Krvavi Božić u Kravicama

„Od devedeset treće Božić ne čekam bez metka u cijevi.

U svitanje kad se ide po badnjake udarile su balije.

Iza njih su išle žene. Ubijale nejač i pljačkale. Žene Srebrenice.

Odjednom je sa svih strana riknulo ’Alahu ekber’.

Nije nas bilo dovoljno da spasimo selo. Ali eto, pretekoh. I od tada pijem. Ne treznim se. Bilo bi mi lakše da sam poginuo. Ovako ću od ciroze. Odmakla faza. I neću dočekat da dođe pravda. Svi moji su poginuli.“

Kafana u Bratuncu. Ćutim. Ko je ovu priču ikad čuo Božić mu više nikad neće biti isti.

„Alahu ekber“ čujem iz šume kad sečem badnjake.

(Fotografije iz Kravice koje je napravio dr Zoran Stanković niko nije hteo da objavi da ne uznemiravaju javno mnjenje. Sve sam ih preko ruku proturao i davao italijanskim ratnim reporterima. Niko nije objavio.)

Na Božić se čitaju imena poginulih.

Najstarija je baka Milka Božić. Ona je imala osamdest i tri godine. Bila je nepokretna.

Najmlađi četverogodišnjak Vladimir Gajić.

Svi su čuli za Milicu Rakić.

A za Vladimira Gajića što ga je masakriralo biće dostojno prezrenja i metka. Ta čovekolika spodoba.

Dajte, braćo Srbi, da podignemo spomenik tom dečaku.

Sa susednog stola dobacuje Miodrag Bulatović: „Zaklali su mu jare. Zakopavao je rep. Da mu izraste jare.“

Tad su ga ubili.

Pred najbližim.

Četrdeset devet ljudi ubijeno je u Kravicama.

A Novica, njega smo gotovo zaboravili. Četrnaest godina. Dete.

Starčad: Vlada Stojanović 78, Risto Popović 73.

U najznačajnijim dokumentima Haškog tribunala ne nalaze se POJEDINAČNA IMENA ŽRTAVA, već samo broj žrtava.

„Lele mene, Milivoje, pope Jovo, Radojko, Vojo, Ratko, Miladine, lele Erići, lele Pajo, Mirko, Mitre... Lele mene, Risto, Gojko, Rade i Vaskrsije... aaaaalelele...“

Glava mu pade na sto.

Bio je oduzeo od pića i od bola.

„Pustite ga malo da odspava“, kaže mu prijatelj sa kojim je došao.

„Čuo sam pucanje, video kuće u plamenu, meci su dolazili sa svih strana. Jedan me je ranio u nogu. Krio sam se pet dana u blizini sela, a po povratku sam našao kuću zapaljenu. Iskopao sam krompire i pekao na gredama od kuće. Sve ostalo je bilo opljačkano. Onda su me uhapsili i odveli i Srebrenicu.“

Ljudi su panično bežali. Neki su pokušavali da se sakriju u kućama ili u obližnjoj šumi. Mnogi očevi, majke i deca nisu stigli da se spasu jer je napad iznenadio celo selo.

Napadača je bilo oko tri hiljade, a selo je branilo tek nekoliko stotina meštana.

Pucali su u pse. Nijedan nije ostao. Zamisli brdsko selo mrtvih pasa.

Sve su kuće spalili.

Osamdest ljudi je ranjeno.

A Naser Orić bez obzira čiji je igrač bio ‒ to se bez njegovog znanja nije moglo dogoditi. Svaka muslimanka, žena il’ devojka u Srebrenici morala je biti trudna. Ne zna se koliko je njegove dece rođeno. Koliko je žena silovao. Prodavao je humanitarnu pomoć. Sa dva helikoptera puna para pobegao iz Srebrenice. Lovi sa prijateljima, kažu, i po Srbiji.

A on je znao da su to uvodne radnje za Srebrenicu.