Ekstremno, volim te ekstremno

Boris se kao mali plašio visine. Osećao se, kaže, nelagodno. Taj je strah toliko dobro izlečio da je danas, pored ostalog, instruktor paraglajdinga, pa na svet često i bukvalno gleda sa visine - od kilometar i po!

Borko je još kao mali rekao da će kada poraste da skače sa mostova. Već sedamnaest godina to i čini - u Mostaru, rodnom Užicu, Višegradu, Novom Sadu...

Ivanu je najvažniji kontakt sa prirodom. A ostvaruje ga na različite načine - skačući padobranom, vozeći snoubord kroz šumu, roneći... A nekad se samo odveze motociklom do Kosmaja (prethodno obrne "Ralja ring", kako motociklisti zovu Avalski put), sedne na proplanak u šumi i uživa!

Ono što spaja ovu trojicu momaka od po trideset i nešto godina jeste velika ljubav prema ekstremnim sportovima. Razgovor sa njima, međutim, uopšte nije bio ekstreman, osim možda sa Stjepovićem, s obzirom na to da smo pričali telefonom dok je on vozio od Budve ka Podgorici. Naravno, koristio je spikerfon.

Sa Borkom i Maksom razgovarali smo u kafiću u mirnom delu centralnog Beograda. Uprkos uverenju da su adrenalinski zavisnici, kako bi ih mnogi krstili, večito u spidu, utisak koji njih dvojica ostavljaju je potpuno drugačiji.
Sa lica ne skidaju osmeh. U Borkovom slučaju tome sigurno doprinosi i činjenica da je par dana ranije postao otac jednog dečaka.

Bez alkohola i džank fuda

"Ovo je najekstremniji sport", kroz smeh ponosno pokazuje fotografiju sina prvenca.

Alkohol ne piju. Borko ja čak i kafu prestao da konzumira.

"Bilo kakvi opijati i alkohol uz ekstremne sportove ne idu, mada ljudi imaju neka drugačija predubeđenja. Ne ide čak ni džank fud", gotovo uglas govore.

U taj se šablon uklapa i Boris: "U petak uveče ne izlazim u grad da pijem, nego legnem da spavam kako bih ujutru mogao da idem na letenje. Jednostavno, promenio sam prioritete u životu i shvatio šta me zaista čini srećnim".

Razgovor počinjemo jednostavnim pitanjem - smeta li vam da vas zovu adrenalinskim zavisnicima?

"Ne osećam se zavisnikom, niti volim da me zovu adrenalin džanki. Mada nemam nikakav odnos prema tome. Imam svoje razloge zašto se time bavim", kaže za "Ekspres" Borko Miladinović, profesor fizičkog, instruktor skijanja, član Gorske službe spasavanja i višestruki pobednik u skokovima sa mosta.

Ivan Maksimović Maksa, instruktor snouborda, strastveni padobranac i motociklista, malo je opušteniji i priznaje da je u neku ruku zavisan, ali od dodira sa prirodom: "Pa, ne smeta mi da me tako zovu. Ljudi koji manje shvataju te stvari misle da smo mi stvarno neki džanki, ljudi navučeni na ekstremne sportove. Ja sam navučen ne na taj osećaj koji ti pruža adrenalin, nego na taj dodir sa prirodom. Kad vozim snoubord nije cilj samo da se spustim što pre, nego da osetim prirodu. Ako smo u šumi, volim da zastanem, sednem u sneg i gledam i slušam drveće".

Boris Stjepović, koji je napustio siguran posao programera i skrasio se, ako to za nekog ljubitelja ekstremnih sportova može da se kaže, na Durmitoru, u rodnom Žabljaku, priznaje da je zavisnik, ali ne od adrenalina.

https://www.youtube.com/watch?v=LLgbWMPI5l0

"Kovanica adrenalinski zavisnik mi ne odgovara. Adrenalin je hormon straha. On se luči kad se čovek plaši. A ja ne volim da me je strah. Ja više volim da sam zavisnik od seratonina i dopamina. Volim da mi je lepo, da uživam. Samo se u ekstremnim sportovima ta granica pomera. Vi uživate u određenom zadovoljstvu i samo dižete nivo, da bude brže, malo opasnije... Dolazi novi izazov koji proizvodi novo zadovoljstvo. Ali, naučio sam da tu granicu treba pomerati u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Trudiš se da ne napraviš grešku koja proistekne iz neznanja, već da pomeranje granica i zadovoljstva ide sa savladavanjem veštine. I kad savladavam veštinu, osećam se sve slobodnije, samopouzdanije i sve više uživam", priča Stjepović za "Ekspres".

Nezavisno od toga da li je zovemo adrenalinskom ili seratoninskom, kako bi Stjepović više voleo, činjenica je da medicina prepoznaje i ovu vrstu zavisnosti. Ona spada u tzv. moderne zavisnosti. Uz adrenalinsku, u ovu grupu spadaju i zavisnost od interneta, seksualnih odnosa i medikamenata.

Najprostije rečeno, adrenalinski zavisnici su osobe koje se svesno i namerno dovode u situacije visokog rizika ili koje kompulsivno žude za ekstremnim nivoima fiziološkog i psihološkog uzbuđenja. Drugi deo definicije je da to čine ne obazirući se preterano na sopstvenu bezbednost, doživljavajući sebe kao otporne na povrede.

Adrenalin se otpušta u krvotok kao odgovor na iznenadni fizički ili mentalni stres, koji je posledica straha ili povrede. Stresne situacije ili događaji remete unutrašnju ravnotežu organizma, ali se određenim mehanizmima kompenzacije (kao što je lučenje adrenalina), ravnoteža ponovo uspostavlja. Pojačano lučenje adrenalina dovodi do ubrzanja rada srca, sužavanja krvnih sudova, povećanja krvnog pritiska.... Napetost čitavog organizma, dakle, pomaže u borbi protiv stresa.

Uzbudljivi osećaj straha

Kada je osoba ljuta ili uplašena, nadbubrežna žlezda šalje velike količine adrenalina u krvotok. Tada je alarm uključen i mozak ima presudnu ulogu u proceni opasnosti, pa će se u jednoj situaciji odlučiti na borbu, a u drugoj na beg.
Pojedinci osećaju čestu potrebu za navedenim promenama koje izaziva pojačano lučenje adrenalina. Zbog toga se oni često bave ekstremnim sportovima koji dovode do osećanja straha i uzbuđenja.

"Naravno da volim da me pukne adrenalin kad skočiš iz aviona", kao iz topa odgovara Maksa, pa nastavlja: "Taj slobodan pad je neverovatan. I pod kupolom je fantastično, ali slobodan pad je nešto što ne možeš da doživiš ni u čemu drugom. Možda je ronjenje blizu, ali tu je sve polako. Ovde je sve mnogo brzo. I onda znaš zašto ptice pevaju".

Zanemaruje našu opasku da verovatno pevaju iz straha, i nastavlja: "Kada jednom doživiš taj osećaj, to je neverovatno. I što dublje ideš u padobranstvo i skajdajving, sve ti se više sviđa. Skakao sam sa 4.300 metara na Lisičijem jarku kod Beograda. U Sloveniji ću, nadam se, skakati sa 6.000 metara. To je oko 70 sekundi slobodnog pada. Padobran otvaraš na 1.200 metara. Možeš i niže, ali ti to skraćuje vreme da reaguješ u slučaju nekih nepredviđenih okolnosti. Moraš da imaš vremena da odreaguješ".

Borko, pak, uživa u tih nekoliko sekundi koliko traje let sa nekog mosta do udara u površinu reke brzinom od 85 kilometara na sat.

"Kada skačem sa mostova moram da budem koncentrisan 100 odsto na to što radim u tom trenutku. U te dve sekunde, koliko traje let, moraš da sprovedeš sve radnje koje treba da se sprovedu da bi ostao bezbedan. Ako se samo jedna misao sa strane pojavi, neki strah ili nešto slično, mnogo su veće šanse da se povrediš. Ne smeš da misliš ni na rezultat ni na ono što može da bude, već samo na ono što radiš. Samo taj trenutak postoji. Nemaš prava na grešku", priča Borko.

A svaka greška je u tom slučaju najverovatnije i fatalna. Jer, ako i ne polomiš kičmu ili vrat, pri silovitom udaru u vodenu površinu sigurno stradaju unutrašnji organi.

Najviši most sa kojeg je do sada skakao je Most slobode u Novom Sadu, koji je za metar ili dva viši od onog u Mostaru.

U Stjepovićevom slučaju, ono što ga vozi je, kako sam kaže, što niže i što brže.

"Najviše volim kad letim nisko iznad zemlje. Nisko i brzo je najbolje što sam probao. Jeste i najopasnije, jer je najmanje vremena da se neke greške isprave i koriguju", priča Stjepović.

A takvo zadovoljstvo pronalazi u spid rajdingu - sportu koji predstavlja kombinaciju niskog brzog letenja i skijanja. "Pogoni" vas brzi parglajder koji vas vuče iznad zemlje, dok su vam na nogama skije na koje se dočekujete po potrebi.
Upravo je ovaj X sport najzaslužniji i za "najozbiljniju lekciju" koju je Boris platio - kompresivni lom kičme - februara ove godine.

https://www.youtube.com/watch?v=Fhskvloj1gE

"U jednom manevru nisam bio dovoljno fokusiran i sa 50 metara brzo sam se spustio na nulu. Nogama i donjim delom leđa zviznuo sam o sneg i došlo je da kompresivne frakture pršljena", priča Boris.

Prognoze su bile da će posle šest meseci moći da trči. Dva i po meseca kasnije, međutim, Boris je već bio u vazduhu.

"Malo vežbe i discipline i posle dva i po meseca bio sam u vazduhu na letenju. Imao sam doduše i sreće", priznaje on.

Maksimalna posvećenost, ali i predostrožnost osnovni su preduslovi za bezbedno bavljenje ekstremnim sportovima. Precizna statistika o tome koliko se ljudi povredi ili strada ne postoji. Podaci iz Amerike od pre par godina pokazuju kako godišnje oko 40.000 ljudi doživi povrede vrata i kičme kao posledice bavljenja ekstremnim sportovima. Drugi podaci govore kako se na svakih 101.000 skokova padobranom desi jedna pogibija.

BASE jump najopasniji

Mnogo je veća verovatnoća da se nastrada kod onih koji se bave zmajarenjem (1 smrt na 560 letova), dok je, statistički, ubedljivo najopasnija disciplina "BASE jump", odnosno skakanje padobranom ili u odelu za letenje (wing suit ili odelo veverice) sa zgrada, mostova, tornjeva ili litica. Brojke kažu da pogine svaki 60. koji se usudi da se upusti u ovu vrstu ekstremne zabave.

Smrtnih slučajeva je, nažalost, bilo i ovde. Poslednji je primer Dalibora Andonova koji je nastradao u Zemunu, na Dunavu, po svemu sudeći u trenutku kada ga je vetar povukao dok je pakovao svoj kajt.

Pre tri godine u Zvorniku je, prilikom skoka sa mosta, stradao i Slovenac Andrej Beuc.

Tog se takmičenja seća i Borko. Iako je trebalo da skače, odustao je još pre nego što je takmičenje i počelo.

"Jednostavno, ocenio sam da uslovi nisu bili adekvatni. Noć pre takmičenja bilo je nevreme. Vodostaj je bio visok, još su i iz brane pustili dodatnu količinu vode. Bila je to prva godina u kojoj je takmičenje organizovano. Spasiocima koji su bili angažovani bio je to prvi zadatak tog tipa. Jednostavno, nisam osećao da treba skačem. Za, evo, 17 godina koliko skačem, bar po deset puta godišnje, svega dva puta sam odbio da to činim, tada u Zvorniku i jednom u Jajcu", seća se Borko.

Najvažnije je, kaže, da se ne radi ništa na silu: "Ako i na trenutak osetiš veći strah nego obično, ako se ne osećaš dobro, obavezno se zaustavi. Prepoznaj šta su uzroci i dođi kad budeš spreman. Kada god sam video da to ne mogu bezbedno da izvedem, nisam hteo da skačem".

Veoma je bitno i da se ne popusti pod pritiscima iz društva.

"Ne treba tu čovek nikome da se dokazuje. Moraš sam da budeš dovoljno jak da ne uradiš nešto ako ne osećaš da treba da ga uradiš", dodaje on.

A Maksa se nadovezuje: "Svi hoće da čuju da mi idemo po svaku cenu, da mo ludi. Ali nije to tako, ne idemo mi po svaku cenu. Nema ništa po svaku cenu".

https://www.youtube.com/watch?v=WRqnTODwvEA

Strah je, priznaju, u nekim situacija dobar saveznik, jer te sprečava da ideš preko granica svojih mogućnosti.

"Ne valja kada strah preraste u fobiju, ali ne valja ni kad uopšte nema straha. Strah te štiti. Kad ga nema, tražiš da ti se nešto desi. U redu je da pomeraš granice, ali to treba da bude u granicama, da čovek prepozna koje su mu mogućnosti", kaže Maksa.

Onaj koji ne pokazuje strah, dodaje Borko, ko nema u svesti šta može da mu se desi, ili je lud ili je glup.

Upravo zbog toga koje im sve opasnosti prete, i Borko i Ivan ne odustaju od nekih pravila. Jedno od njih je da koriste sva moguća zaštitna sredstva, bilo da je reč o skijanju, snoubordingu, motociklizmu...

"Često, na primer, ljudi voze moticikl bez kacige, bez rukavica... Ja imam i kacigu, jaknu, pantalone, rukavice.... Mislim da smo nas dvojica jedini instruktori na Kopoaniku koji koriste sve moguće protektore kad idemo na skijanje ili snoubording - štitnike za kolena, štitnik na leđima, impakt šorts, kacigu, protektore u rukavicama, štitnike za ramena, laktove, podlaktice, ako idemo na neke ekstremnije staze", priča Maksa.

Nekorišćenje zaštite i nepoštovanje pravila je, slažu se, krajnje neodgovorno, pre svega prema sebi, ali Borko naglašava da je to neodgovorno i prema društvu.

"Ako poštuješ pravila, sve je ok. Ako ih ne poštuješ, onda se dešavaju problemi i pehovi. A neki peh može da se dogodi samo jednom. A povređivanjem nisi odgovoran samo za sebe, nego i za društvo. Ko god da se povredi, za njega treba da se angažuje doktor, sestra, skener, porodica... Kad neko nije funkcionalan, oko njega mora da se angažuje 10-20 ljudi kako bi njemu bilo bolje. Povređivanjem trošiš resurse koji su mnogo širi. To je moje viđenje", kaže Borko.

Na kraju, pitanje postoji li nešto zbog čega bi prestali da se bave ekstremnim sportovima. Kod Makse i Borisa odgovor je očekivan - ne postoji. Borko, ipak ima zadršku: "Da, postoji. Dete".

Zarazna ljubav

Odmah brzo dodaje: "Ne znači da ću sada da prestanem, ali možda će da bude razlog. Ima onih koji su prestali jer više nisu videli smisao u tome, ili su im prijatelji stradali..."

Maksa dodaje da će možda prestati da se bavi pojedinim ekstremnim sportovima. Ako do toga dođe, najpre bi se odrekao motociklizma, koji je, kaže, u Srbiji najekstremniji sport "što zbog puteva što zbog drugih vozača".

"Trenutno ne postoji razlog zbog kojeg bih prestao. Jedan sport je u meni izazivao ljubav prema drugom, pa ovaj prema trećem, pa prema četvrtom. Tako je to namešteno u mojoj glavi da nikad ne prestanem da se bavim ekstremnim sportovima. Možda prestanem da se bavim jednim sportom jer je rizičan. Snoubord ću voziti ceo život, roniću ceo život i skakaću s padobranom celog života, ali motociklizmom neću celog života da se bavim", kaže Maksa.

Slično razmišlja i Boris koji priznaje da su mu se „u životu složile kockice" i da je odlučio da bude srećan.

"Meni su ekstremni sportovi izvor sreće. To sam pretvorio u posao koji mi donosi novac, a koji mi onda omogućava nova zadovoljstva. Onda rastem i kao pilot, avanturista, učim, upoznajem nove ljude... Ne vidim da ću u bliskoj budućnosti da budem spreman na kompromise kad je, na primer, porodica u pitanju. Slušaću sebe i svoje srce, a ono kaže - pun gas!