa ordenom iz kojeg su izvađeni kamenčići dok mu se između nogu zaplitalo spolovilo, Saša je komandovao napad na poslednje zalihe rakije koje su molioci iz zavičaja donosili generalu. Na svakoj je bilo ispisano godište i ime onoga koji je flašu donio.

Rakija je mirisala na zavičaj, na daleka sela u Bosni odakle je general, nekada davno, krenuo u rat. Mirisala na seljački znoj, na svitanje pod planinom.

U petosoban stan, na Kalenića gumnu, uselio se miris Štajge, smog Savamale, ispišanog veša, povraćanja, vonj okružnog zatvora Padinska skela.

Ratnici gradske gerile razvlače ratni plijen iz gajbe generala.

Domaćica vredno radila; otvori oči i odmah traži iglu.

A nama dosadno. Bože, kako nam je bilo dosadno! Sa gramofona pre nego što smo i njega na Kaleniću zamenili za rakiju, čuo se glas Morisona.