Život
11.04.2024. 19:40
Život
28.05.2024. 18:00
Dragan Vesić
Kolumna
Dragan Vesić: "Hepihondrija"
“Najusamljeniji trenutak u vašem životu je kad morate da gledate kako se ceo vaš svet raspada, i to je sve što možete – samo da gledate u prazno.“, S. Ficdžerald
Ovo svakako nije motivaciona poruka pozitivne psihologije o ličnom razvoju, koju vam na društvenim mrežama, u medijima, šalju gurui, treneri sreće. Za njih ovo zvuči negativno, a takve ljude treba izbegavati, stigmatizovati, jer oko sebe šire negativnu energiju makar to bio i Ficdžerald.
Po njima je sreća pitanje izbora i na nju okolnosti ne utiču, nego vaša odluka da budete srećni – ako nešto želite, možete to i da dobijete. Ali šta ako ne dobijete, hoćete li se osećati loše? Hepihondar se, kao i hipohondar, oseća loše kada mu je dobro, ali toga nije svestan.
S druge strane, ozbiljni psiholozi upozoravaju – prestanite da budete opsednuti srećom koja se svela na egoizam i konzumerizam. Kao takva, ona je postala materijalizovana i postala je stvar, poput mobilnog telefona, na primer. Stalno izlaze nove unapređene verzije i nećete biti srećni ako ne kupite najnoviju verziju.
Isto je i sa tržištem sreće – kupićete jednu knjigu o samopomoći koju je napisao, recimo, vodoinstalater, lajf kouč, a ne psiholog. Ali, on je na nekakvom kursu naučio sve o sreći pa vam deli dvadeset pravila kako da postanete srećni. Nije bitno što nije završio psihologiju, što je nestručan, on zna da je sreća individualna stvar i podeliće vam savete o ličnom razvoju i kako da postanete srećni bez obzira na okolnosti.
Sad, ako je sreća individualna stvar, ako je svako postiže na svoj način, kako onda može da postoji univerzalni recept koji važi za sve i zašto onda nije dovoljna jedna knjiga o samopomoći nego morate stalno da kupujete nove knjige, dopunjene verzije sreće, baš kao što je slučaj sa mobilnim telefonima?
Vi postajete zavisni i opsednuti srećom, kao novim softverom, i tome nema kraja: morate stalno da radite na sebi, da nadograđujete sebe.
Stručnjaci ističu da niko nije definisao sreću, a to je, pred kraj života, shvatio i veliki zagovornik sreće Džon Stjuart Mil. Rekao je da sreća ne treba da bude glavni cilj života jer mi ne znamo šta je sreća, ni gde da je tražimo, i zato smo, što se više trudimo da je nađemo, sve nezadovoljniji.
Nešto slično rekao je i psihijatar Viktor Frankl – da se potraga za srećom protivi samoj sreći i da je smisao ono što ispunjava ljude. Živeti za nešto veće od nas samih: ne samo za sebe, nego i za druge. Prema njemu, sreća je stvar trenutka, puko prolazno zadovoljstvo, nešto sebično, a kad to prođe, onda je čovek, ako ima imalo mozga, opet prazan.
Suština je da neko dublje zadovoljstvo nije moguće ako ne postoje emocije, ljubav i empatija koje čine da se osećate dobro.
Na isti način govori i profesor psihologije Edgar Kabanas, koautor knjige (sa Evom Iluz) “Srećokratija: kako nauka i industrija sreće kontrolišu naše živote“.
Život
18.04.2024. 22:00
Dragan Vesić: "Relativizacija perverznosti"
Profesor Kabanas dovodi u pitanje naučnu osnovu svega što se podvodi pod pozitivnu psihologiju (lični razvoj, briga o sebi, pozitivan stav).
Prema njemu, vizija sreće pozitivne psihologije je “sebični koncept“ sveden na potrošački proizvod koji se promoviše na društvenim mrežama, namenjen nezrelima i naivnima.
Umesto individualne sreće, trebalo bi poraditi na zajedničkoj sreći, na društvenim okolnostima koje u velikoj meri utiču na zadovoljstvo ljudi. Pozitivne i negativne emocije su podjednako legitimne i zato je glumiti sreću i kad ste nesrećni artificijelno i nezdravo jer taj pritisak imperativne sreće izaziva stres – nećete se osećati dobro ako nešto potiskujete.
Na opsesiju sreće nadovezuje se i opsesija zdravljem, a najbolji primer besmisla opsednutosti sobom jeste pandemija korone – logično je pitanje: kako neko može biti spokojan i srećan, ma koliko bio sebičan, u nezdravom okruženju? Drugim rečima, ako su gotovo svi u okruženju bolesni, kako može biti siguran da je rezistentan na korona virus – je l’ to stvar njegove odluke?
Čovek se rađa pametan ili glup, to je sigurno, a da li se rađa dobar ili zao, to je diskutabilno.
Nije diskutabilno jedino da epoha, kroz nove kulturne i moralne obrasce, posredstvom medija i društvenih mreža proizvodi glupost i zlo, a većina ne razmišlja o ispravnosti onoga što sluša i gleda, nego upija to što joj se nudi.
Knjige o samopomoći i koučevi sreće pojavili su se pedesetih godina prošlog veka u SAD, a naivne ideje pozitivne psihologije počele su posle 2000. da se šire geometrijskom progresijom i izvan SAD. Svet je tako postao matriks za samožive, a razlika između self care koncepta i bajki je ogromna – poruke o ličnom razvoju su za odrasle idiote, a bajke su za decu.
Stručnjaci, psiholozi, danas poručuju da je mnogo bolje poraditi na zajedničkoj sreći jer je jedino tako moguća individualna sreća – treba da usrećimo druge i to je neophodan uslov da i sami postanemo srećni. Ali, to je ono što gurui sreće ne žele da čuju jer seku granu na kojoj sede. Oni ne odustaju od opasnog i nerealnog narativa toksične pozitivnosti – idealne slike sebe, ličnog savršenstva.
Da savršenstvo ne postoji zna svako ozbiljan, baš kao što zna ono što Kabanas poručuje – da bez kolektivne sreće nema lične. Dakle, treba menjati društvene okolnosti da bi svako imao podjednaku šansu za sreću.
Ali, šta ako velike promene nisu moguće, ako je ono što sada imamo – pozitivna psihologija – globalni trend koji odgovara vladajućim elitama?
Ako nisu, moguće je nešto drugo – psihoanalitičar Viktor Frankl, koji je preživeo Holokaust, kaže da čovek koji je pronašao smisao može sve da izdrži, a hrišćanstvo poručuje da čovek treba da prihvati stvari kakve jesu ukoliko je nemoćan da ih promeni.
Mnogi mogu trpljenje i mirenje sa nepravdom, na koju ne mogu da utiču, da okarakterišu kao kukavičluk, ali se onda postavlja pitanje koja je cena besmislene pobune i otpora zlu bez ikakve šanse na uspeh?
Pravda često izgleda nedostižno, osveta neće otkloniti posledice – koja je onda svrha sebi uništiti život zbog nečeg što je bezvredno? To nije junaštvo, nego samoubistvo.
Dakle, ako je alternativa kazna (iako niste krivi), hronična anksioznost, nemir, strah, ogorčenost i očaj, bolje je pomiriti se sa onim na šta ne možete da utičete, nego da užasno sami večno patite zato što vam se ceo svet raspada dok gledate u prazno.
Život
28.03.2024. 19:30
Dragan Vesić: "Peti jahač apokalipse"
Komentari
